Evans: Istorija je na strani nezavisnog Kosova

Međunarodna intervencija u Libiji je bila nužna, dok u Siriji i Bahreinu nije, kaže za Radio Slobodna Evropa Garet Evans (Gareth), nekadašnji ministar inostranih poslova Australije i bivši predsednik Međunarodne krizne grupe.

On se slaže da to izaziva kontroverze, ali je veoma važan kriterijum balans, odnosno ravnoteža posledica. Tačnije, da li vojna intervencija izaziva veću štetu nego što donosi korist.

„Ako biste čak i pomislili na vojnu intervenciju na severu Kavkaza zbog kršenja prava tamošnjeg stanovništva – faktički da se izvrši invazija na Rusiju – onda bi govorili o izazivanju Trećeg svetskog rata“, kaže Evans koji je sada na čelu Nacionalnog univerziteta u Australiji. Jedan je od rodonačelnika koncepta „Odgovornost da se zaštiti“ (Responsibility to Protect) o nužnosti međunarodnih vojnih intervencija u kriznim područjima u kojima se masovno krše ljudska prava.
Autor je, između ostalog, knjige „Odgovornost da se zaštiti: okončati masovne zločine jednom za svagda“ (The Responsibility to Protect: Ending Mass Atrocity Crimes Once and for All).

Kada je reč o Kosovu, Evans ističe da je istorija na strani njegove nezavisnosti, a da je budućnost celog regiona u Evropskoj uniji.

RSE: Kako bi ste generalno ocenili domete koncepta „Odgovornost da se zaštiti“, imajući u vidu i poslednji primer intervencije NATO snaga u Libiji, što je izazvalo kontroverze u smislu da njen ključni cilj nije bio zaštita civila, već geostrateški interesi Zapada, uključujući smanjivanje ruskog i kineskog ekonomskog uticaja koji je bio veoma snažan u Libiji za vreme Gadafija?

Evans: Dobra je vest da smo prevalili dug put i ostvarili značajan napredak u odnosu na 1990-e godine kada su postojale znatne razlike u međunarodnoj zajednici šta učiniti oko Srebrenice, Kosova, kao i drugih pitanja. Sada postoji istinska, globalna saglasnost oko principa da suverena zemlja ima obavezu da zaštiti svoje građane, da ostale države imaju odgovornost da razvijaju takav sistem koji bi pomogao u ostvarivanju tog cilja. Takođe, postoji generalno saglasje, uz kontroverze u pojedinačnim slučajevima, da kada neka država ne ispunjava ove kriterijume, međunarodna zajednica mora nešto da učini.

Manje dobra vest je da kada god treba da se primene ovi principi, to izaziva kontroverze. U slučaju Libije doneta je apsolutno ispravna odluka da se interveniše kako bi se zaštitilo stanovništvo Bengazija i ostlaih gradova od Gadafijevih snaga koje su drastično kršile ljudska prava. Svako ko tvrdi da Bengaziju nije pretila katastrofa, nije ozbiljan. Arapska liga ne bi podržala međunarodnu intervenciju da nije bila uverena da je na delu prava katastrofa. Naravno, postoje argumenti da je NATO prekoračio mandat...

RSE: ...Svrstavajući se i pomažući operacije libijskih snaga....

Evans: ...prihvatajući argument da je jedini način da se istinski zaštite civili u oblastima pod Gadafijevom kontrolom – zapravo njegovo zbacivanje – međunarodne snage su se našle u poziciji da podržavaju promene režima i opozicione snage u građanskom ratu. Naravno, to je išlo na ruku Rusiji, Kini i nekim drugim zemljama koje tvrde „ako ovim momcima date prst uzeće ruku“. Zbog toga sada postoje dileme i neslaganja oko reakcije međunarodne zajednice na zbivanja u Siriji. To je još jedan od primera pristupa „dva koraka napred jedan korak nazad“.
Međunarodna zajednica mora jasno da se fokusira u razjašnjavanju šta vojnu intervenciju čini posebnom u odnosu na ostale odgovore: diplomatsku izolaciju, ciljane sankcije, procesuiranje pred Međunarodnim krivičnim sudom. Za vojnom intervencijom treba posegnuti samo u izuzetnim situacijama. Sirija nije slučaj za vojnu intervenciju. Ona ima mnogo jaču armiju nego Libija, pa bi žrtve bile mnogo veće. Ne postoji regionalna podrška za takvu međunarodnu akciju. Takođe, intervencija bi izazvala negativnu reakciju u islamskom svetu. Međutim, potrebna je osuda Asadovog režima, ciljane sankcije, pokretanje postupka pred Međunarodnim krivičnim sudom, jer su u Siriji počinjeni zločini u istoj meri kao i u Libiji.

Svet ne može da okreće glavu

RSE: Kažete da nije realistična intervencija međunarodne zajednice u Siriji, jer ona ima mnogo snažniju armiju nego Libija. Da li to znači da se koncept „odgovornost da se zaštiti“ primenjuje shodno principima ili realpolitičkim i taktičkim procenama i interesima. Takođe, u Bahreinu se vlast nasilno obračunava sa demonstrantima, ali, kako mnogi smatraju, zbog interesa Saudijske Arabije i SAD, izostala je oštrija reakcija, tako da postoji selektivnost u primeni pomenutog principa.

Evans: Real politika uvek igra ulogu. No, ja ovde govorim o principima koji su primenjivi za preduzimanje vojne intervencije. Niko ne govori o vojnoj intervenciji u Bahreinu, jer se procenjuje da će diplomatski pritisak dati rezultate – i već daje, jer se stanje stabilizuje. Postoji mnogo situacija u kojima vojna akcija jednostavno...

RSE: ....izvinite, ali...

Evans: ...nije opcija. Dozvolite mi da objasnim. Postoji mnogo kriterijuma koje treba uzeti u obzir pre nego što se posegne za vojnom intervencijom: ozbiljnost štete i nedaća koje se trpe, sa kakvim namerama se interveniše - da se spreče stradanja ljudi ili zaštite naftni i ostali interesi, da li je to jedina opcija, odnosno izraz krajnje nužde, pitanje proporcionalnosti odgovora. U Libiji se postavilo pitanje neproporcionalne reakcije međunarodnih snaga. Na kraju, veoma je važan kriterijum balans, odnosno ravnoteža posledica. Tačnije, da li vojna intervencija izaziva veću štetu nego što donosi korist, kada je reč o zaštiti ljudi i, sveukupno, patnje koje mogu da se spreče ali i povećaju. U nekim situacijama, kao što je Darfur pre nekoliko godina, vojna intervencija ne bi bila kredibilna, jer bi dva i po miliona raseljenih ljudi bilo izloženo riziku da ostane bez ikakve međunarodne humanitarne podrške.

Takođe, bio bi doveden u pitanje mirovni proces između juga i severa u Sudanu. Ako biste čak i pomislili na vojnu intervenciju na severu Kavkaza zbog kršenja prava tamošnjeg stanovništva – faktički da se izvrši invazija na Rusiju – onda bi govorili o izazivanju Trećeg svetskog rata. Isto se i odnosi na eventualnu intervenciju u Kini zbog kršenja prava stanovnika Tibeta, Mongolije i Singđanga. Ovde nije reč o konceptu „odgovornosti da se zaštiti“, već opasnosti da se izazove veliki rat. Dakle, u pitanju je praktična primena razumnog principa u cilju predostrožnosti i prevencije. Stoga postoji izvesna forma selektivnosti u primeni ovog mehanizma koja je moralno dopustiva. Donja granica je – bilo to dobro ili loše – ne možete fizički intervenisati u svakoj situaciji mada bi idealtipski govoreći možda to želeli u cilju zaštite ugroženih civila. To ne treba mešati sa poželjnošću intervencije kada je to moguće. Jer, ako ne može da se interveniše svuda, to ne znači da ne treba nigde intervenisati.

RSE: Kada je reč o Bahreinu, nedavno je nekoliko desetina demonstranata osuđeno na doživotne kazne zatvora. Mnogi smatraju da je izostao snažniji pritisak SAD na tamošnje vlasti zbog vojnih baza koje imaju u toj zemlji. Štaviše, Saudijska Arabija je poslala trupe da pomognu u gušenju demonstracija.

Evans: Jasno je da su SAD sprečavale donošenje rezolucije u Savetu bezbednosti o osudi (obračuna vlasti u Bahreinu sa demonstrantima). No, u tom kontekstu možemo biti podjednako kritični prema Rusiji zbog odnosa sa Asadovim režimom. Dakle, te protivrečnosti su uvek pristutne i svet je oduvek bio mesto prepuno razočarenja kada se oni koji se strastveno zalažu za moralne principe suoče sa tom realnošću, ali čovek čini ono što može. Kada je reč o principu „odgovornost da se zaštiti“, važno je da se izbegne haos kakav je bio tokom 1990-ih: Ruanda, Srebrenica, Kosovo. Na Kosovu je međunarodna zajednica reagovala ali bez odobrenja Saveta bezbednosti. U Srebrenici i Ruandi nije bilo reakcije. Dakle, moramo da ostavimo iza nas beznadežnu neaktivnost i odsustvo konsenzusa. U budućnosti moramo da osiguramo da, za razliku od prethodnih decenija i vekova kada sve što se dešavalo izvan državnih granica nikoga se nije ticalo, to postane refleksna reakcija i svačija briga. Naravno, nikada neće biti lako postići saglasnost oko strategije – da li je nužna vojna intervencija ili je dovoljna osuda – međutim, ključno je jačanje svesti da se takve situacije ne mogu tolerisati i da svet ne može da okreće glavu već mora da reaguje.

Sporna pitanja "baciti u korpu"

RSE: Prošlo je 12 godina od NATO intervencije protiv Srbije. Kosovo je u međuvremenu proglasilo nezavisnost koju je, dosada, priznalo više od 80 zemalja, dok više od 100 to nije učinilo. Na delu je blokada, jer niti Srbija može da povrati kontrolu nad Kosovu niti je ono u potpunosti integrisano u međunarodnu zajednicu. U poslednje vreme su pojačane tenzije na severu Kosova, a Beograd mora da normalizuje odnose sa Prištinom kako bi dobio status kandidata za članstvo u EU. Kako pronaći izlaz iz ovog ćorsokaka?

Evans: Smatram da je istorija na strani potpuno nezavisnog Kosova koje ima svoje mesto u međunarodnoj zajednici, a da, pri tom, i Kosovo i Srbija nađu zajedničku budućnost u Evropskoj uniji, jer će u tom slučaju, vremenom, pitanje granica postati kudikamo manje emocionalno i važno. Naravno, i dalje su na sceni nacionalni sentimenti, dostojanstvo, osećanje diskriminacije i tako dalje. Međutim, iskreno govoreći sve alternativne opcije su mnogo gore. Eventualna podela nije dobra opcija za Srbe koji bi ostali u enklavama južno od Ibra. Neki se poigravaju sa tom idejom, ali nema pravog rešenja menjanjem granica, već promenom ponašanja i uvažavanjem realnosti. Važna je zaštita ljudskih prava, kao i društvena i socijalna. Ako bi došlo do podele Kosova, to bi bio dodatni pritisak na BiH zbog Republike Srpske. Dakle, treba se napokon odreći takvih ideja i početi razmišljati konstruktivno o dugoročnoj, zajedničkoj evropskoj budućnosti.

RSE: Uprkos deklarativnom zalaganju za stvaranje multietničkog društva i uključivanju u Vladu nekoliko srpskih ministara, stiče se utisak da kosovske vlasti nisu dovoljno učinile na ubeđivanju Srba da prihvate novu realnost, vrate se izbeglice. Skoro da nije otkriven nijedan počinilac incidenata nad Srbima.

Evans: Ako se stalno budemo fokusirali na pitanja iz prošlosti, nikada nećemo izaći iz tog začaranog kruga, jer će ta prastara i novija neprijateljstva stalno okupirati ljude. Razgovarao sam prošle noći sa predsednicom Kosova i smatram da je iskreno posvećena pomirenju. Jasno je da je politička situacija na Kosovu komplikovana i da su snažne tenzije i emocije, kao i u Beogradu kada je reč o ovom pitanju. Važno je pronaći zajedničke osnove. Mislim da Ahtisarijev plan to pruža.

RSE: Podela Kosova nije opcija. Međutim, čuje se nezvanična ideja, koja se, navodno, razmatra i u pojedinim evropkim krugovima, o nekoj vrsti autonomije za sever Kosova, kako bi Srbija dobila nešto. Da li je to realna opcija?

Evans: Određeni nivoi autonomije su uvek potencijalna opcija u zemljama koje su suočavaju sa ovakvim podelama: federacija, konfederacija, određene nadležnosti lokalnih vlasti nasuprot centralnim. Smatram da su ta pitanja veoma dobro razrađena u Ahtisarijevom planu i, u tom smislu, put je jasan. No, kompromisi takvog tipa su uvek mogući. Ali, oslobodimo se takvog načina razmišljanja – da je nešto u interesu Srbije ili kosovskih Albanaca. Nužan je pristup šta je u interesu Kosova kao celine i čitavog regiona, a to je stvaranje ambijenta u kome svako može da živi udobno pored drugoga, a ne da se kao do sada, na direktan ili indirektan način, nastave dosadašnje bitke koje pripadaju prošlosti.

RSE: U Srbiji još nije sazrela ideja o prihvatanju nezavisnog Kosova. Štaviše, stiče se utisak da jača razočarenje, pa čak i osećanje da je ucenjena, zbog uslova koje je postavila EU. Da li postoji rizik da zvanični Beograd, neću reći u potpunosti odustane, ali zastane u opredeljnosti ka evropskim integracijama, što ne bi bilo bez negativnog uticaja i na region.

Evans: To je bila opasnost sve ovo vreme, u poslednjih 10 godina. Međutim, protokom vremena te emocije će oslabiti. Vreme leči rane. U svačijem je interesu da se ubrza vreme. To znači da EU shvata da je potrebno da drži svoja vrata širom otvorena za ulazak Srbije i Kosova, jer je to na kraju rešenje za pomenute probleme.

RSE: Bosna i Hercegovina je nefunkcionalna država. Još nije formirana državna vlast i godinu dana nakon izbora. Republika Srpska se ponaša maltene kao država unutar države. Stiče se utisak da u meri u kojoj nezavisnost Kosova postaje nepobitna činjenica koja se sve više prihvata, vlasti u Banjaluci su manje spremne na kompromis kojim bi BiH napokon profunkcionisala. Kako pronaći izlaz iz ovog ćorsokaka.

Evans: Nema drugog izlaza, sem da Republika Srpska prizna da je trajno deo Bosne i Hercegovine kao multietničke države. Da ponovim, dugoročno rešenje je da sve zemlje sa Zapadnog Balkana postanu članice Evropske unije. Na taj način vremenom će ojačati širi, evropski u odnosu na lokalne identitete. Naravno, i u postojećim članicama EU i dalje su snažni sentimenti, tako da će taj proces jačanja evropskog identiteta potrajati još pola, možda i čitav vek. Međutim, gledajući sa strane, dok sam radio 10 godina u Međunarodnoj kriznoj grupi, Evropska unija je najuspešniji poduhvat koji je svet ikada video u sprečavanju sukoba. Na kontinentu, na kome su bili najduži i najžešći sukobi kroiz istoriju, promenjen je ambijent i svest ljudi, tako da je, bez obzira na ekonomske teškoće i tenzije među članicama – apsolutno nemoguća i pomisao na sukobe među evropskim zemljama. To je veliko dostignuće. Dakle, balkanske zemlje treba sva sporna pitanja da smeste u „korpu“ istorije i okrenu se budućnosti. Svi treba da uvaže da se istorija kreće napred, a svi oni koji nastave da strastveno slede nacionalističke ciljeve, mogu da se nađu na pogrešnoj strani istorije.