Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Od Karnegi hola do Kolarca


Od Karnegi hola do Kolarca
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:03:51 0:00

Od Karnegi hola do Kolarca

Dimitrije Vasiljević je kompozitor, pijanista, doktor džez klavira, docent na univerzitetu u Nju Orleansu. Diplomirao je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu i na Berkliju u Bostonu. Master studije džez klavira završio je na njujorškom univerzitetu i doktorirao na univerzitetu u Ilinoisu. Sa svojim bendom, Njujorškim kvartetom (New York Quartet), održao je u maju ove godine dva koncerta u Srbiji, u Valjevu i Beogradu. Pre toga, 12 godina nije održao ni jedan koncert u Srbiji. I pored takve biografije, ni jedan poziv od bilo koje državne institucije nije dobio, niti od Beogradskog univerziteta. Koncert u Kolarcu održao je u organzaciji svog ličnog menadžmenta, o svom trošku.

Vasiljević: Nekako uvek odlazim i uvek se vraćam
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:19:28 0:00
Direktan link

RSE: U maju ove godine ste imale izuzetno uzbudljiv koncert na Kolarcu. Uzbudljiv i zbog muzike, ali i zbog vaše priče. Prisustvovali su, i vaša profesorka klavira, vaša majka i prijatelj, kome ste posvetili jednu muzičku numeru u vreme kada se borio za život. Zašto niste 12 godina imali koncert u Srbiji?

Vasiljević: Prošlo je dugih 12 godina kao tren. Otelo se od mene i moga muzičkog života. Tih 12 godina sam proveo naporno vežbajući i radeći u Americi. Perfekcionista sam i nikako nisam bio zadovoljan svojim sviranjem. Hteo sam što bolje da izbrusim svoj zanat. Hteo sam, u Americi pre svega, na onoj tamo sceni koja je prilično zahtevan ring, da dođem na taj nivo da budem zadovoljan svojom svirkom i da izbrusim svoj muzički stil, svoj glas kojim bih, pre svega, predstavio svoju muziku, džez inspirisan srpskom tradicionalnom muzikom. Tek onda, kada tamo steknem reputaciju, da se konačno vratim u svoju zemlju i da na pravi način predstavim pravi strukturisani produkt koji je već izvajan na velikoj sceni.

RSE: Znači, Karnegi hol je bio "generalna proba" za Kolarac?

Vasiljević: Tako nekako može da se kaže, jeste.

RSE: Vi ste jedan od mnogih mladih, talentovanih ljudi, koji odlaze iz ove zemlje. Da li ste otišli tamo gde je najbolje za vašu muziku ili ste hteli da odete odavde zbog onoga što se događa u ovoj zemlji?

Vasiljević: Otišao sam prilično mlad u Ameriku, sa 22 godine. Uvek naglašavam da nisam otišao, kao neki moji sunarodnici,"trbuhom za kruhom". Nikada nisam želeo da idem da živim na Zapadu, pošto sam izuzetno vezan za svoju zemlju, vezan sam za svoj grad Beograd. Potičem iz veoma tradicionalne porodice koja me je uvek vaspitavala da budem tu gde jesam, koja nije razmišljala o avanturističkim dosezanjima u životu.

Ali, pošto se bavim džezom, avanturističkom muzikom, to me je nateralo da odem baš u Ameriku, na Berkli. U Ameriku sam otišao, pre svega, zbog Berkli koledža. Ta ustanova visokog školstva je jedna od najboljih za modernu muziku na svetu. Želeo sam tamo da studiram i da učim modernu muziku. To je bio jedini razlog zbog kojeg sam otišao u Ameriku.

Naravno da je negde u pozadini postojalo mnogo razloga. Shvatio sam, da ako ostanem u Srbiji, a volim umetničku muziku, da ću neminovno, pre ili kasnije, morati da napravim kompromis sa svojim umetničkim ubeđenjima, da ću morati da se bavim nekim muzičkim žanrom u koji ne verujem, koji mi ne odgovara. Ili, ako nastavim da se bavim ovim žanrom koji mi odgovara, neću moći od njega dobro da živim. I to je bila neka vrsta motiva, mada to kao klinac tada nisam shvatao.

Tek kasnije, posle nekoliko godina u Americi, posle studiranja i iskustva, dolaženja u Srbiju, shvatio sam da je i sa te strane jako dobro što sam u Americi jer ovde ne bih mogao da se bavim umetničkim stilom na način na koji to želim, na nivou na kojem to želim i da od toga dobro živim.

RSE: Pretpostavljam da ostajete do daljnjeg tamo i da nemate planove, bar u neko dogledno vreme, da se vraćate?

Vasiljević: To je vrlo relativna stvar u mom slučaju. Celog života sam se borio da ne budem klasična dijaspora. Nemam ništa protiv klasične dijaspore. Imam gomilu divnih prijatelja koji žive u Americi, ne vraćaju se i ne dolaze u Srbiju. S obzirom da sam jako vezan za svoju zemlju, a izuzetno sam postao vezan i za Ameriku u kojoj živim, koja mi je dala mnogo toga, trudim se da sada živim pola-pola. Osam meseci živim u Americi, predajem na univerzitetu i sviram, a čak četiri meseca provodim u Srbiji. Nekako uvek odlazim i uvek se vraćam.

RSE: Da li ste vi onda nomad? Tako se zove jedan vaš CD.

Vasiljević: Upravo tako sebe doživljavam.

RSE: Kada dođete ovde, da li vas angažuju i za neke druge stvari? Da li ste dobili bilo kakvu ponudu iz svoje zemlje?

Vasiljević: Lepo je bilo to što sam prošle godine pozvan na jedan veliki simpozijum dijaspore koji se održavao na (privatnom prim. red.) Singidunum univerzitetu, gde su govorili mnogi profesori, akademici, naučnici i umetnici koji su ili povratnici iz dijaspore ili još uvek žive u dijaspori. Tu sam dobio priliku da pričam o svome iskustvu.

RSE: Da li ste sa univerziteta ovde (u Beogradu) dobili ponudu barem za povremeno angažovanje ili ne?

Vasiljević: Što se tiče profesionalnog angažovanja, ne. Nije me nikada niko zvao, sem, a to moram da pohvalim valjevski Jazz festival koji mi je zaista izašao u susret, koji me je pozvao, mene i moj bend ove godine, prvi put, organizovao budžet i logistiku, da dođemo, da doletimo i sviramo na valjevskom Jazz festivalu. Tom prilikom smo svirali i u Banjaluci, a i koncert na Kolarcu smo odsvirali. Međutim, koncert na Kolarcu je bio kompletno u režiji mog menadžmenta ličnog „Eastlight Artist Menagement“ iz Njujorka. Na žalost, niko iz Beograda nije imao sluha, ni interesovanja da to organizuje, finansira.

Nekako uvek odlazim i uvek se vraćam.

RSE: Iako ste jedini doktor džez klavira iz Srbije, iako predajete na najprestižnijem mestu, kad je reč o džezu, a to je Nju Orleans, iako ste svirali u Karnegi holu, svirali u Ujedinjenim nacijama, u Vašingtonu... U Beogradu, dakle, za vas nije bilo ponude.

Vasiljević: Na žalost je tako. Na žalost ste u pravu, da.

RSE: Osim što komponujete i što svirate, vi zanimljivo pišete. Čitala sam neke vaše tekstove. Jedan od njih počinje pitanjem gde su nam deca danas? Šta rade naša deca u ovoj zemlji? Kakav je vaš odgovor na to pitanje?

Vasiljević: Već nekoliko godina pišem statuse na Facebooku, koji su neka vrsta moje lične konverzacije sa samim sobom koju obavljam na javni način. Onda mi se neka vrsta informacije vraća od svih tih ljudi koji su, u međuvremenu, u dosta velikom broju počeli da prate to što pišem. Taj status koji ste pomenuli i priča o tome gde su naša deca je proistekao iz moga razmišljanja i moje percepcije naše stvarnosti i naše omladine ovde.

Želeo bih da se ogradim, kao što sam i u tom statusu, koji je poduži. Naravno da ima pojedinaca i nema ih malo među našom omladinom, koji su vrsni, koji su fenomenalni i koji se trude da nešto urade. Deca su nam sve više i više povodljiva za raznim“ šarenilima“ ovoga sveta. Roditelji ih ne vaspitavaju na način na koji bi trebalo da ih vaspitavaju. Zaboravljaju se tradicionalne vrednosti. Poseže se za pomodarijama modernog sveta koje uglavnom nisu dobre. Čak i ona deca koja nisu po definiciji iz porodica nižeg obrazovanja, nižeg staleža ili morala, bivaju ispuštena.

RSE: Vi ste, inače, vrlo kritični kada je u pitanju Srbija danas i procesi koji se odvijaju u Srbiji danas. Kažete da su kvaliteti na dnu, da je isplivalo ono što je suprotno od kvaliteta. Da li vidite neku perspektivu u Srbiji danas? Da li iza te mračne konstatacije još nešto stoji?

Vasiljević: Smatram da se survavanje našeg društva odvija odavno, od komunističkih vremena, čak od vremena Karađorđevića. Mislim da su Srbi generalno skloni tome da zaboravljaju svoj identitet, da zaboravljaju svoju viševekovnu tradiciju, da zaboravljaju ko su i šta su i da se povode za nekakvim iluzijama modernog vremena ili savremenog doba. Takav je bio komunizam, takav je bio socijalizam, tako su došle neke nakaradne zapadne vrednosti koje nisu dobre. Tako sada imamo i ovaj mrak u političkom svetu i u sistemu koji potpuno obrće, pravi od dobra zlo, od zla dobro, od poštenog nepošteno i obrnuto.

Mislim da smo i sami krivi jer smo zaboravili ko smo. Kada bismo se setili ko smo kao narod, ko smo kao kultura, ko smo kao nacija, mislim da bismo vrlo lako uspeli da sredimo i političku situaciju i sistem i sve ostalo što nedostaje ovoj zemlji i da krenemo nekim zdravim progresom napred.

Mislim da smo i sami krivi jer smo zaboravili ko smo.

RSE: Imam utisak da ste dosta oprezni kada govorite o situaciji u Srbiji. Da li ste se možda "opekli" u domaćim medijima?

Vasiljević: Nisam oprezan zbog straha da ne kažem nešto što ne treba, jer uvek govorim istinu. Oprezan sam zbog svoje lične kulture i vaspitanja. Trudim se da u medijima ne prozovem nikoga po imenu, niti da uvredim nekoga slučajno ili namerno nekim svojim stavovima. Uvek se trudim da kažem ono što mislim, ali da to nikoga lično ne zaboli.

RSE: Napisali ste da je Srpska napredna stranka (vladajuća stranka predsednika Aleksandra Vučića, prim, red.) religija. Niste bili ni malo nežni.

Vasiljević: Facebook ne smatram medijem, kao što je radio ili televizija. Pišem te reči na svojoj stranici, iako je to javno. Tu se izražavam tačno onako kako se izražavam sa svojim prijateljima ili u privatnom životu. Stojim iza svake reči koju sam na Facebooku napisao.

RSE: Šta je za vas kao umetnika inspiracija u Americi, a šta u Srbiji?

Vasiljević: To je vrlo zanimljivo pitanje jer jednu vrstu kvaliteta života nalazim u Americi, a sasvim drugu u Srbiji. Čini mi se da ni bez jedne ni bez druge ne bih mogao. Zato se trudim da živim i na jednom i na drugom mestu.

Što se tiče Amerike, pre svega mi se tamo sviđa profesionalizam u poslu, kako ljudi pristupaju svome poslu, svome zanimanju, odgovornost prema svome zanimanju, odgovornost prema bližnjem svom i prema društvu u celini. Ljudi se tamo osećaju delom celine. Ne gledaju samo individualno, svoju korist.

U Srbiji još uvek vlada duh, duhovnost je veća. U siromašnim zemljama, kakva je Srbija, prisnost među ljudima je veća. I ja sam odavde. Osećam porodičnost, familijarnost. Osećam se više čovekom kada sam u Srbiji.

RSE: Kroz vašu muziku se Balkan čuje i oseća.

Vasiljević: Upravo tako.

RSE: Radite kao profesor klavira u Nju Orleansu, na univerzitetu. Kako to izgleda kada čovek sa Balkana predaje džez Afroamerikancima u jednom Nju Orleansu, koji se može nazvati kolevkom džeza?

Vasiljević: Nju Orleans jeste kolevka džeza i meni je bio naravno veliki izazov da odem tamo, kad sam dobio poziv. I to baš da predajem na istorijskom "crnačkom" katoličkom univerzitetu, "crnačku" muziku koju su oni izmislili. Ja, kao "belac", iz tamo neke Siberie, (kako oni često ne umeju da razlikuju Srbiju od Sibira) predajem.

U početku je bilo teško, ali veoma zabavno. Džez odsek je skoro osnovan, verovali ili ne. Ja sam prva generacija profesora koji predaju džez. Date su mi odrešene ruke da kreiram džez program. Sa jedne strane je interesantno, a sa druge strane veoma izazovno.

RSE: Ko su vaši učenici?

Vasiljević: Oni su, po nekom svom difoltu, veoma talentovani za muziku. Međutim, postoji problem što mnogi od njih dolaze iz geta. Mi, kao institucija, generalno dajemo stipendije i pomažemo talentovanim, mladima koji nemaju uslova da se školuju za muziku ili za druge discipline na našem univerzitetu a želeli bi, imaju veliki talenat. Međutim, ono što manjka kod njih je ambicija. Kod većine mojih studenata. Zato što dolaze iz takvih sredina gde ne shvataju još uvek da mogu mnogo da postignu svojim radom i svojim talentom. Tako da, i ja i kolege, imamo veliki izazov u tome da ih nagovorimo, da im pokažemo da su vredniji nego što misle.

Planiram, kada dođem u zimu, jedan solo pijano koncert, negde u Beogradu: Dimitrije Vasiljević
Planiram, kada dođem u zimu, jedan solo pijano koncert, negde u Beogradu: Dimitrije Vasiljević

RSE: Kako je vaš život izgledalo od trenutka kada ste sleteli u Njujork? Kada ste tamo sleteli, da li ste imali ideju šta će se događati sa vama?

Vasiljević: Prvo sam se doselio u Boston. U Bostonu sam živeo tri godine. Bilo mi je jako teško. Živeo sam u crnačkom getu kao jedini belac. Nisam imao para. Bio sam siromašni student. Spavao sam na podu, među miševima. Sve te stvari, koje pretpostavljam da je većina naših ljudi, koji odu tamo doživela, na koje nisam bio navikao. To mi je bilo teško. Bilo mi je teško da se naviknem na američki mentalitet i sistem. Prve tri godine sam bio u šoku.

Kada sam se, posle tri godine, preselio u Njujork, bilo mi je dosta lakše jer sam Njujork video kao neku vrstu velikog Beograda. On je dosta kosmopolitski grad. Možete da sretnete razne kulture. Možete da napravite svoj mikrokosmos koji vama odgovara.

Shvatio sam, da ako ostanem u Srbiji, a volim umetničku muziku, da ću neminovno, pre ili kasnije, morati da napravim kompromis sa svojim umetničkim ubeđenjima, da ću morati da se bavim nekim muzičkim žanrom u koji ne verujem, koji mi ne odgovara

RSE: Da li postoji osoba koja je bila za vas veoma važna u tim trenucima, na početku vašeg boravka i rada u Americi?

Vasiljević: Prva osoba koja je bila veoma važna za mene je moj kolega Branko Popović, bubnjar, sa kojim sam i otišao na Berkli, u Boston. Jedan drugom smo čuvali strah. Živeli smo zajedno. Obojica smo bili prvi put u Americi. Veoma nam je bilo značajno što smo tu i što zajedno otkrivamo tu teritoriju.

Sledeća bitna osoba je moj veliki današnji prijatelj, Marinko Pantović. Kod njega sam živeo u Americi. Prvo mi je izdavao stan, a kasnije smo se sprijateljili. On je Srbin iz Bosne koji je izbegao 1997. godine. Vremenom smo se sprijateljili. Od njega sam učio neke životne stvari, a ja njega neke druge. I dan danas smo u divnom kontaktu.

RSE: Kako ste stigli do Nju Orleansa?

Vasiljević: Do Nju Orleansa sam stigao preko Ilinoisa. Posle tri godine provedene u Njujorku otišao sam na doktorat u Ilinois. Doktorat sam upisao u malom gradu u Ilinoisu. Tamo sam tri godine proveo na doktoratu džez klavira. To sam završio. Bio sam te sreće da odmah nakon doktorata dobijem poziv da postanem docent na univerzitetu u Nju Orleansu. Tako sam otišao na jug.

RSE: Kome je sve posvećena vaša muzika?

Vasiljević: Moja muzika je skoro uvek programska. Znači da uvek ima neku priču. Svaka pesma ima priču iza sebe. Svaki moj album je na neki način koncipiran kao roman, kao knjiga, svaka pesma na tom albumu je kao neko poglavlje. Svako poglavlje je posvećeno ili nekoj osobi iz moje bliže okoline koju sam voleo ili koja je mene volela ili koju još uvek volim, ili sa kojom nisam u dobrim odnosima, ali je imala veliki uticaj na moj život. Ili je pak posvećena nekakvom bitnom događaju iz moga života.

Novi album koji izlazi je upravo tako koncipiran, kao neka vrsta muzičkih portreta. Svaka pesma je određeni muzički portret. Pesme sam posvećivao i majci i ocu i nekim svojim ljubavima i mom prijatelju Marinku i mnogim drugim prijateljima koji su mi značajni u životu.

RSE: Imam utisak da ima dosta nostalgije kod vas. Da li je to tačno?

Vasiljević: Mislim da je to jedna određena vrsta bagaža ili cene koju morate da platite kada se preselite u inostranstvo, ako iole volite svoju zemlju ili ako ste vezani za nju. Smatram da svako ko je normalan, mora da voli svoju zemlju. To nije nostalgija u klasičnom smislu, gde mi nedostaje moja zemlja, pa čeznem da se vratim. Prilično često boravim u njoj, ali kada živite na distanci, onda tek shvatite nekakve silne detalje, i dobre i loše, o svojoj zemlji i kulturi. Kada ste tu, na licu mesta, u Srbiji, neke stvari uzimate zdravo za gotovo. Odatle dolazi moja nostalgija, mada bih je pre nazvao neka vrsta dubinske percepcije i nedostajanja nekih elemenata koje imam u Srbiji, a nemam u Americi.

RSE: Da li poznajete džez scenu u Srbiji?

Vasiljević: Poznajem donekle i trudim se da je pratim preko društvenih mreža.

RSE: Sa kim biste voleli da svirate?

Vasiljević: Već sam svirao sa jednom osobom, sa kojom sam želeo da sviram. To je mladi gitarista Vladimir Tubić iz Banja Luke koji završava master studije na FMU (Fakultetu muzičkih umetnosti) u Beogradu iz džez gitare. On je fenomenalan gitarista. Pozvao sam ga da mi gostuje na koncertu u Banskom dvoru (u Banjaluci prim. red.) prošle zime.

Tu postoje još neki mladi muzičari sa kojima se trenutno upoznajem ili sa kojima trenutno dogovaram neke buduće saradnje. Ima ljudi na našoj sceni sa kojima bih baš želeo da ostvarim neku saradnju u bližoj budućnosti.

RSE: Od čega to zavisi?

Vasiljević: To zavisi od dva faktora. Bitno je da je muzičar na tom nivou koji zadovoljava neku vrstu kompetencije, koju tražim. Drugi faktor je da je taj muzičar normalan, neisfoliran, na zemlji. Nažalost, u našoj profesiji imate i onih drugih. Ako je normalan čovek, ako se mi dobro slažemo, na istoj frekvenciji funkcionišemo, i ako dobro svira, to je to.

RSE: Kako ste našli kolege sa kojima ste svirali u Kolarcu?

Vasiljević: Mi smo svi drugari sa studija, upoznali smo se u različitim trenucima. Sa gitaristom Rikardom koji je Brazilac sam se upoznao prvog dana na Berkliju, čim sam došao u Ameriku, pa smo se družili tri godine. Igrom slučaja smo upisali master studije u Njujorku, pa smo i tu išli zajedno. On je ostao da živi u Njujorku a ja sam se odselio. Ponovo smo se spojili posle mnogo vremena.

Bubnjar Rafaelo je iz Pariza, živi u Njujorku, upoznao sam ga na master studijama u Njujorku. Basistu Bena sam upoznao u Majamiju, kada sam svirao jednom prilikom. Ostali smo u kontaktu. On se preselio u Njujork. Ja sam otišao iz Njujorka. Kada sam se vratio da sviram u Njujork, posle nekoliko godina, sa njim sam se ponovo povezao. Onda smo nas četvorica seli za sto prošle godine. Pozvao sam ih u svoj kvartet (Njujorški kvartet prim. red.)i od tada, intenzivno, poslednjih godinu dana sviramo.

RSE: Hoćemo li opet čekati 12 godina da vas čujemo na Kolarcu?

Vasiljević: Iskreno se nadam da ne. Mislim da sam probio led pred svojom publikom. Nije bilo nimalo lako, sa emotivne strane. Mislim da je bilo veoma uspešno. Sada planiram, kada dođem u zimu, jedan solo pijano koncert, negde u Beogradu. Biće i niz master klasova i radionica, koje trenutno dogovaram.

RSE: Sve to u vašem ličnom angažmanu?

Vasiljević: Nešto od toga u ličnom angažmanu. Radionice su u dogovoru sa određenim institucijama, koje su me pozvale, ali koje nemaju veze sa državom, privatne su. Nadam se da će i neka od državnih institucija u budućnosti imati sluha, pa organizovati nešto u Beogradu.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG