Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Đukić: Ponižavanje i obeležavanje neposlušnih


Đukić: Bes je ogromna snaga
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:00:56 0:00

Đukić: Bes je ogromna snaga

Mina Đukić mama je dvogodišnjaka od kojeg ponovo uči jezik i život. Filmski reditelj, kad prilike i kontekst to dopuste, kad ne dopuste, kreativno opstaje i to joj aktivira slične veštine i sklonosti. Čita, piše, misli, akumulira, ispoljava se s vremena na vreme.

Predavač na SAE institutu, uživa u novoj generaciji izuzetno duhovitih i obrazovanih studenata.

Subota, 13. oktobar

Kao devojčici, nikad mi nije uspevalo da dnevnik vodim duže od dva dana. Nova sveska je služila da u nju izlijem trenutni bes zbog neke nepravde i nakon pražnjenja, toj započetosti se nisam vraćala. Ili je to bio otpor prema interpretaciji doživljenog ili su me prerano korumpirali prinudnim školskim sintagmama i pridevima pa mi se nije sviđalo da van škole rutinski literarno kinđurim intimne doživljaje. Puštala sam da se slobodno skladište, vitopere i transformišu u sećanju i posluže mi kasnije kad sam profesionalno počela da se bavim filmom, a onda i zabludama i iluzijama neophodnim za to bavljenje.

Sada sam mama dvogodišnjaka Pavla koji osvaja jezik i njime vlada dovoljno da u ritual uspavljivanja obavezno uključuje jednu verbalnu, tek malo eliptičnu rekapitulaciju dana:

Kaljiš. Bio voz. Jedna seka. Dinosaus, ništa strašno. Baba donela veliki kamion. Bagež skuplja zemlju. Ovako. Ovako. Kamion skupio kesten. Seko, nemoj da bežiš. Taski auto. Trambaj. Laku noć napolje.

Opet ne želim da interpretiram ništa, ali moram da ponovim - 'laku noć napolje!''.

Laku noć napolje, vidimo se sutra, kad izađemo iz unutra.

Nedelja, 14. oktobar

Pozorištance Puž - Uspavana lepotica.

Opet se pitam zasto su sve junakinje u bajkama ili zatamničene ili uspavane ili čeznjivo čekaju. Sasvim prepuštene slučaju, volji ili odvažnosti drugih. Onda razmisljam šta smo mi kao devojčice usvojile iz tih bajki i ako jesmo puno, šta li čekamo, zbog koga spavamo, zašto su zle vile i veštice sklone akciji a dobre princeze pasivno čekaju i trpe.

Saznajem da je umrla Milena Dravić. Shvatam da je ona junakinja nekih drugačijih priča i da svakako nije bila pasivna već borbena i uporna u blagosti i toplini. Razmišljam kako zivimo u društvu koje prerano pozdravlja od ljudi, otpisuje ih, odbacuje. Čak i kad ih još za života ovenčaju lentama, nagradama za životna dela, i raznim predmetima u komemorativne svrhe, koliko i da im učine čast, istovremeno ih gurnu u pasiv pa u pluskvamperfekat.

Zamišljam kakve bi sve filmske uloge mogla ostvariti u starosti da je bilo više prilika. da je nastavila da živi kroz svakodnevnu glumačku igru.

Volela je i podržavala mlade i iz toga crpela radost. Valjda je to prirodna ljudska potreba ali i prirodna nužda u društvu u kom su mladi jednako marginalizovani kao i stari a o nama odlučuju srednji koji se nazivaju mladima dok god im je to potrebno.

Milena Dravić: Bilo bi mi teško da se ne vratim pozorištu
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:05:01 0:00

Ponedeljak, 15. oktobar

Po glavi mi se vrti deo iz Kafkinih “Dnevnika”:

“Nemačka objavila rat Rusiji, popodne sam išao na plivanje.”

Čitam vest o smeni Željka Hubača sa mesta direktora drame u Narodnom pozorištu. Dva dana pre toga je izašao njegov intervju u kom se pita zašto je smanjen budžet u sektoru drame i to u godini jubileja - 150 godina od osnivanja Narodnog pozorišta.

Ponižavanje i obeležavanje neposlušnih i nepodobnih. Skrajnuti, potceniti, obesmisliti, ako je žena - reći joj i da je luda, bezobrazna ili lakog morala i pitati je čija je, ako je muško smisliti mu neku aferu, marginalizovati ga, potceniti ili pritvoriti ga. Takvi mehanizmi su aktuelni.

Budemo li još dugo čekali, mislim da će nam potinusnuti bes paralisati govor, te ćemo moći samo da režimo. Razmišljam kako je taj bes ogromna snaga, samo ako se zdravo usmeri. Mada je i to zdravo skupa reč kod nas i teško je naći zdravo i biti zdravo. Izgleda da pre kolektivnog besa dolazi ta lična buka od koje ni sebe više ne čujemo. Samozapuštavanje ušiju unutrašnjim bukama.

Utorak, 16. oktobar

Glavni utisak dana je doktorka pankerka koja nam je sredila dva pregleda u privatnom domu zdravlja po ceni pola pregleda.

Neprirodno i bizarno leto u oktobru čini da su svi bolesni.

Pavle je opsednut bagerima a ovaj grad je postao samourušavajuce gradilište pa bagera ima na sve strane. Gledamo kako kopaju zemlju iz koje će da nikne neko čudovište.

Odneli su stari buba auto obrastao u bršljen iz našeg kraja. To nam je bio drag toponim. Uvek me podsećao na neki Mijazakijev crtani film.

Gledamo puno Mijazakija u poslednje vreme i razmišljam o tome kao ovladati tom veštinom građenja naracije kroz slike koje snažno mirišu na sočne i pažljivo odabrane fragmente života u kojima se ne nazire namera da ti neko nešto jako mudro kaže ili natrlja na nos. Kako živeti i misliti mijazakijevski?

Kiša je, pa je vetar, smeju se, plaču, trče. Postoje.

"Grad je pstao samourušavajuće gradilište pa bagera ima na sve strane"
"Grad je pstao samourušavajuće gradilište pa bagera ima na sve strane"

Sreda, 17. oktobar

Danas Damjan i ja ponovo pričamo o klimatskim promenama, koliko smo već zagrejali planetu, čitamo, gledamo i strepimo, on bi da čita i gleda još pa sazna više, ja samo dobijem napad aksioznosti i poželim da delujemo nekako, a onda shvatim i da mi se spava. Opet se setim Kafkinog dnevničkog zapisa i pitam se kako bi on formulisao pomenuti sentiment

Otvaram Dnevnike nasumično, strana 334, kaže: “Sastanak sa Matildom Serao. Nažalost, sve zaboravio."

Nastavljam rad na scenariju. Vazduh mi miriše na moje detinjstvo ali onaj period kad je politika ulazila u nozdrve i rat nam mrsio kosu. Plaši me upornost evociranja tih slika. Dobijaju svrhu na papiru, jer navodno pišem fikciju, no ona dobija nekakav dokumentaristički i crnotalasovski ton koji me i samu iznenađuje. Želim da ne znam gde idem dok pišem, prija mi da se iznenađujem.

Na času sa studentima razgovaram upravo o pisanju scenarija. Pričamo o strukturi scenarija. Razmišljam u kom sam minutu filma ako bi moj život imao strukturu i trajanje jednog prosečnog filmskog scenarija. U kom sam činu i na kojoj prepreci. Ta misao me uzbuđuje i plaši. Ostaviću je za kasnije.

Četvrtak, 18. oktobar

Nenad, moj najbolji drug, je na reci Okavango, prirodna granica Namibije i Angole. Kaže da se ta reka od kanala DTD, pored kog smo odrastali, razlikuje samo po prisustvu izuzetno ukusne rečne ribe i krokodila.

U našem delu kanala DTD teško da je bilo ukusne ribe, tamo su se taložili ostaci umiruće industije i mutirali zajedno s vremenom. Zvali smo taj potez uz kanal -'radioaktivni muzej apokalipse' i često tamo odlazili u mazohističke šetnje. Jednom je Nenada posetila drugarica iz inostranstva te smo je u ime apokaliptičnog, i u takvim okolnostima - jedinog mogućeg gostoprimstva, odveli do radioaktivne rivijere.

Šetnju nije dobro podnela i zamolila nas je da je vratimo kući.

Danas je duhoviti opstanak unutar granica zdravog razuma ultimativni kreativni čin koji svaku profesijom motivisanu kreativnost čini manje uzbudljivom. Razmišljam o ljudima koji zaista umeju da me zasmeju do upale trbušnih mišića i shvatam da ih nema mnogo i da mi nedostaju.

Nenad je jedan od njih i javlja mi još i ovo:

“Narodi Kavangoa su podeljeni u 5 plemena: Kwangali, Mbunza, Shambyu, Gciriku i Mbukushu. Na čelu svakog je hompa ili fumu, obe reči se mogu prevesti sa "kralj". Imao sam priliku da upoznam jednog od fumua: jasno mi je stavio do znanja da mu se ne dopada američka spoljna politika.”

Vodila sam Pavla u Pionirski park, privukao ga je zvuk cičućeg megafona pa smo krenuli da vidimo odakle dopire. Odveo nas je do jedva dvocifrenog protesta penzionera, bivših radnika IKLa. Uz puno života i humora, insistirali su na svojim pravima. Jedna baka se obraćala predsedniku lično i nabrajala šta očekuju. Učili smo rukovanje megafonom i pištaljkom.

I dalje verujem da su penzioneri najpouzdanija revolucionarna snaga ovog društva.

Petak, 19. oktobar

Tek je počeo. A još nisam ni popila čaj. Dan je tmuran i možda nas napušta ono bizarno leto. Nije izvesno da je ono što dolazi bolje. Ili prirodnije. No, svakako dolazi. U kolima slušam Belle and Sebastian “Get me away from here I am dying”

Ooh! Get me away from here I'm dying

Play me a song to set me free

Nobody writes them like they used to

Po prvi put mi zvuči kao sevdalinka. Rasplačem se, ali onako lepo, kad ti se pore odjednom napune životom.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG