Mart je bio okrutan mesec za jednog od najdužih i najagresivnijih saradnika predsednika Rusije Vladimira Putina, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Igor Sečin, šef državne naftne kompanije Rosnjeft, objavio je da ta kompanija prodaje milijarde dolara investicija u venecuelansku naftu, nekoliko meseci pošto su Sjedinjene Američke Države uvele sankcije za dve trgovinske flijale Rosnjefta.
To je usledilo pošto se Rusija sukobila sa Saudijskom Arabijom u pregovorima o smanjenju proizvodnje nafte pošto je pandemija COVID-19 smanjila potražnju. Rijad je odustao od pregovora, tržište je bilo u kolapsu, a Rusija je na kraju bila prisiljena da prihvati rekordne rezove.
Kad je reč o Kremlju, čiji se budžet uveliko oslanja na visoke cene nafte, taj ishod je zapretio godinama ekonomskog prosperiteta i, potencijalno, Putinovom političkom legitimitetu. Po mnogima, krivicu za oba događaja snosi Sečin.
Da li on to zaslužuje, otvoreno je pitanje.
Mnogi analitičari kažu da bi cene nafte i vrednost rublje na kraju potonuli i da je Sečin bio prijemčiviji za saudijske predloge o smanjenju proizvodnje.
Mada je Sečin upravljao potezima Rosnjefta u Venecueli, za koju se naširoko smatra da rupa bez dna, to je pratilo spoljnu politiku Kremlja.
Ipak, ruski mediji i pojedini analitičari izdvojili su Sečina zbog njegove uloge u pregovorima Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEK) i zemalja van tog kartela na čelu s Rusijom.
"Moguće je da će se 'Sečinova era' u vođenju Rosnjefta pamtiti ne po nesposobnosti i gubicima u ranim godinama, već po dve reči: mart 2020", napisao je nedavno u poslovnom listu Vedomosti ruski ekonomista i profesor Univerziteta u Čikagu Konstantin Sonin.
Portparol Rosnjefta Mihail Leontijev nije odgovorio na upit RSE-a za komentar.
"Organizator i motor"
Za Sečinove kritičare, ovo je možda retka prilika da likuju. Ali to verovatno neće uticati na njegovu zavidnu poziciju jednog od najmoćnijih ljudi u Rusiji, rekao je Sonin za RSE.
Putin ceni odanost, rekao je Sonin. A malo njih je bilo odano predsedniku – i toliko dugo – kao 59-godišnji Sečin.
Kada je Putin radio u kancelariji gradonačelnika u Sankt Peterbruga devedesetih godina, njegova tadašnja supruga Ljudmila teško je povređena u saobraćajnoj nesreći. Sečin je navodno poslat na mesto nesreće da pokupi jednu od dve ćerke bračnog para Putin.
Kada je Putin postavljen za vršioca dužnosti predsednika Rusije, pošto se je Boris Jeljcin povukao 31. decembra 1999, Sečin je postao zamenik šefa predsedničke administracije.
U julu 2004. Sečin je ušao u odbor Rosnjefta, tada relativno male firme koja je proizvodila samo 20 miliona tona (140 miliona barela) nafte godišnje. Danas kompanija proizvodi preko 10 puta više od te količine, čime je postala drugi najveći proizvođač nafte na svetu posle Saudi Aramka (Saudi Aramco).
Taj ogroman rast uglavnom je posledica akvizicija – krađe, kažu neki stručnjaci – velikih naftnih resursa, poput Jukosa.
U tom periodu, Putinova vlada izvela je jedan od najznačajnijih poteza Putinovog predsednikovanja: proces protiv osnivača Jukosa Mihaila Hodorkovskog, tada najbogatijeg čoveka Rusije.
U oktobru 2003, mesecima posle navoda o korupciji u Rosnjeftu, Hodorkovski je uhapšen na aerodromu u Sibiru pod optužbom za prevaru i utaju poreza.
Vlada je krenula u nacionalizaciju Jukosa, a najbolja imovina te kompanije je na kraju pripala Rosnjeftu.
U intervjuu za Vedomosti 2005. godine, Hodorkovski je rekao da je Sečin "organizator i motor" slučaja Jukos.
Sečin je u intervjuu za Fajnenšal tajms (The Financial Times) pet godina kasnije odbacio da je slučaj protiv Hodorkovskog politički motivisan i da je imovina Jukosa eksproprijatisana, rekavši da je Rosnjeft platio veliku cenu.
Bekstvo Gucerijeva
Pošto se kompanija Hodorkovskog raspala, manji proizvođač nafte Rusnjeft 2005. kupio je 50 odsto udela u jednoj od Jukosovih sibirskih filijala.
Rosnjeft je te godine, prema medijskim izveštajima, Rusnjeftu ponudio zamenu svojih 50 odsto udela u Jukosovom odeljenju za udeo u filijali. Vlasnik Rusnjefta Mihail Gucerijev, odbio je ponudu rekavši da nije povoljna.
Godinu dana kasnije, istražitelji su došli u kancelariji Gucerijeva tokom poreske istrage koja je pretila zaplenom udela kompanije.
Tajkun je pobegao iz zemlju 2007. godine kako bi izbegao krivično gonjenje, a Rosnjeft je naredne godine podneo tužbu tražeći od Rusnjefta odštetu od 200 miliona dolara.
Vedomosti su izvestile da je Gucerijevu rečeno da Sečin stoji iza poreske istrage, ali da nije mogao da dopre do moćnog zvaničnika Kremlja da razgovara o situaciji.
Gucerijevu je kasnije dozvoljeno da se vrati u Rusiju, što je neobično za biznismena koji je pao u nemilost vlasti.
TNK-BP
Kada se 2012. Putin vratio na mesto predsednika posle četvorogodišnjeg mandata na funkciji premijera, Sečin je preuzeo novu ulogu u Rosnjeftu – postao je predsednik kompanije. U potonjim mesecima Sečin je najavio da će njegova kompanija kupiti trećeg po veličini ruskog proizvođača nafte TNK-BP.
Ta kompanija je bila kombinacija investicija iz ruske kompanije koju su podržavala tri biznismena s političkim vezama i iz britanskog naftnog giganta BP.
Ugovor vredan 55 milijardi dolara zaključen je sledeće godine pošto je Rosnjeft osigurao desetine milijardi pozajmica kod zapadnih banaka. Ali, dok su cene nafte prethodne dve godine bile na oko 100 dolara po barelu, do kraja 2014. pale su na približno pola toga.
Rusija je 2014. anektirala ukrajinsko poluostrvo Krim i podsticala separatistički rat na istoku Ukrajine. Zapad je kao odgovor uveo opsežne ekonomske sankcije koje su sprečavale Rosnjeft da odlaže otplatu svog ogromnog dolarskog duga.
Kompanija je bila prisiljena na komplikovan ugovor koji je uključivao prodaju 625 milijardi rubalja (14 milijardi dolara) korporativnih obveznica – rekord u Rusiji u to vreme – koje bi onda bile zamenjene za dolare.
Bila je to ogromna, netransparentna transakcija koja je uplašila trgovce valutama i oslabila rublju.
Gubici Rosnjefta u akviziciji TNK-BP bili su veći od svih ruskih privatizacionih ugovora iz 90-ih zajedno prilagođenih inflaciji u dolarima, procenio je Sonin.
Kada je Rosnjeft 2006. godine izašao na berzu, to je bila najveća javna ponuda za rusku kompaniju i početna procena odredila je vrednost kompanije na 79,8 milijardi dolara.
Rosnjeft danas vredi 48 milijardi dolara, što je manje nego što je platio za TNK-BP, a njegove akcije sada vrede oko 60 odsto njihove početne cene.
Ponavljanje Jukosa?
Između 2013. i 2017. Rosnjeft je nastavio kupovine s oko 22 milijarde dolara akvizicija.
U izveštaju iz novembra 2017. koji je bio kritičan prema Sečinovom liderstvu, naftni analitičari u državnoj Sberbanci naveli su da kampanja "nema jasan fokus".
Jedna od tih kupovina bila je akvizicija 50 odsto udela u Bašnjeftu, regionalnoj naftnoj kompaniji koja je imala neke od najmodernijih postrojenja za preradu u zemlji.
Do sredine 2014. tu kompaniju je kontrolisao veliki konglomerat Sistema koji se bavio svačime – od nekretnina preko maloprodajne do telekomunikacija.
Međutim, 2014. godine ruska vlada je nacionalizovala Bašnjeft. U septembru te godine, vlasnik Sisteme Vladimir Jevtušenkov stavljen je u kućni pritvor. Oslobođen je u decembru 2014.
Rosnjeft ne samo što je kupio 50 udela u Bašnjeftu, već je kasnije tužio Sistemu za 4,5 milijardi dolara, na kraju pristavši na nagodbu od 1,7 milijardi dolara 2017. godine.
Godinu dana pre kupovine Bašnjefta, Vladimir Milov, koji je bio zamenik ministra energetike početkom Putinovog prvog mandata, upozorio je da Sečin deset godina pokušava da kupi tu kompaniju.
"Bašnjeft je najočiglednija i najlakša meta za Sečina", predvideo je Milov 2013. godine.
Borba među elitom
Dok je Rosnjeft manevrisao kako bi došao do udela u Bašnjeftu, neki vladini zvaničnici su se javno usprotivili. Oni su tvrdili da bi kupovinom Bašnjefta od strane državne kompanije bila osujećena ideja privatizacije.
Među onima koji su se usprotivili toj kupovini bio je i tadašnji ministar za ekonomski razvoj Aleksej Uljukajev, iz takozvanog liberalnog krila ruske vlade.
U novembru 2016, mesec dana pošto je ruska vlada nerado odobrila Rosnjeftovu kupovinu Bašnjefta, Uljukajev je uhapšen u sedištu te kompanije pod optužbom da je primio "veliku mito" od dva miliona dolara.
Uljukajev je tvrdio da mu je namešteno. Osuđen je na osam godina zatvora, posle suđenja na kome je bilo više pokušaja da se glavni svedok Sečin dovode da svedoči.
"Sečin ima groznu reputaciju" među elitom, rekla je za RSE Tatjana Stanovaja, osnivačica tink tenka R.Politik. "Nezvanično, članovi predsedničke administracije i vlade ga oštro kritikuju".
Sečin je, dodala je ona, spreman da u ostvarivanju svojih ciljeva "ide dalje" od drugih Putinovih saveznika.
"To je njegova jedinstvenost. On je nametljiv i dopušta sebi više", rekla je ona.
Venecuela
Sečin se tokom godina sukobio s gotovo svakom značajnom ličnošću ruskog naftnog i gasnog sektora, kao i s mnogim visokim zvaničnicima koji nadziru važne ekonomske odluke.
Kao šef državne naftne kompanije, on je sprovodio projekte koji često nisu bili navođeni interesima akcionara – Rosnjeft je u njegovom mandatu izgubio milijarde u svojoj vrednosti – već očigledno političkim potrebama, poput propalih investicija u Venecueli.
Zauzvrat, Sečin je agresivno tražio usluge od vlade, uključujući hiljade milijardi rubalja u poreskim olakšicama za naftna polja Rosnjefta i ograničavanje pristupa arktičkim poljima na državne kompanije.
Taj ogroman projekat sada je ugrožen padom cena nafte.
"Njegova dodatna vrednost kao izvršnog direktora Rosnjefta je njegov pristup Kremlju i Putinu. On stalno igra dvorske igre pokušavajući da postavi svoje ljude na veoma važne pozicije", rekao je Rauf Mamadov, energetski analitičar iz Bliskoistočnog instituta (Middle East Institute), specijalizovan za bivši Sovjetski Savez.
Rosnjeft je u Venecueli na čelu pokušaja Rusije da privuče liderstvo države, što je deo većeg plana Moskve da se vrati na globalnu scenu.
Rosnjeft se udružio s venecuelanskom državnom kompanijom PDVSA i pozajmio joj milijarde dolara, čak i dok je ta država Južne Amerike klizila u ekonomski haos.
U junu 2019. na velikom ruskom investicionom forumu u Sankt Petersburgu, Sečin je kritikovao spoljnu politiku Vašingtona i korišćenja naftnih sankcija protiv zemalja poput Venecuele.
"Brojni komentatori vole da optužuju Rusiju da koristi energiju kao političko sredstvo", rekao je Sečin publici u kojoj je bio i kineski vođa Si Đinping.
"Ali nesporna realnost danas je da SAD koriste energiju kao političko oružje u masovnim razmerama. Sankcije ili čak i pretnja od njihovog uvođenja, imaju destruktivne posledice po globalni ekosistem energetskog tržišta", rekao je on.
Osam meseci posle njegovog govora, Vašington je uveo sankcije jednoj od dve trgovinske filijale Rosnjefta zbog pomaganja Venecueli da izbegne naftni embargo SAD.
Neke kineske firme, u oprezu da ne prekrše sankcije SAD, obustavile su trgovanje s Rosnjeftom, što je veliki udarac. U martu je Rosnjeft bio primoran da proda svoju venecuelansku imovinu drugoj ruskoj državnoj kompaniji.
Nije u poziciji da se kocka
Šef Rosnjefte je navodno bio pokretačka snaga odluke Rusije u martu da odbaci dodatna smanjenja proizvodnje koje je predložio OPEK plus, što je dovelo do najvećeg dnevnog pada globalnih cena u gotovo tri decenije.
Sečin se dugo žalio da smanjenja OPEK plusa samo otvaraju vrata drugim državama poput SAD da povećaju proizvodnju i dobiju veći politički uticaj. On je rekao da je taj sporazum primorao njegovu kompaniju da obuzda jeftini rast u prethodne dve godine.
Stanovaja je rekla da je Putin doneo konačnu odluku da se odustane od dodatnih smanjenja proizvodnje. Međutim, rekla je ona, moguće je da bi drugačije odlučio da Sečin nije bio uporan.
U nedeljama posle propasti sporazuma, dok su ruski fiskalni planeri zagrabili u fond za crne dane kako bi ispunili budžetske obaveze, Rusija se vratila za pregovarački sto sa Saudijskom Arabijom i OPEK-om.
"Sečinova greška je bila što nije krio (svoju) euforiju posle propasti dogovora", rekla je Stanovaja. "Kao rezultat, činilo se da on stoji iza toga."
