Dostupni linkovi

Tregoures: Pogrešna je mantra Brisela da Vučić stabilizuje region


Ne slažem sa narativom prema kojem je najveći problem Srbije Kosovo i Poglavlje 35: Loic Tregoures

Evropska unija ima netačnu i štetnu mantru da su jaki lideri, poput Aleksandra Vučića u Srbiji, čuvari stabilnosti u regionu. Istina je na drugoj strani: Srbija i predsednik Vučić veoma destabilizuju sve svoje susede.

Uz ovo, Loic Tregoures, politikolog sa Univerziteta u Lilu i izvrsni poznavalac Balkana, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa kaže i da u Briselu niko nije dovoljno pošten da prizna da je proces proširenja već godinama zaustavljen. Ako se primanje novih članica u EU ne nastavi u mandatu sledeće Evropske komisije, upozorava, igra će biti gotova.

U Srbiji, kaže naš sagovornik, ne postoji prostor za opoziciju. To je zato što se Vučić nametnuo Briselu kao pro-EU čovek, a EU zauzvrat odvraća pogled od njegove autoritarne vladavine, čime opoziciju baca na potpunu marginu.

Loic Tregoures najpre odgovara na pitanje kako vidi nekonsekventnost srpske politike kad je reč o Kosovu, gde vlast na jednoj strani poziva na racionalan dijalog o Kosovu, a na drugoj sprečava ulazak Kosova u međunarodne organizacije.


Tregoures: Ja verujem da Kosovo treba da bude član, recimo, Interpola, iz očiglednih bezbednosnih razloga koji se tiču terorizma i problema koji su se pojavili poslednjih meseci i godina.

Drugo, postoje kratki i duži rokovi. Na kratki rok – kad je reč o zahtevu za članstvo Kosova u UNESCO ili INTERPOL ili UN, srpska spoljna politika može da nastavi da u tome sprečava Kosovo. Međutim, gospodin Vučić zna da će na duži rok on biti taj koji će uvesti Srbiju u EU, što znači da će on, a naravno, i građani Srbije, morati na kraju da naprave racionalan izbor u vezi s tim. Vučić je upravo s tim na umu i napisao autorski tekst u „Blicu“( tekst objavljen 24. jula u kome predsednik Srbije poziva na racionalan dijalog o Kosovu u Srbiji, prim. aut).

Namera mu je bila da pripremi građane da će za nekoliko godina, kada proces evrointegracije dođe do kraja, od Srbije biti traženo da napravi jasan izbor i da promeni Ustav, možda i raspiše referendum. Onda će predsednik Vučić moći da kaže da je pre pet, ili ne znam koliko godina, već rekao da će morati da se prođe kroz taj proces i počne da se o Kosovu govori racionalno.

To je takođe i njegov način da zaobiđe i opoziciju. On, naime, ima legitimitet da to uradi i tako namerava da isprednjači ispred opozicije koja bi imala izrazitiju proevropsku orijentaciju.

RSE: Kad kažete ’na duži rok’, dakle, vreme kada će Srbija biti pred samim članstvom u EU, koliko još godina imate na umu?

Tregoures: Pa, ne mogu to, naravno, precizno znati, ali bio sam pre nekoliko nedelja na sastanku u Trstu u okviru Berlinskog procesa i mislim da su svi u Briselu svesni da će igra biti gotova ako se proces proširenja EU ne nastavi uskoro. Kad kažem uskoro, mislim da bi to moralo da se dogodi u sledećem mandatu Evropske komisije, dakle između 2019. i 2024. godine, i to bez obzira na to da li su zemlje-kandidati za EU spremne za prijem ili ne. Mi obično govorimo da su Crna Gora i Srbija spremnije nego druge zemlje, ali šta to znači da su spremnije? Da li to što su spremnije znači i da su spremne? Međutim, bez obzira na to, ja očekujem da će se jedna nova zemlja, možda i dve, pridružiti Evropskoj uniji tokom mandata sledeće Evropske komisije.

Rekao bih da predsednik Vučić zna da će se to desiti ili pri kraju njegovog tekućeg ili za vreme sledećeg predsedničkog mandata. On će trčati narednu predsedničku trku insistirajući na promenama Ustava i referendumu, što je uslov da Srbija uđe u EU i uverevaće da glas za njega Srbiji donosi članstvo u EU. Mislim da će Evropska unija na kraju dana biti spremna da napravi takav izbor: vi promenite Ustav, mi vas primimo u članstvo u roku od šest meseci. To će po mom mišljenju morati tako da se završi.

RSE: Opozicija u Srbiji, njen proevropski deo, optužuje Vučića za autoritarizam i odbija svaku inicijativu koja dolazi od njega, pa tako i njegov poziv na racionalan unutrašnji dijalog o Kosovu. Saša Janković, lider Pokreta slobodnih građana, recimo, kaže da sa Vučićem može da razgovara samo o njegovoj mirnoj predaji vlasti. S obzirom na to da je Kosovo gorući problem Srbije, da bez napretka u obavezama obuhvaćenim Poglavljem 35 o Kosovu, sva druga poglavlja bivaju zaustavljena, čega je, naravno, opozicija svesna, da li je po vašem mišljenju ovakav njen pristup pogrešan ili nije?

Tregoures: Ja moram da kažem da se ne slažem sa narativom prema kojem je najveći problem Srbije Kosovo i Poglavlje 35. To jeste stav Brisela, ali ja mislim da je to greška. Greška je zato što praktično osnažuje Aleksandra Vučića i njegov autoritarni način vladavine. Kako? Tako što su sve oči uprte u Kosovo, situacija između Beograda i Prištine se povremeno poboljšava, što Brisel pohvali, a u međuvremenu žmuri na ono što se događa u samoj Srbiji. Pri tome opoziciji nije lako zato što je marginalizovana.

Uzgred, ne radi se o tome šta Saša Janković misli o Kosovu. Ali, kad bi se on uključio u debatu o Kosovu, to bi bilo kao da podržava Vučića i Naprednu stranku. On to ne može učiniti, tako da, zapravo, i nema mnogo izbora. On zato mora da pokuša da okupi novu opoziciju. Pri tome se mora imati na umu da svake godine mnogo mladih i obrazovanih ljudi, onih koji bi možda glasali za njega, odlazi iz Srbije. Dakle, opoziciji u Srbiji nije lako, a ako Janković, recimo, hoće da stvore pravu opoziciju, to ne može uraditi tako što će podržati Vučića u dijalogu o Kosovu, koji zapravo i nije nikakav dijalog. Nije dijalog zato što će na kraju Aleksandar Vučić prosto reći: moramo da uradimo to i to – i kraj priče.

Ako pogledate poslednje predsedničke izbore, imali ste tri nova kandidata: Belog, Jankovića i Vuka Jeremića. Mogli su bar da pokušaju da se okupe oko jednog od njih. Uostalom, tako je Milošević pao. Ljudi koji nisu imali mnogo zajedničkog – poput Koštunice, Đinđića i drugih – okupili su se oko jednog jedinog cilja: da ga primoraju da ode. Ja ne poredim tu dvojicu, nije to moja poenta. Ono što hoću da kažem jeste da se u srpskom političkom sistemu ne događa da se vlast i opozicija slože oko bar nekih pitanja. U tom hegemonom sistemu vi imate jednu hegemonu partiju i to je to. Što znači da ako ste opozicija i ako želite da dođete na vlast, vi morate okupiti koga god i koliko god stranaka i pokreta možete da biste oborili tog hegemona na vlasti.

Demokratska stranka upravo je tako izgubila vlast. Zbog svojih grešaka, naravno, ali i zato što su oni s druge strane okupili što su više mogli njenih nezadovoljnika.

Uz sve ovo, moram reći da jedva vidim ikakav politički prostor za opoziciju u Srbiji danas. Problem je u tome što su glavne teme u Srbiji Evropska unija i Kosovo, iako o tome nema zapravo nikakve debate. To objašnjava i zašto je za bilo koga u opoziciji teško da tim problemima da nekakav svoj doprinos. To je zato što je Aleksandar Vučić uspeo da se nametne kao pro-EU lider u Briselu. Opozicija sad ne može da izađe pred građane i kaže: Ne, ne, to nije on, to sam ja, ja sam pravi Evropljanin. Ona, dakle, na tu mogućnost ne može da računa.

Saša Janković imao više moći kao ombudsman nego kao opozicionini vođa: Tregoures
Saša Janković imao više moći kao ombudsman nego kao opozicionini vođa: Tregoures

A ne može ni da doprinese u tim temema zato što politička igra u Srbiji nije saradnja ili sabiranje najboljih ideja, bez obzira odakle dolaze. Ne, u Srbiji je vladajuća politička logika – ja sam na vlasti, ja odlučujem, a ti, pošto si opozicija, ti si neprijatelj. Ne, bar povremeno, partner ili politički protivnik – ti si neprijatelj, ti si u opoziciji, dakle, nemaš nikakvu moć da odlučuješ o bilo čemu. Saša Janković je, zapravo, imao više moći dok je bio ombudsman nego što je ima sada kao opozicionini vođa.

RSE: Time što ste rekli, da li vi indirektno kritikujete Evropsku uniju za njenu bezrezervnu podršku Vučiću?

Tregoures: Apsolutno. To je velika greška Brisela. Po mom mišljenju radi se, naime, o vema čudnom nesporazumu. Naime, Vučiću je uspelo da se u Briselu prezentuje kao garant regionalne stabilnosti, šta god stabilnost značila – počeo sam da mrzim tu reč jer ona ne znači ništa. Kako god bilo, dakle, on igra na tu kartu stabilnosti i u Briselu i Berlinu mu veruju, uopšte ne dovodeći u pitanje taj postulat. Moj argument je da ne postoji ništa pogrešnije od takvog postulata zato što Srbija i predsednik Vučić sada veoma destabilizuju sve svoje susede: Kosovo famoznim vozom, Makedoniju povlačenjem diplomata i pre toga epizodom prilikom upada demonstranata u makedonsku skupštinu, a Bosnu preko Dodika. Dakle, pogrešna je, naprosto nije istinita, pretpostavka da je Srbija garant stabilnosti u regionu. Prvo, mantra o stabilnosti je netačna, a drugo, da tu mantru o stabilnosti otelovljuju Aleksandar Vučić i njegova vladavina pogrešno je samo po sebi.

Kada bi ljudi u Briselu dva puta razmislili, shvatili bi da je danas u regionu Zapadnog Balkana samo jedna vlada koja je posvećena vladavini prava i proevropskim reformama. Ta vlada je u Skoplju. I nije nikakvo čudo onda što su Srbija i Vučić povukli svoje diplomatsko osoblje iz ambasade u Makedoniji. To je bila politička poruka.

Makedonska vlada jedina u regionu Zapadnog Balkana posvećena vladavini prava i proevropskim reformama: Tregoures
Makedonska vlada jedina u regionu Zapadnog Balkana posvećena vladavini prava i proevropskim reformama: Tregoures

RSE: Zašto onda Brisel i Vašington toliko podržavaju Vučića?

Tregoures: Pa, zato što veruju da je na Balkanu najvažnija stabilnost.

RSE: I veruju da je garant stabilnosti Vučić?

Tregoures: Da, naravno. Oni, generalno govoreći, veruju da jaki lideri donose stabilnost. Ta ideja se može dovesti u pitanje i drugde u svetu. Ne možete, na primer, reći da je Egipat stabilan. Iako ima diktatorsku vlast, nije stabilan. Niti su druge zemlje nestabilne zato što su demokratske.

Ne možete, uprkos tome, ubediti Brisel, da kandidati za članstvo u EU moraju da se pridržavaju člana 2 Ugovora o E vropskoj uniji, što znači da moraju da poštuju vladavinu prava, ljudska prava, evropske vrednosti. Dakle, ne sme EU u zemljama-kandidatima više vrednovati stabilnost nego vladavina prava i vrednosti. A upravo se to dešava. U regionu već niz godina imate autoritarnu vladavinu i svi žmure na to. Svi su gledali kroz prste VMRO-u u Makedoniji, recimo, ili Vučiću za ono što još uvek radi u Srbiji, a sve to u ime stabilnosti.

Mislim da je to pogrešno jer nije u interesu EU da u svojim redovima ima zemlju u kojoj se vlada onako kako se vlada u Mađarskoj ili Poljskoj ili Turskoj ili Rusiji. Smatram, dakle, da je nakaradan pristup davati podršku jakom lideru jer, eto, nije zapucao. To je, dakle, pogrešan pristup koji traje već godinama i to je zato što u Evropskoj uniji niko, zapravo, nije dovoljno pošten da prizna da je proširenje Unije već godinama zaustavljeno.

RSE: Nova faza dijaloga između Srbije i Kosova počinje. Kakva su vaša očekivanja od tog brielskog procesa?

Tregoures: Do sporazuma između Beograda i Prištine dolaziće kad god to bude odgovaralo interesima dveju strana i dvojice lidera. Trenutno je i u Vučićevom i u Tačijevom interesu da pokažu da mogu da postignu neke dogovore i da su, pritom, upravo njih dvojica ti na koje se Evropska unija može osloniti, da su oni u tom procesu glavni akteri.

RSE: Vučić je sada najjači čovek u svojoj zemlji, dok se čini da se na Kosovu to ne može reći o Tačiju.

Tregoures: Da, oni nisu u istoj poziciji, ali briselski dijalog daje legitimitet obojici – kako Vučiću, tako i Tačiju. Dakle, sve dok je predsednik Kosova i sve dok pokret ’Samoopredeljenje’ nema većinu, Tači ostaje glavni sagovornik u Briselu. Uz sve navedeno i zato što njega tamo najbolje poznaju, a birate đavola koga poznajete, zar ne? Ukratko, ovaj dijalog legitimizuje i jednog i drugog, a oni preko tog dijaloga pokazuju da kada žele mogu postići sporazum. Ostaje, naravno, da vidimo u oktobru da li će sporazum o pravosuđu biti implementiran, ali je to dobar korak koji pokazuje da se može postići dogovor ako postoji politička volja.

I u Vučićevom i u Tačijevom interesu da pokažu da mogu da postignu neke dogovore: Tregoures
I u Vučićevom i u Tačijevom interesu da pokažu da mogu da postignu neke dogovore: Tregoures

RSE: Zvaničnici u Beogradu ponavljaju gotovo svakodnevno da Srbija nikada neće priznati Kosovo iako to od njih spolja niko i ne traži. Međutim, da li će po vašem mišljenju Srbija, kada dođe do samog praga EU, morati da potpiše međunarodni pravno obavezujući dokument o Kosovu?

Tregoures: Ne vidim da to na bilo koji način može da se izbegne. Ja ne očekujem da će Brisel pozvati Srbiju da prizna nezavisnost Kosova jer to nije uradilo ni pet članica EU, ali očekujem pravni dokument u okviru ugovora o pristupanju EU, na kojem će crno na belo pisati da Srbija nema ništa sa Kosovom i da ni pod kakvim okolnostima neće činiti ništa što bi ometalo integraciju Kosova u EU. Verovatno u tom dokumentu neće biti ništa o ulasku Kosova u razne međunarodne organizacije jer to legalno neće biti moguće, ali biće obuhvaćeno sve što ima veze sa integracijom Kosova u EU.

Iz situacije sa Kiprom, sa sporom između Slovenije i Hrvatske i drugim bilateralnim problemima između drugih susednih zemalja, Evorpska unija je izvukla lekciju da ne može da primi novu zemlju koja nije rešila sve svoje bilateralne probleme, tako da nema načina da Srbija postane članica Evropske unije bez izuzetno jakih garancija da neće ometati evrointegraciju Kosova.

RSE: Postoji već duže vreme percepcija da je Zapadni Balkan ispod radara Brisela i Vašingtona. Taj vakuum koristi Rusija koja ovde jača svoju ’meku moć’ i kampanju dezinformacija. Ali, zašto Zapad ne čini više u regionu u suprotstavljanju širenju ruske propagande? Zašto ’meka moć’ Evropske unije na ovim prostorima nije snažnija?

Tregoures: Rekao bih da je to zato što nema jednog pilota u kokpitu, što nema jasne političke strategije i, posebno, što nema dobre komunikacije, odnosno, što je ona na veoma niskom nivou.

Ja se sećam studije od pre nekoliko meseci koja je pokazala da većina Srba smatra da je Rusija najveći donator Srbije iako je daleko najveći davalac donacija Evropska unija, pri čemu Rusija nije bila ni među deset najvećih donatora. Taj primer vam pokazuje koliki je jaz između stvarnosti i percepcije. Stvar je, međutim, u tome što u političkoj nauci, kao i u realnosti, percepcija, čak i ona koja ne odgovara stvarnosti, jeste stvarnost. Problem je što Evropska unija deluje kao da ovo ne shvata. Ona nema jasnu političku strategiju koja bi odgovorila na širenje ruskog uticaja u regionu. Uzgred budi rečeno, Rusija ne pobeđuje svugde na Balkanu, ona gubi u Crnoj Gori, gubi i u Makedoniji. Međutim, ruska strategija je veoma jasna i oni imaju sredstva, oni investiraju, pri čemu im nije važna politička i ekonomska cena toga što rade sve dok je to efikasno. Na drugoj strani, Evropska unija čak i ne zna kako da na to odgovori.

U Briselu svi misle da su evropske i evroatlantske integracje jedina igra u gradu, tako da su svi drugi akteri tek ometači. Problem je, međutim, što EU potcenjue šta sve ti ometači - Rusija, Kina, Turska – mogu da urade.

RSE: Ne mali broj zapadnih poznavalaca ovog regiona tvrdi da rešenja uspostavljena posle ratova nisu samoodrživa i da se političke okolnosti ponovo mogu opasno zaoštriti. Šta vi mislite o tim upozorenjima?

Tregoures: Kad ja govorim o zaoštravanju političke situacije u regionu, ne mislim na ponovno izbijanje oružanih konflikata. Niko nije ni spreman ni voljan za tako nešto. Ne verujem da će se to dogoditi, čak ni u Bosni. Međutim, ono čemu sada svedočimo jeste stasavanje prve milenijumske generacije koja je veoma nezadovoljna takozvanom tranzicijom. Dvadesetogodišnja ili tridesetogodišnja tranzicija i nije tranzicija – to je postalo stalno stanje, normalno stanje, i oni su prinuđeni da odlaze iz zemlje.

I svi i odlaze, izuzev onih koji to ne mogu i onih koji prihvataju postojeću igru – da uz pomoć partijske knjižice SNS-a, HDZ-a ili VMRO-a dobiju posao. E, to je već drama. Nije, doduše, otvoreni konflikt, ali kad o tome razmišljate na malo duži rok, vidite da se region prazni od mladih ljudi, poput Grčke, odakle je mnogo mladih pobeglo, ili Španije i Portugala. Za dve decenije, negde oko 2040. godine, videćete kakve će to ozbiljne posledice imati. Dakle, činjenica da masovno odlaze mladi i najobrazovaniji, kao i činjenica da region ne ide nikuda, opasnost je već samo po sebi.

RFE: Kako gledate na inerciju političke scene u Bosni i Hercegovini? Kako efikasnije pokrenuti političke aktere u toj zemlji ka evropskim i evroatlantskim integracijama?

Tregoures: Bio bih skorman u tom kontekstu jer da ima prostog rešenja, mnogi pametniji od mene bi ga u prethodnih dvadeset godina već pronašli.

Sa teoretske tačke gledišta, postoje razlike između analitičara. Jedni smatraju da zemlja može funkcionisati u okvirima dejtonske arhitekture, a drugi da je Dejtonski sporazum problem sam po sebi. Ja bih rekao da strukturne promene u BiH ne mogu da se dogode preko samih izbornih ciklusa. Naprosto ne možete dobiti nenacionalističke garniture na vlasti kroz izbore. Dakle, zaključak je da sam sistem nagrađuje one koji su bili advokati rata, one koji su zgrnuli novac i one koji se održavaju na vlasti zahvaljući ratu. Oni, naravno, nemaju ni interes da se išta promeni, zbog čega pre svakih izbora – a oni se na raznim nivoima održavaju svake dve godine – imate iste govore Dodika, Izetbegovića, Čovića i drugih. To je, dakle, uvek isti cirkus, ista komedija, isti teatar. I upravo zato promene ne mogu doći preko te dimenzije, preko izbornog procesa.

RSE: Šta onda može doneti promenu?

Tregoures: Mislim da bi promene moglo doneti ono što se dogodilo 2013. i 2014. godine – socijalni nemiri. Zašto? Zato što su se tada prvi put političari uplašili i što je Evropska unija reagovala zbog velike zabrinutosti kako bi se stvari dalje mogle razvijati. Dakle, tek kada osete strah da bi moglo doći do nemira i nasilja, političari se pokrenu.

Pogledajte šta je bilo u Makedoniji. Ta zemlja je deset godina bila zarobljena država. I šta se onda desilo? Desili su se protesti građana, koji su izlazili na ulice svakog dana i svake večeri, a istovremeni i pritisci odozgo, posebno od strane zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara za evropske i evroazijske poslove Hojta Brajana Jia. Nakon njegove posete predsednik Đorđe Ivanov je morao da popusti da da mandat za sastav vlade Zoranu Zaevu. To vam zapravo govori dve stvari: prvo, da pokrenete stvari potreban je istovremeno i pritisak odozdo i pritisak odozgo, i drugo – da Evropska unija još uvek nije dovoljno moćna da se nosi sa ovakvim događajima jer oni misle da su za region bolji jaki lideri. Pored ostalog i zato što sprečavaju priliv izbeglica sa Bliskog istoka.

RSE: Svakako ste registrovali upozorenje češkog predsednika Miloša Zemana da postoji opasnost da Islamska država stvori terorističkiu bazu u Bosni. Austrijski šef diplomatije Sebastian Kurz u intervjuu nemačkom listu Handelsblatt upozorio je nedavno na rastući uticaj Turske i Saudijske Arabije na Zapadnom Balkanu. „U Sarajevu ili Prištini, na parimer, žene su plaćene da na ulicama budu potpuno pokrivene kako bi se promenio izgled ulica“, rekao je Kurz. Vlasti u BiH saopštile su da nemaju nikakva saznanja o tome. A poljska premijerka Beata Šidlo optužila je pre dvadesetak dana evropske zvaničnike, pre svih nemačku kancelarku Angelu Merkel, da su otvarajući širom vrata izbeglicama otvorili kapije Evrope i onima koji seju smrt.

Kako komentarišete ovakve dramatične izjave visokih zvaničnika pojedinih zemalja-članica EU?

Tregoures: Dobro je poznata politika zemalja Višegradske grupe prema izbeglicama. One ne pristaju da prime izbeglice islamske veroispovesti. Slovačka je čak i javno saopštila da bi pristala da prihvati izvestan broj hrišćanskih izbeglica – samo, dakle, hrišćanskih.

Što se tiče izjave gospodina Kurza, ne treba zaboraviti da je on u predizbornoj kampanji.

A kad su u pitanju teorije da je Balkan, da su Bosna i Kosovo, kolevka islamskog terorizma, ja ih pozivam da kažu koliko je terorističkih napada bilo u celoj Evropi u poslednjih deset ili petnaest godina i koliko je tih napada planirano ili izvedeno od strane terorista koji su došli iz Bosne ili sa Kosova. Ja sam francuski državljanin i ako bih rekao da na Balkanu imamo džihadiste u trenutku kada mi u Francuskoj imamo verovatno stotite ljudi koji su spremni – mislim, bukvalno spremni – da udare sutra, ja bih bio lud. Mislim da odgovornost nekih drugih ne sme da se prebacuje na Balkan.

Kad su izbeglice u pitanju, očigledno je da su to ljudi koji su morali da napuste svoje domove zbog rata. Zemlje Višegradske grupe imaju odbojan stav prema njima iz unutrašnjih političkih razloga, ali verovatno i zbog toga što nemaju iskustvo života sa drugima i drugačijima. Ali, činjenica je, takođe, da su i neke druge evropske zemlje pokazale vrlo neprijateljski stav prema izbeglicama. Sećam se i istraživanja koja su pokazivala da nije bilo tako neprijateljskog stava nekada prema izbeglicama iz Bosne iako su i oni bili muslimani.

Dobro, različiti su vremenski periodi u pitanju, tada nije bilo današnjih terorističkih napada, ali mislim da je pre svega reč o nečemu drugom – naime, o tome da su ljudi iz Bosne beli, za razliku od današnjih izbeglica sa Bliskog i Srednjeg istoka. Tu dimenziju ne treba izgubiti iz vida kad je reč o odnosu evropskih zemalja prema izbeglicama iz Sirije, Iraka i Avganistana.

  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG