U Srbiji se samo od početka ovog meseca dogodilo šest ubistava koja imaju karakteristike kriminalnog obračuna. U jednom od njih eksplodirao je džip na veoma prometnoj raskrsnici u širem centru Beograda. Ubijen je vozač, koji je verovatno bio i meta, ali je lako moglo da se dogodi da bude još žrtava, građana i prolaznika...
„Sve to zvuči veoma zabrinjavajuće“, kaže u intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE) Saša Đorđević, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Istovremeno, o sve većem broju kriminalnih obračuna, javnosti se nije obratio niko od nadležnih, ističe Đorđević.
Đorđević: Mi već godinu i po dana nemamo šefa Kriminalističke policije, tu dužnost trenutno vrši direktor policije i u tom periodu do danas, bilo je najmanje 30 ubistava. Od početka ove godine, bilo je 18 ubistava.
Zabrinjavajuće je da ne postoji odgovarajući odgovor institucija - pre svega mislim na policiju i na tužilaštvo, i da se o ovom problemu uopšte ne raspravlja u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Imajući u vidu da se sva ta ubistva dešavaju veoma često u sred bela dana, da se dešavaju ispred zgrada državnih institucija, kao što je sud, da se dešavaju na mestima gde postoji visoka frekvencija saobraćaja, postoji veoma velika mogućnost da i nevini ljudi stradaju. Kada god Ministarstvo unutrašnjih poslova pokušava da odgovori na ovo pitanje, ono iznosi neku pozitivnu statistiku da je prošle godine bilo najmanje ubistava u odnosu na poslednjih 30 godina.
To ne rešava problem koji imamo u Srbiji - da veliki gradovi u Srbiji postaju poprište obračuna, a mediji uglavnom povezuju ta ubistva sa klanovima ili iz Crne Gore ili sa klanovima koji deluju u Srbiji.
RSE: Pre samo tri dana, eksplodirao je džip u širem centru grada, u vreme kada prolaze autobusi, na veoma prometnoj raskrsnici i samo pukom srećom nije nastradao niko drugi osim čoveka koji je bio za volanom tog vozila. Uprkos tome što je javnost veoma uznemirena i što je primetan povećan broj ubistava i kriminalnih obračuna, niko od nadležnih se ne obraća, nemamo nikakve odgovore.
Đorđević: To je dosta zabrinjavajuće. Institucije ćute ili pokušavaju da kažu da je sve ovo samo privid. Ovo što se desilo na Autokomandi, može da znači da iza ubistva stoje profesionalci, koji su išli ciljano da se ta osoba u džipu, koja je bila njihova meta, ubije dok su ostali okolo.
Imali smo ranije slučaj mafijaškog obračuna u Krunskoj (ulica u širem centru Beograda). Tada je jedna devojka bila povređena od zalutalog metka. Taj trend raste. Nije istina da imamo trend da se broj ubistava smanjio, već imamo trend da se broj ubistava, povezanih sa kriminalnim obračunima u Srbiji, povećava. Mi nemamo odgovarajući odgovor institucija na to.
Postavlja se pitanje - čemu služe te institucije? Da li u tim institucijama rade profesionalci koji mogu da reše ovaj problem? Zašto oko ovog problema ne pričaju ljudi iz tužilaštva ili iz policije, već se nama obraćaju političari?
U Evropskom parlamentu je skoro bila diskusija o ovoj temi. Jedan evropski parlamentarac je rekao da ukoliko Srbija želi da bude deo Evropske unije, ona mora značajno da unapredi kapacitete, da nađe profesionalne ljude koji bi trebalo da reše problem oko organizovanog kriminala.
- Zašto su građani Srbije i Crne Gore prvi u Evropi po naoružanju?
- Rampa Srbije za kriminalce iz regiona
Ono što Srbiji nedostaje jeste da se prvo nađe šef Kriminalističke policije, onda da se oformi tim profesionalnih ljudi iz Policije i Tužilaštva, koji će da reše sve ove probleme, ili barem da ublaže posledice. Veoma je zanimljivo da mediji stalno pominju da je uzrok ovih obračuna u Crnoj Gori. To znači da bi naša Policija trebala da intenzivira saradnju sa crnogorskom policijom, a mi smo poslednju posetu ministra unutrašnjih poslova Crne Gore imali pre više od godinu dana.
RSE: Nemamo šefa Kriminalističke policije, ali imamo načelnika Beogradske policije. Tri ubistva su se dogodila ovoga meseca u Beogradu, ali njega javnost ne čuje. Mediji su izračunali da se, od rušenja u Hercegovačkoj ulici (u beogradskoj četvrti Savamala), pre više od dve godine, samo jednom obratio javnosti. Kako to razumete?
Đorđević: Veselin Milić (načelnik Beogradske policije) je svoju izjavu dao Televiziji B92, gde je rekao da su građani u Beogradu sigurni i bezbedni. Međutim, ono što se dešava na terenu, na neki način ga kompromituje. Ne postoji jasna akcija beogradske policije, ali ovo je šira priča. Ovde nije da samo beogradska policija treba da reaguje. Postoje različiti delovi policije, zajedno sa tužilaštvom, koji bi mogli nešto da reše.
Znači, ako su slučajevi povezani sa trgovinom drogom, to znači da treba da deluje Služba za borbu protiv organizovanog kriminala. Radi se i o ubistvima, tu je policija opšte nadležnosti. Potrebna je i mnogo bolja komunikacija sa građanima. Građani na terenu uvek vide nešto, uvek imaju neke informacije, koje mogu da budu dobar trag samim policijskim službenicima na terenu.
I to nepostojanje odgovora institucija je nešto što ne bi trebalo da se dešava.
RSE: Često čujemo da je Beograd siguran i bezbedan grad. Da li se vi osećate sigurnim u Beogradu?
Đorđević: Radili smo istraživanje javnog mnjenja na temu bezbednosti. Građani u Srbiji se osećaju bezbedno. Otprilike 70 odsto građana na istraživanju, koja su rađena na reprezentativnom uzorku, se oseća bezbedno. To je zadovoljavajući broj.
Međutim, ono što je problem jeste da građani kažu da su bezbedni zato što poštuju zakon i ponašaju se u skladu sa nekim društvenim normama, a ne zato što veruju institucijama da će da reše problem. Bezbednost ne može da se meri isključivo statističkim pokazateljima - koliki je broj krivičnih dela, već ima neka dvostruka paralela koja se meri osećajem bezbednosti, percepcijom bezbednosti, zajedno sa pokazateljima.
U Holandiji je to urađeno dobro. Veliki gradovi, kao Amsterdam i Roterdam, u zadnjih nekoliko godina rade indeks bezbednosti. Na osnovu toga se radi projekcija gde će policija i tužilaštvo da rade.
Kod nas je ta statistika, o kojoj MUP non-stop priča, nedostupna za javnost. Ako odete na sajt MUP-a vi ne možete da nađete detaljnu statistiku. Postoji samo izveštaj o radu za 2015 godinu. Da smo građani Londona, mogli bi da odemo na sajt londonske policije i da tačno vidimo koje vrste krivičnih dela se dešavaju u našoj ulici.
U Srbiji se dosta dugo priča o uvođenju koncepta policije u lokalnoj zajednici, da će svaki kvart, uključujući i kvart u Beogradu, imati svog lokalnog policajca, koga će svi građani poznavati. Taj koncept se sprovodi više od 15 godina, a ti kontakt policajci i dalje nisu raspoređeni.
Postoji različiti niz indikatora koji bi mogli da utiču bezbednost. Građani najviše imaju poverenja u sami sebe i u svoje komšije, ali ne u institucije. To je direktna posledica ne odgovaranja institucija na ovakve probleme.
RSE: Gotovo svaki dan imamo neko ubistvo. Sve se to dešava u periodu od oktobra 2016. do danas, kada je država objavila rat protiv mafije. Objavljen je nakon ubistva Aleksandra Stankovića (jedan od vođa navijača Partizana, osuđivan zbog trgovine drogom), kada je rečeno da će se stati na put uvezenom kriminalu, obračunu kriminalaca koji dolaze iz regiona, pre svega iz Crne Gore. Od tada do danas smo imali preko 30 ubistava, koji imaju karakteristike kriminalnih obračuna. Šta to govori?
Đorđević: Ministar unutrašnjih poslova je u nekoliko navrata rekao da Srbija neće da bude poligon za kriminalne obračune. Od te famozne konferencije za štampu, s obzirom da imamo taj uzlazni trend, čini mi se da je država nemoćna da reši te uvezene obračune iz Crne Gore. Deluje kao da nema ni rešenja za to i da je jedina mera koja je bila vidljiva, jeste da se određenim ljudima spreči ulazak u Srbiju.
RSE: Koliko takva mera ima efekta?
Đorđević: Može da ima efekta. Ako postoje neke određene sumnje da određena lica mogu da načine neka krivična dela na teritoriji Srbije, onda to može da se spreči. To je jedna specifična mera. Drugi logični nastavak toga jeste da se, ako ti ljudi dolaze iz Crne Gore, poveća saradnja sa crnogorskom policijom. To je vidljiva mera, sve ostalo je bilo zamagljivanje statistikom.
RSE: U samoj Srbiji međutim sud nije ograničio kretanje jednom od vođa navijača koga su mediji prepoznali na fotografijama iz Rusije, na tribinama, a njemu se u tom trenutku sudilo za ubistvo, čekao je odluku Apelacionog suda, a sada je u Rusiji. Kako to razumete?
Đorđević: Razumem to kao nemoć institucija da rade svoj posao. Juče sam baš tvitnuo da su „to lepe alternativne sankcije“. Jeste ironično, ali zaista ako imamo neku policiju, slabo Tužilaštvo koje u praksi ne vodi istragu i ne može da kontroliše policiju kako ona radi svoj posao. Na sudovima, suđenja su dugoročna i beskonačna, ili nemamo odgovarajući sudski epilog, neku blagu kaznenu politiku. To sve ukazuje da stanje nije dobro i onda ne bi trebao da čudi izveštaj Evropske komisije gde se stalno insistira na vladavini prava i na poštovanju zakona gde država treba da dobije značajne dokaze koji će da pokažu da se institucije u Srbiji zaista bave problemom organizovanog kriminala i kriminala uopšte. To je, na neki način nemoć institucija, što u dugoročnom, ali i kratkoročnom pogledu, može da zabrine svakog građanina u Srbiji.
RSE: Veliki broj stradalih u obračunima su upravo navijači. U pozadini je, može se zaključiti, rat oko tržišta drogom, koji jako dugo traje...
Đorđević: Problem oko navijača postoji već dugo. Institucije, sada i ranije, ne mogu da pokažu jasan odgovor. U kontekstu evropskih integracija to je veoma značajno pitanje jer je to bila jedna od preporuka iz skrininga, kada je Evropska komisija uputila Srbiji odgovarajuće preporuke i jedna od preporuka je bila da se spreči nasilje na sportskim priredbama. To je šira tema. Aktivnosti iz Akcionog plana za poglavlje 24 se non-stop odugovlače jer država nije imala rešenje.
I onda, kada pogledamo šta se dešavalo u zadnjih 10 godina, formiraju se neki Nacionalni saveti. Kada je ministar unutrašnjih poslova bio Ivica Dačić i sada kada je Nebojša Stefanović, formirali su se neki Nacionalni savet koji su trebali tome da stanu na put. Tako je krajem prošle godine formiran Nacionalni savet za sprečavanje negativnih pojava u sportu. Videlo se da je bio veliki broj incidenata na fudbalskim utakmicama, da postoje bitke oko ilegalne trgovine narkoticima. I onda je, pošto je taj Nacionalni savet veoma famozno najavljen, kao i njegovih pet radnih grupa, to je zabrujalo svuda u medijima, ali na tome se stalo.
I onda, jednostavno se vidi ili se stiče utisak da država ili neće ili pušta, jednostavno joj odgovara stanje kakvo jeste. To se prožima kroz različite izveštaje Evropske komisije i Saveta Evrope. Sve ovo ne vidimo samo mi ovde, već se vidi i sa strane.
Postojale su i u drugim državama slične situacije. Ako država zaista hoće da stane tome na put, za početak se zabranjuje ulazak takvim ljudima na stadione. Kod nas, ljudi koji imaju mere zabrane ulaska na stadione, nađu se ipak tamo.
To su neki prvi, početni koraci koje bi država mogla da pokaže, ako želi tome da stane na put. Dovoljno je za početak pokazati te neke sitne signale da država zaista može nešto da uradi. Ali, ne sme se stati samo na tome. Ako imamo zaista dobre statističke pokazatelje, zašto se onda ovo dešava na ulicama? To je logično pitanje koje se postavlja.
RSE: Ovih dana je bila i vest da je priveden jedan pripadnik specijalne policijske jedinice Žandarmerije, sa većom količinom narkotika.
Đorđević: Ta priča postoji poslednjih pet godina. Pogotovu je bilo i izveštaja u medijima da su delovi niške žandarmerije uključeni u prodaju narkotika. Onda je bilo neko zatišje, pa se stekao utisak da se stalo tome na put, ali ova priča nas ponovo vraća na priču o izgradnji integriteta policije i sprečavanju korupcije u policiji.
Ako se zaista želi uspešna borba protiv kriminala i korupcije, onda ta pojava u državnim institucijama, pogotovo u institucijama koje se bave tim poslom, a to su tužilaštvo i policija, treba da bude minimalna.
Izjave tipa da imamo nultu toleranciju prema korupciji, realno ne znače ništa, ako stalno imamo ovakve slučajeve. U zadnje dve godine su bila velika masovna hapšenja policijskih službenika. Međutim, ono što nedostaje ili zbog korupcije ili zbog nekih drugih krivičnih dela, jeste sudski epilog, ne postoji odgovarajuća kaznena politika.
Na primer, u jednom malom mestu u Srbiji, Knić, radi oko osam saobraćajaca. Svi su bili uhapšeni zbog korupcije, a posle su vraćeni na posao. Kakvu to poruku šalje svim ostalim ljudima koji rade u policiji? U policiji su u većini profesionalci, ali uvek postoje te „trule jabuke“, čije delovanje bi trebalo da se smanji.
Ovaj region pokazuje jasne elemente zarobljene države
RSE: Prethodnih dana je portal Krik objavio istraživanje u kome se navodi da je ministar zdravlja, Zlatibor Lončar, ministar u aktuelnoj Vladi Republike Srbije, od 2000. do 2003. godine, kao mlad lekar, navodno izveštajima pomagao jednom kriminalcu da odlaže suđenje. To nije prvi put da se ministar zdravlja, Zlatibor Lončar, dovodi u vezu sa ljudima iz sveta kriminala, pre svega mislim na Zemunski klan. Takvi navodi krenuli su 2006. godine. On je i dalje ministar u Vladi Srbije. Nikakvog postupka nije bilo. Kakva se tu poruka šalje?
Đorđević: U nekoj državi, u kojoj postoji vladavina prava na nekom zadovoljavajućem nivou, nevezano samo za ovu priču, nego i za različite priče sličnog karaktera, bi se očekivalo da nadležno tužilaštvo pokrene nekakav postupak i kaže da li je ovo istina ili nije istina.
Sada dolazi do nagomilavanja različitih slučajeva i afera u koje su uključeni najviši nosioci vlasti u Srbiji, a institucije oko toga ćute. Niti kažu da to nije tačno, niti da je tačno, niti ne znamo da li je tačno, sada ćemo da proverimo… Onda se postavlja pitanje - čemu služe te institucije? Da li onda na te institucije postoji veoma jak politički pritisak, da one ne mogu da rade? Ili se čak otvara nova mogućnost, znači stvaraju se neka zakonska rešenja, gde će da se legalizuje mogućnost da izvršna vlast utiče na one institucije koje bi po svim demokratskim standardima, trebalo da budu nezavisne, a to su tužilaštvo i sudstvo.
To dovodi do onoga što je Evropska komisija procenila u dokumentu koji se tiče proširenja EU zemljama Zapadnog Balkana, da ovaj region pokazuje jasne elemente zarobljene države.
Simulacija demokratije
RSE: Prema istraživanjima vašeg Centra, u Srbiji je oslabila parlamentarna kontrola policije. Šta to znači i kakve to posledice može da ima?
Đorđević: Zaboravlja se da Parlament, osim te zakonodavne uloge da usvaja zakone, ima veoma važnu kontrolnu ulogu. Čak i novija istraživanja iz razvijenih demokratskih zemalja kažu da je kontrolna uloga izvršne vlasti veoma važna, čak i bitnija od usvajanja zakona. Kod nas je to oslabljeno, a postoji nekoliko razloga.
U Parlamentu se dozvoljava da neka loša zakonska rešenja prođu. Skoro je usvojena izmena i dopuna Zakona o policiji, koja je omogućila ministru unutrašnjih poslova da promenom u sistematizaciji radnih mesta omogući nekim ljudima da se zaposle vam konkursne procedure. To je veoma loše i u suprotnosti sa svim onim principima za koje se MUP javno zalaže i onim što postoji u javnim strateškim dokumentima.
Druga veoma važna uloga Parlamenta jeste da kontroliše i prati kako se troše budžetska sredstva, pare poreskih obveznika. Budžet za policiju je ove godine veći za 14 odsto nego ranije i veći deo para će ići za opremanje policijskih službenika. Kada je bila rasprava o budžetu, krajem 2017. godine, Odbor za odbranu i unutrašnje poslove nije raspravljao o tom predlogu budžeta, što to je veoma loše.
Parlament bi trebalo da inicira rasprave, kroz različite poslaničke mehanizme, kao što su poslanička pitanja i anketni odbori, pogotovo ako dođe do ugrožavanja bezbednosti, do nekih afera koje se tiču rada zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Kod nas je bilo 40 predloga za formiranje anketnih odbora, a najmanje četiri su se odnosila na policiju. Jedan se ticao slučaja rušenja u Hercegovačkoj, drugi se ticao nabavke patrolnih vozila za policiju. Ni jedan ni drugi predlog nisu naišli na odobravanje u samom Parlamentu. Tako da je rasprava izostala.
Stiče se utisak da u Srbiji imamo jednu dekoracija demokratije, da imamo simulaciju demokratije, da se koriste se neki demokratski principi, kao što su izbori, ali bilo kakva rasprava, bilo kakav dijalog, bilo kakva kritika se urušava. Stalno imamo napade na novinare, napade na organizacije civilnog društva, na bilo kakav kritički osvrt. S druge strane, pozivi na razgovor, na neki argumentovani dijalog izostaju. Izostaje u onom organu koji bi trebao najviše da raspravlja o tome, a to je Narodna skupština.
Još jedna stvar koja je dosta bitna jeste da je tokom 2017. godine Narodna skupština zbog predsedničkih izbora bila u potpunosti blokirana. Zato je Odbor za odbranu i unutrašnje poslove, koji po zakonu kontroliše rad policije, imao duplo manje sednica nego 2016. godine, kada ih je imao 12, a 2017. godine ih je imao šest. Ceo taj rad Odbora se završava na nekom dijalogu oko onih izveštaja u kojima piše da je sve lepo.
RSE: U izveštaju Komiteta saveta Evrope, koji se odnosi na tretman pritvorenih i zatvorenih, navodi se da je primetno nasilje policijski službenika nad privedenim i zatvorenim osobama. Vlastima u Srbiji upućen je poziv da preduzmu mere da se to zaustavi. Da li takav nalaz iznenađuje?
Đorđević: Baš sam se iznenadio kada sam pročitao ovaj izveštaj. Poslednji put sam o tome pričao pre jedno šest godina, kada je bila policijska brutalnost u kladionici Monako u Zemunu.
Ovaj izveštaj je uradila institucija koja radi u okviru Saveta Evrope i bavi se prevencijom torture, pre svega u policijskim jedinicama i u zatvorima. Ona, s vremena na vreme, ima kontrolne posete ka svim članicama Saveta Evrope. Znači, reč je o jednoj veoma ozbiljnoj instituciji.
Kada ovako ozbiljna institucija iznosi zabrinjavajuće podatke, da se u najvećim gradovima Srbije, pre svega u Beogradu, Nišu i u Novom Sadu, a zatim i u nekim manjim gradovima, kao što su Ćuprija, Leskovac, Prokuplje i Vranje, koristi šamaranje, udaranje, batinanje, zloupotreba palica i nekih predmeta koji su slični bejzbol palicama, pa čak i elektro-šokovi tokom ispitivanja, to zahteva da kontrolna institucija u Srbiji da odgovor da li je to zaista tako. Šta su oni učinili da se to spreči?
Odbor za odbranu i unutrašnje poslove, po Zakonu o policiji, kontroliše zakonitosti u postupanju policijskih službenika. Drugi je zaštitnik građana, u okviru koga postoji poseban nacionalni mehanizam za prevenciju torture. Ono što je isto bitno jeste da u Ministarstvu unutrašnjih poslova postoji sektor unutrašnje kontrole, koji vodi računa o tome da policajci poštuju zakon prilikom postupanja.
RSE: Istraživanje Centra za ispitivanje javnog mnjenja pri Institutu za međunarodne razvojne studije u Ženevi, pokazalo je da građani Srbije i Crne Gore imaju najviše lakog naoružanja u svom posedu u Evropi. Na svakih 100 stanovnika pada 39,1 komad. Odakle toliko oružje građanima i da li je to podatak koji brine?
Đorđević: Reč je o legalnom oružju. Za dobijanje bilo kakve dozvole za posedovanje oružja, postoji procedura. Osoba koja hoće da nosi oružje i da drži oružje, mora da prođe lekarski pregled. Hajde da verujemo da su naše institucije u zdravstvenom sistemu i u MUP-u, koje se bave oružjem, uradile svoj posao kako treba i da ti ljudi, koji nose oružje, znaju da ga koriste.
Taj podatak ne treba da čudi jer kod nas postoji kultura nošenja oružja. Ja sam protiv toga, ali mogu da shvatim druge ljude. Kod nas ne postoji Ustavna zabrana nošenja oružja. Mi imamo jedan od najboljih Zakona o oružju i municiji u Evropi. To su i različiti evropski stručnjaci rekli. Taj zakon se primenjuje dobro u praksi.
Moramo da verujemo da ti ljudi, koji imaju oružje, znaju da ga koriste.
Facebook Forum