Dostupni linkovi

Vanredna vijest
Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodila Danica Todorov, zamjenica za ravnopravnost polova vojvođanskog ombudsmana

Subota, 6. mart
Već dva dana sam pod utiskom filma o ženama sa invaliditetom „Naša tela“ u kojoj 6 žena priča o ograničenjima koje imaju ili su imale tokom života zbog predrasuda. U istrgnutim delićima svog života, jedna od njih priča o diskriminaciji u porodici i u bolnici gde je provela najveći deo vremena. U jednoj rečenici iznosi najintimniju isposvest o ljubavi i kaže: „Nisam bila dovoljno dobra da budem nekome devojka.“ O tome govore i druge kada pričaju o neostvarenim snovima da igraju, bave se sportom. Nažalost, mnoge žene o sebi misle i govore kao o nedovoljno dobrima da se bave nekim poslom ili žive bez nasilja, jer odrastaju u patrijarhalnom okruženju koje nije naklonjeno ženama i često neguje mržnju prema njima, što sprečava da se one ostvaruju kao ljudska bića u punoj meri.
U centru grada ulična akcija povodom Međunarodnog dana žena. Bila sam razočarana, jer iako je bio sunčan, mada hladan dan i na ulici puno ljudi, prilično ravnodušni prolaznice i prolaznici uzimali su propagandni materijal u kojem se govori o važnosti Zakona o ravnopravnosti polova. Podsetilo me je to na kampanju ženskih nevladinih organizacija pre nekoliko godina kada su pozivale žene da izađu na izbore. Žene su prosto izbegavale da uzmu materijal, kao da žele da pobegnu od onog što im poručuje.
Kako bi tek prošao poziv da izađemo na ulični protest zbog ženskih prava? Koje pravo bi branile svojim životima - kako su to činile naše pretkinje – boreći se za pravo glasa, bolje radne uslove, pravo da odlučuju o rađanju? Ne mislim pri tom na štrajkove koje smo nedavno gledali zbog neisplaćenih zarada i doprinosa za penzije. Mislim na proteste za prava svih žena, ili proteste žena (pa i muškaraca) zbog onih koje imaju manje prava ili su im nekim aktom države povređena.

Nedelja 7. mart
Danas sam slučajno na RTV gledala deo filma posvećenog borkinji za ljudska prava Elizabet Sanger. Posvetila je čitav život borbi za pravo na kontrolu rađanja, odnosno mogućnost korišćenja kontracepcije. Mi smo ovo pravo nasledile i smatramo ga normalnim i nedodirivim, pa se, naročito mlađe žene, čude kada aktivistkinje podignu glas na povremene pozive dušebrižnika nacije, državi da ograniči pravo na abortus kako bi zaustavila pad nataliteta. Junakinja ovog filma bila je maltretirana i zatvarana zbog zalaganja za pravo na kontrolu rađanja i zdravstvenog prosvećivanja žena, pre manje od sto godina.
Da bih pobudila neku drugačiju asocijaciju, a ne samo one koje imaju veze sa ženama i njihovim položajem u društvu, pokušala sam da gledam nedeljnu emisiju u kojoj se raspravljalo o dilemi Evropa ili Kosovo. Odustala sam i uporno tražila po televizijskim kanalima film u žanru romantične komedije, što u poslednje vreme činim često, valjda iz potrebe da pobegnem od stvarnosti.
Nasilje u porodici prepoznato je kao krivično delo, definisane su mere zaštite od nasilja u porodici, ali je kaznena politika blaga


Ponedeljak, 8. mart
Vojvođanski mehanizmi za postizanje rodne ravnopravnosti pokušali su da na Konferenciji svedu račune o tome šta je u ovoj oblasti urađeno od 2000-te do danas. Spisak je prilično dug, ali i onaj na kome su još neurađene stvari. Na ovoj Konferenciji sam podsetila na to da je nasilje u porodici prepoznato kao krivično delo, da su definisane mere zaštite od nasilja u porodici, ali da je kaznena politika blaga, a oni koji su pretrpeli nasilje još ne dobijaju zaštitu i podršku da iz nasilja izađu. U Vojvodini je usvojena Strategija za borbu protiv nasilja, u Zakon o radu unete su odredbe kojima se zabranjuju diskriminacija, uznemiravanje i seksualno uznemiravanje na radnom mestu. Ipak, žrtve malo prijavljuju, iako je disrkiminacija na tržištu rada široko rasprostranjena, jer nisu osnažene da traže zaštitu, strahuju od gubitka posla i praktično trpe različite ucene, poniženje i nepravedne uslove rada.
Šta od ovog što je u oblasti ravnopravnosti polova učinjeno tokom proteklih 10 godina ima obična žena? Da li se život makar malo poboljšao svim siromašnim ženama, onima koje su bez prihoda i zavisne od pomoći najbližih i države, ženama bolesnim, gurnutim na marginu zato što su stare za poslodavce, a mlade da odu u penziju? Sudeći prema pritužbama koje dobijam, nije učinjeno dovoljno. Ima još posla na putu ka slobodi i emancipaciji, a čini se da je više nego bilo šta drugo potrebno da žene uspostave partnerstvo sa muškarcima da bi uspešnije rešavale takozvana ženska pitanja.
U medijima je bilo puno prigodnih tekstova o 8. martu, o ženama u svim mogućim situacijama. Naročito su me privukla dva. Portret žene sa sela, koja kaže da je srećna što je majka, domaćica i uspešna u gajenju stoke. A, ima i vremena za sebe i ne bi ništa menjala u svom životu. Videla sam na jednoj televiziji portret žene koja kuva kafu u jednoj opštini već decenijama i sprema se u penziju. Ona, kao i novinar, u više navrata ponavljaju rečenice koje otprilike glase: "Ovako ispunjen život ne bih imala ni da sam završila dva fakulteta" i "Nema tog zanimanja koje bi joj donelo više zadovoljstva", "Najveću satisfakciju joj pruža činjenica da je taj-i-taj (muškarac) pohvalio njenu kafu" i slično. Sve to bilo je praćeno njenim fotografijama sa mnogim poznatim političarima, muškarcima, naravno, valjda da se slučajno ne zaboravi da su oni ti za koje su rezervisane "značajne" funkcije. Kao da je iskorišćen i praznik i ta žena, čija profesija i radni vek su, bez sumnje, nešto što treba poštovati i ceniti, u cilju još jednog potvrđivanja mizogine politike medija.
Žene su oslovljavane damama, a upotrebljavan je muški rod za zanimanja kojima se bave.

Dobra uprava kao uzor


Utorak, 9. mart
Tokom dana, zbog posla, razmišljala sam o Kodeksu ponašanja funkcionera i zaposlenih u lokalnim samoupravama i uvođenju antidiskriminativnih odredbi, na čemu se radilo u okviru projekta u koji su uključeni svi ombudsmani u Srbiji. Želja nam je da postojeći Kodeksi budu dopunjeni odredbama koji propisuju nediskriminativno ponašanje i prema zaposlenima, ali i prema građankama i građanima. Učesnici nisu preterano ubeđeni u to da Kodeksi u dogledno vreme mogu biti jedan od glavnih orijentira u ponašanju u organima uprave, tako da upućuju primedbe i na mogućnost uvođenja odredaba koje zabranjuju diskriminaciju.
Dobra uprava, po organizaciji i odnosu među zaposlenima i prema korisnicima usluga trebalo bi da budu uzor svima drugima, drugim poslodavcima da se ponašaju nediskriminativno.


Sreda,10. mart
Na poslu razgovori o mogućnostima za sprovodjenje istraživanja o diskriminaciji na osnovu pola i godina života u organima uprave. Zamisao je da istraživanje pokaže da li diskriminacije ima i kako se ispoljava, i ukoliko se potvrdi da je ima, organi uprave budu na to upozoreni, s preporukom da je uklanjaju, odnosno preduzimaju mere za stavranje radnog okruženja u kojem će zaposleni biti ravnopravni, a dostojanstvo zaposlenih poštovano. Da bi se zaposleni u upravi tako ophodili prema onima kojima daju usluge – građankama i građanima. Dobra uprava, po organizaciji i odnosu među zaposlenima i prema korisnicima usluga trebalo bi da budu uzor svima drugima, drugim poslodavcima da se ponašaju nediskriminativno i uvedu mere koje će sprečavati razlikovanje zaposlenih prema ličnim svojstvima.

Četvrtak, 11. mart
Pomislila sam na početku vođenja dnevnika da ću možda nastaviti da beležim poneku misao i osećanje u svoj dnevnik. Čini se da ipak neću. I pretposlednjeg dana bila sam zaokupljena pitanjem položaja žena.
Gledam na RTS emisiju posvećenu slikarki Beti Vukanović. Utisak kvari to što neki sagovornici upotrebljavaju muški rod za žene – umetnik, predsednik i td. Ipak, ima novinarki koje upotrebljavaju ženski rod dosledno – mislim da su to one koje paze na jezik. Zapanjujuće je koliko je ove nedelje bilo priče o ženama, na svakakav način.

Petak 12. mart
Beogradski fond za političku izuzetnost, Centar za civilno vojne odnose i Centar za demokratsku kontrolu oružanih snaga organizovali su radionicu pod nazivom rod i reforma sektora bezbednosti u Srbiji. Učesnice i učesnici rasprave potvrdili su da u ovom sektoru, uprkos vidljivim promenama, nema dovoljno žena, da ih je malo na mestima gde se odlučuje/komanduje i takođe na operativnim poslovima, a najviše na administrativnim poslovima, koji su poslovi podrške. Žene u policiji, vojsci, službama bezbednosti imaju manje mogućnosti za napredovanje, a one koje se poslednjih godina obrazuju za ove poslove, ne ostaju, jer nemaju podršku ni u samim službama od pretpostavljenih i kolega, ali ni porodice. Sve vreme sam razmišljala o tome koliko je ovaj sektor još zatvoren i kako malo, kao građani, znamo o njima. Mehanizmi koji se bave rodnom ravnopravnošću nisu uopšte takli ovo pitanje i sve se svodi na samo jedan aspekt bezbednosti – nasilje nad ženama i u porodici, što s druge strane još nije dovoljno važna tema za institucije koje brinu o našoj bezbednosti.
XS
SM
MD
LG