Dostupni linkovi

Vanredna vijest

'Slovenska duša' Ane Sokolović


Ana Sokolović: Kako se postaje 'nacionalno blago Kvebeka'
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:03:40 0:00

Ana Sokolović: Kako se postaje 'nacionalno blago Kvebeka'

"Želim da pišem muziku koja je i dramatična i za plakanje i za tugu, za melanholiju, koja je sevdah, ali i za radost", kaže svetski poznata kompozitorka Ana Sokolović koja živi i radi u Kanadi, a krajem novembra je uzela učešće sa poznatim kanadskim kvartetom Molinari na festivalu savremene autorske muzike BUNT koji se održavao sedmi put u Beogradu.

Ana Sokolović, koja je iz Srbije otišla 1992. godine, predaje kompoziciju na Univerzitetu u Montrealu. Godine 2012. je proglašena "nacionalnim blagom" Kvebeka, što je izuzetno priznanje koje su pre nje dobila samo još dva kanadska kompozitora.

Godišnja muzička nagrada Kanade "Juno" u oblasti klasične kompozicije otišla je ove godine u ruke Ane Sokolović za delo "Golden Slumbers Kiss Your Eyes". Ovo ugledno priznanje je pandan Gremmy nagradi.

Intervju: Ana Sokolović
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:15:37 0:00
Direktan link


RSE: Snimamo ovaj intervju uoči vašeg koncerta u Beogradu u okviru festivala BUNT. Da li izaziva posebne emocije vaše gostovanje u Beogradu?

Sokolović: Naravno. Dolazak u moju zemlju, dolazak u moj grad je uvek emotivan i uvek pun različitih, pozitivnih osećanja. Osećanja su pomešana, ali uvek je ushićenje na najvišem nivou.

Teži put

RSE: Kultura je uvek pobuna, to piše u manifestu BUNT-a. Da li je i vaše stvaralaštvo i u kom smislu pobuna?

Sokolović: Tačno. Pobuna u odnosu na ono što smo nasledili. U isto vreme smo svesni da nasleđujemo nešto i da treba da idemo napred. U ljudskoj je prirodi da se ide napred. Ono što rade umetnici i ono što rade naučnici je vrlo slično. To znači ići nekim putem kojim oni, od kojih smo mi došli, nisu išli. Ili ga nastaviti na neki način koji nije isti, znači, ne ponavljati ga.

Progres u svetu ne znači uvek novo, ali znači ići na novi način, novim putem. Kad nam roditelji kažu - pašćeš, ili nemoj da ideš tamo, opeći ćeš se. Ali nekada je jako dobro opeći se, što se tiče načina umetničkog izražavanja, odnosno uraditi nešto što naši preci, oni pre nas, nisu radili na isti način.

RSE: To je teži put. Koliko je vama bilo teško da vas prihvate tako različitu?

Sokolović: Mislim da oni koji slede svoj put, ukoliko je ličan, različit je od drugih. Ponavljati onako kako je naš profesor ili neki naš drugi naš model pisao, ne znači da ćemo mi naći svoj jezik, nego ćemo pisati onako kako je on pisao. Nijedan umetnik na ovom svetu nije poznat po tome što je ponavljao ili radio nešto, kao što je neko drugi radio.

Mi možemo doći do nekog rezultata našim radom i taj rezultat može da bude za istoriju muzike vrlo nebitan, ali ako smo mi sami došli do tog rezultata i ako on nas izražava, ako mi sa tim rezultatom možemo da komuniciramo sa drugima, onda je naš posao završen. Barem je to moje mišljenje.

RSE: Koliko je vaša različitost ono što nosite sa ovog prostora? Koliko je trebalo hrabrosti da napravite u Kanadi operu na srpskom jeziku?

Sokolović: Mislim da tu postoji više pojedinosti, više elemenata koji su pomogli da se tako nešto desi. Sigurna sam da je sam moj čin odlaska iz zemlje fizički doprineo tome da shvatim odakle sam. Mislim da se to dešava svim umetnicima koji odu iz svoje zemlje. Nikada nisam negirala odakle sam, ali sam živela sam u modernističkom smislu jednog modernog kompozitora koji upravo traži novine, novitet i odriče se svega onoga što je bilo ranije. To je nekakav manifest modernizma, bez ikakvih nacionalnih elemenata, bez ikakvih elemenata koji se mogu vezati za bilo kakvu poznatu strukturu, naročito nacionalnu.

Sigurna sam da je sam moj čin odlaska iz zemlje fizički doprineo tome da shvatim odakle sam


Tako je to bilo u mojoj glavi. Napustivši zemlju, 1992. godine, tako je to trebalo da se radi, dok nisu u Kanadi prepoznali i dali mi komplimente kako je moja muzika puna slovenske duše. To tada nisam svatila kao kompliment. Jer, u glavi mladog kompozitora koji treba da komponuje muziku koja nema nacionalnih elemenata ili bilo kakvom poznatom elementu, meni to nije izgledalo kao kompliment. Vremenom sam shvatila šta to znači. Taj kompliment "ima slovensku dušu" zapravo nije bio vezan samo za slovensku dušu, nego je bio vezan za nešto različito što sam ja imala u odnosu na sredinu, u koju sam došla.

Nacionalno blago Kvebeka

RSE: Kako se postaje nacionalno blago Kvebeka?

Sokolović: Mislim da je jedna od zanimljivih stvari koje su mi se desile tamo bilo to potpuno spajanje sa Kvebekom i Kanadom. Meni je tamo od prvog momenta bilo jako prijatno. Ljudi iz Kvebeka, Kanađani u francuskom delu gde se priča francuski, jako su druželjubivi i gostoprimljivi. Osećala sam se prijatno od početka. Na njihovu inicijativu sam našla sebe. To zvuči malo kao kliše. Ali, komplimentima da imam nešto različito, da je to balkansko, da je to moje, oni su me zapravo podstakli da tražim šta je to.

Ne mogu da kažem da se bavim folk muzikom, ali mnogi elementi u mojoj muzici dolaze sa ovog područja. Oni nisu uvek muzički. Pokušala sam da napravim analizu moje muzike, pokušala sam da vidim šta je to što nije muzički citat sa ovog područja, a jeste sa ovog područja. To je kao nekakvo razmišljanje, muzička psihoanaliza mene same. Shvatila sam da su muzički elementi najmanje važni u tome, melodija, ritam ili nešto za šta možemo da kažemo da je to naš melos.

Mnogo više se radi o drugim stvarima, recimo o karakteru. Bivstvovanje različitih karaktera u isto vreme, sve što možemo naći u našim narodnim pesmama. Epsko lirske pesme su najbolji prikaz toga. U isto vreme imamo opis fizičkog mučenja i ljubavi koji je nemoguć u mnogim drugim literaturama. Mislim da je to jako vezano za naš način života. Mi smo u svakom trenutku uspevali da nađemo izlaz i tražili nešto lepo. To nije vezano samo za naš narod, nego za mnoge narode koji su imali tešku istoriju.

Crni humor je kod nas naglašen, gde ćemo se smejati u situacijama, u kojima nam nije do smejanja, ili gde ćemo moći da stavimo različite stvari zajedno. To će se naći u mojoj muzici.

Ove kompozicije koje ćemo čuti na koncertu su takve. Postoje neki pasusi koji izgledaju vrlo lagano, humoristični, a neki drugi su vrlo dramatični, a neki su spojevi. To je možda ono što je različito od onoga kako se u najvećem broju kompozicija danas radi.

RSE: Ako ste vi za Kvebek nacionalno blago, za svoju novu domovinu, šta ste u ovoj domovini?

Sokolović: Ne znam šta sam za moju domovinu, ali je za mene moja domovina blago.

RSE: Da li imate neke kontakte, ponude za projekte?

Sokolović: Kako ne. Imam par kontakata, evo sada sa BUNT-om. U martu će Beogradska filharmonija da odsvira jednu moju kompoziciju u okviru Betoven festivala. Dešava se nešto povremeno. Ja sam vrlo zadovoljna i uvek srećna kada je poziv tu.

Ne znam šta sam za moju domovinu, ali je za mene moja domovina blago


RSE: Pre nego što ste dobili zvanje "nacionalno blago", bio je čitav projekt predstavljanja vaše muzike u Kanadi. Kako je to izgledalo?

Sokolović: Društvo za savremenu muzika pravi svake druge godine, ovo je peti-šesti put, bijenale posvećen kompozitoru koji je zaslužan za kvebešku savremenu muziku. Bila sam jako počastvovana kada su izabrali mene. Prvo što sam žena, drugo što sam mnogo mlađa od svih ostalih, uz to sam i imigrantkinja, što tamo izgleda nije toliko važno.

Godinu dana sam marketinški bila "na videlu", bilo je dve stotine koncerata sa mojom muzikom u celoj Kanadi, najviše je naravno bilo u Kvebeku. Deo toga je bio i pedagoški rad, da se uđe u škole. Napravljen je strip za decu "Ana", sa jednom pričom o mom životu. Na kraju se nalaze igrice, koje sam ja smislila, sa kojima deca mogu da komponuju, da pokušaju da komponuju bez znanja muzike.

RSE: Ovih dana je Ivana Stefanović, domaća kompozitorka i vaša prijateljica, rekla da toliko ima naših talentovanih muzičara po svetu, da bi mogla da se napravi jedna filharmonija. Zašto talentovani ljudi odlaze iz ove zemlje?

Sokolović: Talentovani ljudi traže da rade, u bilo kom poslu, ako ne mogu ovde da nađu, onda traže tamo, gde mogu da rade. Napustiti zemlju nije samo vezano za rad, već je tu i znatiželja jako važna. Ona hrani jednog umetnika. Mislim da neki ljudi odlaze zato što žele da dobiju tu hranu, žele da vide neke druge stvari. Pretpostavljam da se neki i vrate.

RSE: Još jednom ću se pozvati na manifest BUNT-a, u kome se kaže da se danas masovno bofl proglašava kulturom. Da li vi to osećate i u dalekoj Kanadi?

Sokolović: Svugde ima bofla, svugde ima svakakvih muzičara. Mislim da je to potpuno univerzalno. Naravno, svaki bofl u svakoj zemlji, ima svoje karakteristike, ali to postoji svugde.

Kompozicija na šest jezika

RSE: Koliko vi, kao umetnica, imate težinu u Kanadi i mimo muzike? Da li se obraćate i na neki drugi način, ili samo preko muzike?

Sokolović: Predajem. To je verovatno jedan jako važan deo za kompozitora, da može da podeli neka svoja iskustva. Jako volim da radim sa mlađima, da diskutujemo, da pričamo o mnogim stvarima. Ne pričam im samo o svojim iskustvima vezanim za muziku, nego vezano i za neke druge stvari.

RSE: Jednom prilikom ste rekli da je u savremenoj muzici izgubljena radost življenja.

Sokolović: Mislim da je to vezano za nas same, onako kako mi preživljavamo i svet i život. Verovatno sam večiti optimista i takva ću i ostati. Nadam se. Mislim da se kroz muziku to vidi.

Ono što je zanimljivo, zato možda narod voli narodnu muziku, da ih ona opusti. Možda baš zato što će ljudi osetiti potrebu da zaigraju, da zaplešu. To je jako teško uz neku vrstu klasične muzike. Muzika je bila za rad. Imali smo i vrstu muziku koja je bila za razmišljanje, muziku za plakanje, ali i muziku za radost. To je ono ja čemu težim.

Želim da pišem muziku koja je i za plakanje i za tugu, za melanholiju, koja je sevdah i za dramatičnost, ali i za radost. Mislim da je konstrukcija tog tipa balansirana.

RSE: Jedna od vaših kompozicija se izvodi na šest jezika?

Sokolović: Jezici su nešto što mene jako zanima, boje jezika. Između ostalog, naravno, srpski jezik je bio vrlo korišćen u mom radu, ali i drugi jezici.

Dobila sam narudžbinu za kontratenor, hor i orkestar Nacionalnog centra u Kanadi. Pitali su me da li bih mogla da posvetim jednu kompoziciju Mariju Bernardiju koji je osnovao taj orkestar. On je Italijan poreklom. Orkestar je osnovao šezdesetih godina. Razmišljala sam na koji način mogu predstaviti njegov doprinos koji je neverovatan.

Osnovao je orkestar i radio na njemu godinama, pravio repertoare. Ostavio je važan socijalan uticaj. Pomislila sam da je i on imigrant, došao je da nađe bolji život, otišao je iz siromašnog dela Italije, iz Venete. Napravio je orkestar u kojem su više od polovine članova imigranti. Svi smo mi imigranti u Kanadi. Posvetila sam mu pesmu u kojoj sam koristila različite jezike različitih naroda i nacija koji su kulturološki napravili Kanadu. Tako je to počelo. Koristila sam naravno i srpski, a između ostalog i talijanski, veneto akcenat.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG