Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Duhovi 1979. na Bliskom istoku


Revolucija u Iranu 1979.
Piše Kristijan Karil (Christian Caryl), priredio Dragan Štavljanin.

Dok svet sa pažnjom prati previranja u Egiptu, slike demonstranata koji se okupljaju na glavnom trgu u Kairu, oživljavaju sećanja na sličan epohalni događaj na Bliskom istoku pre 32 godine. Reč je o revoluciji u Iranu, piše šef vašingtonskog biroa Radija Slobodna Evropa Kristijan Karil.

Paralele sa Egiptom su danas upečatljive. Iran je krajem 1970-ih takođe bio ključni američki saveznik na Bliskom istoku, kojim je vladao autokrata koji je čvrsto držao svoju poziciju nekoliko decenija. Kao i sada Hosni Mubarak, šah Mohamed Reza Pahlavi podupirao je svoju vladavinu sa ogromnim vojnim i bezbednosnim aparatom, uspostavivši pri tome radne odnose sa Izraelom prkoseći na taj način raspoloženju naroda.

U trenutku kada se Mubarak bori za političko preživljavanje, mnogi posmatrači se osvrću i na 1979. postavljajući pitanje da li se istorija ponavlja. Spekulacije su pre svega usmerene na “Muslimansku braću”, egipatsku islamističku organizaciju koja se za sada drži u pozadini previranja u zemlji. No, to ne sprečava pojedine pesimiste da doživljavaju “Muslimansku braću” kao novu verziju revolucionarnih klerika ajatolaha Homeinija.

Američki kritičari oprezne politike predsednika Baraka Obame (Barack) optužuju ga da ponavlja greške tadašnjeg šefa Bele kuće Džimija Kartera (Jimmy Carter), koji je destabilizovao šaha šaljući mu nejasne i protivrečne poruke. Tako se u uvodniku konzervativnog “Vošington Tajmsa” (The Washington Times) čak upozorava Obama da “smanji broj osoblja u američkoj ambasadi u Kairu”, kako bi se izbeglo “ponavljanje” talačke krize u Iranu, što je bilo pogubno po Kartera i nije dobio drugi mandate na izborima 1980.
(Zbog Karterove odluke da iz humanitarnih razloga dozvoli prognanom šahu Rezi Pahlaviji da dođe na lečenje u SAD, 400 iranskih studenata je zauzelo američku ambasadu u Teheranu. Tom prilikom je zarobljeno 90 lica, od toga 66 Amerikanaca. Ajatolah Homeini ubrzo naređuje oslobađanje zatočenih žena i crnaca. SAD su bezuspešno pokušale da desantom oslobode taoce. Talačka kriza je trajala 444 dana. Oslobođeni su 19. januara 1981. godine u trenutku kada je novi predsednik SAD Ronald Regan preuzeo dužnost – D.Š.).

Senator Džon Keri (John Kerry), jedan od ključnih Obaminih spoljnopolitičkih saveznika, pomenuo je primer Irana pozivajući Hosnija Mubaraka da se povuče. On je do sada najviše rangirani američki zvaničnik koji je to direktno uradio.

“Stvorili smo važno savezništvo sa slobodnim Filipinima podržavajući narod koji je pokazao Ferdinadnu Markosu vrata 1986. Međutim, nastavili smo da plaćamo strašnu cenu za predugo oslanjanje na iranskog šaha”, napisao je Keri u komentaru u “Njujork Tajmsu” (The New York Times).

Talas pobuna


U samom Iranu, lideri Islamske republike brzo su reagovali predstavljajući talas pobuna u arapskom svetu kao ponavljanje narodnog nezadovoljstva u kome je zbačen šah. Oni su pozdravili pobunu najširih slojeva protiv “diktarora u arapskom svetu koje podržava Zapad”. Istovremeno, u Teheranu se to doživljava kao glas za vladavinu islama – mada su verske grupe i slogani uglavnom bili malo primetni u ovim protesta.

Istraživanje Pju centra o mišljenju građana o uticaju Islama na politiku u njihovim zemljama
Međutim, ne treba ići previše unazad u povlačenju paralela, smatra američki istoričar Dejvid Lesč (David Lesch), autor knjige o zbivanjima u Iranu 1979. i njihovom uticaju na region. On smatra da se lako može pronaći analogija između sadašnjih previranja i takozvane “Zelene revolucije” u Iranu 2009. nakon spornih predsedničkih izbora.

“Vrhunac je hipokrizije da iranska vlada pozdravlja ove proteste, kada je brutalno ugušila sličan protest kod svoje kuće. Oni (iranski zvaničnici) gledaju na sadašnja zbivanja strateški, nadajući se da će se otarasiti režima i lidera (u region) koji su apsolutno bili usredsređeni protiv Irana”, ističe Lesč.

Što se tiče straha da se “Muslimanska braća” spremaju da slede Homeinijev put, pojedini posmatrači smatraju da je to prilično drugačija organizacija u odnosu na mrežu klerika i verskih revolucionara koji su osvojili vlast u Iranu 1979.

Poslednjih godina, uprkos dugoj istoriji progona kojima su “Muslimanska braća” bila izložena od strane egipatske vlade, oni su učestvovali na izborima i u više navrata iskazali privrženost pluralizmu i demokratskim normama. (Skeptici, međutim, odbacuju taj stav ističući da je to samo varka čiji je cilj da prikrije stvarne težnje ove organizacije, odnosno da uvede autoritarnu islamsku vladavinu).

Svet se u međuvremenu promenio


Postoje, takođe, razlike u organizacionom smislu između previranja u Iranu i Egiptu. Analitičar Geneive Abdo ističe da je revolucija u Iranu u Homeiniju imala harizmatskog lidera.

S druge strane, demonstranti za sada uopšte nemaju jasno vođstvo. Bivši analitičar CIA-e Emil Nakleh smatra da u Egiptu “nema ajatolaha koji čekaju iz prikrajka”.

Strahovi Zapada od “ponavljanja” Islamske revolucije iz 1979. previđaju jednostavnu činjenicu: svet se u međuvremenu promenio. Pre 32 godine, islamski revolucionari su bili nepoznat fenomen. No, tri decenije kasnije, svet je imao priliku da vidi kako se iranski revolucionarni režim koji je saterao sebe u ekonomski i politički ćorsokak, imitirajući šaha u brutalnoj represiji prema političkim protivnicima.

Fotogalerija: Tunis - Kraj vladavine Bin Alija

U drugim delovima sveta, islamistički pokreti su “prizemljeni” zbog neuspelih terorističkih kampanja ili krvavih unutrašnjih sukoba.

Kada se islamistički lider Rašid Ganouči vratio iz egzila u Tunis prošle sedmice, imao je teškoća da se distancira od modela iz prošlosti.

“Pojedini zapadni mediji me prikazuju kao Homeinija, ali ja to nisam. Ja nisam Homeini”, rekao je Ganouči građanima koji su su okupili da ga pozdrave.

Istoričar Lesč vidi, međutim, upečatljiv kontinuitet između prošlosti i sadašnjosti. Egipat i mnoge zemlje Bliskog istoka ostale su ukopane u socijalnoekonomskom haosu koji je proganjao Iran i njegovo stanovništvo 1970-ih.

Egipatska vlada, isto kao i šahova, bila je uspešna u omogućavanju slobodnog i besplatnog školovanja na državnim univerzitetima. No, egipatske vlasti nisu bile sposobne da stvore ekonomiju koja bi omogućavala radna mesta mladima kada završe školovanje.

“Oni nisu dobijali posao koji su očekivali, odnosno priznanje. To je jaz koji treba izmeriti. To nije apsolutno siromaštvo. Siromašni – seljaci koji nisu obrazovani, nepismeni su, njihovi roditelji su bili siromašni, njihova deca biće siromašna – oni nisu masovno ispunili ulice na kojima se protestuje, mada se to može desiti a što bi dodatno povećalo ulog. Reč je o obrazovanim mladim ljudima koji su nezadovoljni i gnevni i ovaj jaz je izazvao njihov bes. To možete videti u Tunisu, Egiptu i postoji u većini arapskih zemalja”, smatra Lesč.

Drugim rečima, 30 godina kasnije, Bliski istok je i dalje u situaciji da se bori da prevaziđe istu, osnovnu dilemu koja je vodila padu (iranskog) šaha. Možemo samo da se nadamo da egipatski građani i nova generacija arapskih lidera, može da nađe održivo rešenje za ove probleme.

Pogledajte komentare (4)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG