Dnevnik: Klišeima gradimo spoznaju sveta

Ove nedelje dnevnik za RSE je vodio makedonski režiser sa američkom adresom Milčo Mančevski.


* Subota, 8. decembar

Iz Moskve za Vijetnam preko Kine. Nadao sam se da ću na letu od 11 sati mirno odspavati posle angažmana u Moskvi. Umesto toga, na pola smo puta sleteli. Najurili su nas iz aviona u sred crne noći da bi nam udarili pečate i da bi promenili posadu. Minus 13 stepeni napolju, a ni na aerodromu nije bolje. Aerodrom u nedođiji, negde u sred Kine, velik, a prazan, jadan i hladan, nov, ali nekako bedan.

Mamuran sam, ali bar dobio utešnu nagradu – hteo-ne hteo, primio kinesku tranzit vizu za 48 sati. Znači, mogu izači s aerodroma u Guangžau, ne moram provesti baš svih osam sati presedanja u dosadnoj aerodromskoj zgradi. Eto, videću i malo Kine.

A video sam Kine i iz aviona. Neverovatno široka planinska pustinja. Rano ujutru, sunce još nisko, svetlo dijagonalno, senke dugačke, elegantne, kubističke, slika bogata. Prelepe geološke formacije: planine, doline, izgužvane padine, naborano kopno, zaleđene reke, glatka ravnica, izmaglica između sedam planina tamo daleko… a okolo šiljasti, snegom pokriveni vrhovi. I shvatiš koliko je sve na ovom platnu u stvari veliko tek kad ovde-onde vidiš neki fabrički ili termocentralni dimnjak ili put, minijaturno na velikom tablou. Velika ova Kina.

Presedanje u Guangžau. Ljudi ljubazniji. Ne moram da strepim kod svakoga pitanja kao kod nas ili u Rusiji, da se bojim kazne što sam im pitanjem prekinuo život. Pitam devojku iza šaltera u banci gde da provedem 4-5 sata u normalnom svetu, ne šoping, ne turističke atrakcije. Na perfektnom mi engleskom objašnjava kako da stignem, onda mi zapiše ime stanice. Metro kao apoteka. Napolju hrpa stambenih zgrada od po 30 spratova, desetine i desetine njih.

Mamuran od nespavanja zahvaljujući Čajna saudern earlajnz, nekako nespreman, nedouzbuđen Azijom. Još bolje, hvata me na prepad.

Starbaksom lečim nostalgiju.Tol, skim late, ekstra hot. Zatim za dva dolara kupim četvrt pečene patke koja visi u izlogu radnje na pijaci. Lokalno kineski, ali u isto vreme identično kao u mojoj radnji u Kineskom kvartu u Njujorku na Kanal stritu. Nema mi njujorškijeg ručka od crvene pečene patke na pirinču. Jedem patku stojeći, pa zatim krenem tesnim i krivim, ali lepo popločanim sokacima tik iza oblakodera. Nije gužva, ali jeste živahno: prodaju žive kokoške, lekovito suvo korenje, ginseng, gumene rakavice, baterije, nakit, semenke, avionske karte, mirišljave štapiče… Berberin pod vedrim nebom, ali i zubar sa gotovim konfekcijskim vilicama…. Bicikli nemo klize toplim sumrakom, pere se pod slabim neonkama, a devojčurci se igraju…. Sokaci protiv solitera, ćutke, praviš se da ne znaš ko će prvi popuštiti.

Posle ponoči – Vijetnam. Četrnaesta najmnogoljudnija zemlja na svetu. Mlada država, sve klinci, bejbi-bum posle rata. Poslednjih desetak godina, po uzoru na Kinu, otvorio se i Vijetnam. “Divno je biti bogat”, kaže Deng Sijao-Ping. Mali biznis, veliki biznis i država. Svuda se gradi, beton, prasina, dizalice. Reklama pored puta: “Vi sanjate, mi gradimo”. Ja sanjam da se ne gradi.

* Nedelja, 9. decembar

Kuva se i ruča, večera na trotoaru. Stotine plavih plastičnih hoklica, jedva 30-ak santimetara visokih i more lanč-brejkera, neki u odelima korporacijskih poslušnika. Pod auspuhom desetine hiljada hanojskih mopeda. Na jednoj trpezi vidim džigericu i mozak, ne mogu da odolim, sednem i naručim supu: testenine, zeleniš, fiš sos i kuvani mozak. Odlično, oseti se ukus mozga, ne vuče na pohovano ili prženo. Geri iz Njujorka, već 20 godina živi u Vijetnamu. Kad je došao, kaže, na ulici je bilo samo bicikla, retko koji moped, nijedan auto. Napustio Ameriku zbog Vijetnamskog rata. U jednom je trenutku, kaže, razmišljao da baci bombu na Vašington, da vide kako to izgleda.

Umesto toga je napustio Ameriku. U Njujorku mu je asistent na fakultetu bio Martin Skorseze. Geri je prodao scenario za vestern u Holivudu, napisao nekih 6-7 verzija po instrukcijama producenta (jednu za Džona Vejna, jednu za Stiva Mekvina, jednu za Glen Forda…), i onda se preselio u Švedsku, pa u Grčku, pa u Vijetnam. Ne znam da li sam ikada sreo tako darežljivog čoveka. Uvek ti nešto daje, neki DVD, neki poklon, organizuje susret, putovanje, upoznaje ljude, raduje se tiho…

(FOTOGALERIJA: Fotografije Milča Mančevskog iz Vijetnama)
Vijetnam je ime sa kojim smo rasli, prilog za Crveni krst ispred samousluge nedeljom ili u školi, buđenje savesti i mladosti, direktni prenosi rata i egzekucija, napalm i gola deca, David i Golijat, nemoć tehnologije pred posvećenošću, ljubav bez straha i računa, hipici, gole sise i LSD. Čudno je kad posetiš svoju prošlost, a prišao si joj s druge strane. I čudno je koliko je sada – a bogami i tada bila – drugačija od tvojih uspomena. Ho Ši Mina progutao Ronald Mekdonald, mada telo još može da se vidi u mauzoleju.

Danas se neveste slikaju na svakom koraku.Najčešće ispred radnji Kartijea, Luj Vitona ili božičnih izloga. Fotografi ih režiraju u detalje, precizno, pedantno i uporno, šminkerke prskaju tone laka za kosu, a neveste strpljivo sede na trotoaru ili na hoklici ispod venčanice. Ruka čedno na obrazu, čeznjiv pogled u objektiv.

Retrospektiva mojih fimova u hanojskoj kinoteci kreće večeras.

Projekcija “Pre kiše” rasprodata, unose dopunske stolice, ljudi sede na stepenicama. Špica ide do kraja. Tišina, malo tuge u vazduhu. Domaćin me predstavlja, aplauz traje. Nikad ne znam da li da se klanjam kad aplauz traje, šta da tačno činim. Razgovor za publikom je odličan, traje i traje. Pitanja nisu loša. Posle projekcija prilazi mi jedan mladi Vijetnamac sa devojkom, pita da li su tri fotografije egzekucije zatvorenika u filmu inspirisane slavnom fotografijom ulične egzekucije u Sajgonu. Kažem mu da jeste, kao i trima fotografijama iz Bosne.

* Ponedeljak, 10. decembar

Mejl iz Moskve, nadamo se da si dobro putovao, kod nas je zahladnilo (zar još?), da li se vraćaš da snimamo u aprilu? Projekat na VGIK-u: trebalo je malo gurati dok nije upalio motor. Planiranje nije prioritena aktivnost. VGIK, najstarija filmska škola na svetu, osnovana 1919, verovatno i najveća, filmski univerzitet sa 2.000 studenata na fakultetima od glume i režije do tonskog dizajna. Od Ejzenštajna do Tarkovskog, od Pudovkina do Bondarčuka. Grade novu zgradu sa desetak spratova jer im je ova mala, sa svim pozorišnim scenama, filmskim i TV studijima, odličnom tehnikom i puno tehničkog osoblja…

Na ideju dekana fakulteta za glumu, Narodnog umetnika Ruske federacije, učesnika u vise od 200 ruskih i sovjetskih filmova, legende ruskog pozorišta, Igora Nikolajeviča Jasuloviča, našao sam se po prvi put u Rusiji. Organizuje američka ambasada u Moskvi. Spremam scene iz pet holivudskih klasika (“Prisluškivanje”, “Boni i Klajd”, “TV mreža”….), spremamo ih, odglumimo, snimimo, izmontiramo…

Glumačka klasa Jasuloviča dobija priliku da radi sa aktivnim internacionalnim profesionalcem, a ja priliku da radim sa talentiranim mladim kolegama. Ariana Kralj iz Gliptoteke na HAZU lepo kaže za Moskvu da je grad s talogom nemilosrdnosti, a zima to jos dodatno skrutne. Uspeo sam da vidim najveći novembarski sneg u Moskvi, topljenje istog u more asfaltne vode, jedan sunčani dan, pa opet sneg, pa led, ne bi li cupkao sitnim koracima po zaledjenom trotoaru.

Sad pitaju da li se vraćam, da li je projekat upalio posle novembarskog guranja.

Projekcija “Prašine”. Manje publike, ali razgovor interesantniji. Domaćin čita isečke iz reportaže u “Gardijanu” sa snimanja filma. Pitanja su dobra. Odgovaram o produkcijskoj konstrukciji filma (Britanija, Nemačka, Italija, Španija I Makedonija). Objašnjavam o klišeima i arhetipovima kojima su nam pune glave, njima gradimo spoznaju sveta. U “Prašini” se preklapaju Divlji zapad, Otomanska imperija, avion, Frojd i Pikaso – jer su se i istorijski preklopili.

* Utorak, 11. decembar

Pišu iz Graca. Hteli bi da sledeće godine organizuju konferenciju posvećenu mom stvaralaštvu. Prikazali bi filmove, pozvali akademce, organizovali skup i predavanja u junu 2013. U Firenci je 1996. bila konferencija posvećena “Pre kiše”, a u Lajpcigu 2002. “Prašini”.

Ovo bi bila prva koja je posvećena celokupnom stvaralaštvu. Bio bi lep dodatak retrospektivama, onim par stotina eseja i poglavlja u knjigama o mojim filmovima. Lepo.

Pišu i komšije iz Njujorka. Polako se zahuktava otpor, suprotstavljanje novoj samousluzi-dragstoru “Seven-ileven” koja treba da se otvori na našem uglu. Bunimo se komšije. Imali smo sastanak prošlog meseca. Možda je već kasno, ali pokušaćemo da zaustavimo. Ili bar da ublažimo problem. “Seven-ileven” presađuje sterilni kič-ukus predgrađa u srce Menhetena i kao virus polako gazi način života dauntauna. Sija beo neon, hladno blješti radnja i uništava autentični izgled Ist Vilidža. Postajemo Diznilend. Nestaje komšiluk ukrajinskih doseljenika iz prošlosti, dominikanskih porodica od prekjuče i pankera od juče. Nova radnja donosi pijance posle tri, kad zatvore barovi prepuni turista, nekvalitetnu hranu, korporativan odnos koji istiskuje male komšijske biznise… Homogenizacija. Kao istiskivanje lokalnih tradicija u Vijetnamu, Ekvadoru, Indiji ili Makedoniji. Pretapanje u zajednički izgled, zajednički način rada, način pevanja, način razmišljanja. Brisanje razlika – ne samo vizuelnih i običajnih, već i načina ponašanja pojedinca. Učimo kako da se ponašamo od MTV-ja, od CNN-na, od youTube-a.

Van Mju ili Hram Književnosti: prvi vijetnamski univerzitet. Još se od 11-og veka tu učilo i sa velikim su se ceremonijama polagali završni ispiti. Pet dvorišta, raskošne kapije, Izvor Rajske Jasnoće, hram u kome se poštuju roditelji Konfučija i 82 kamene ploče koje na ledjima nose kamene kornjače, a na kojim su urezana imena i biografije akademskih gradjana koji su pred kraljem položili najteži ispit. Ko kaže da se ne isplati biti bubalica?

Poslednji dan retrospektive. Projekcija “Majki”. Najbolja projekcija i najbolji razgovor. Film se prati u detalje. Pitaju za kornjače koje se ponavljaju iz “Pre kiše” u “Majkama”, ili za kadar paradajza kojim počinju tri moja filma. Paradajz je nameran, kornjače nisu, odgovaram. Kažem da su devojčice najveći monstrumi u ovom filmu. Odgovaram na pitanja o velikoj seobi selo-grad koja se se vidi u “Majkama”. Pitanja lepa, interesovanje fokusirano, osetiš da je film ozbiljno uvukao publiku u sebe, pa ih proveo kroz centrifugu. Voditeljica kaže da joj je teško da govori o filmu. Previše ju je dojmio. Ona bi samo da ćuti. Vidiš joj na licu.

* Sreda, 12. decembar

Hanoj Hilton. Ozloglašeni zatvor kreativnog imena su izgradili Francuzi, raselivši selo koje je u 19. veku bilo na tom mestu. Danas je muzej. Odnosno, muzej je ono što je preživelo. Država je srušila najveći deo jezivog zatvorskog kompleksa da bi izgradila oblakodere, ne obazirući se na molbe ratnih veterana. Možda je i bolje tako. Hoće li bol koji se zbivao na ovom mestu proganjati skupe kancelarije i stanove kao u Poltergajstu? Sačuvana je i francuska giljotina i metalna kanta u koju se otkotrlja glava, a propratni tekst na zidu objašnjava kako su imperijalisti mučili rodoljube, dok su kasnije – nastavlja muzejski tekst – rodoljubi držali američke zatvorenike u relativnom luksuzu u poredjenju sa običnim gradjanima za vreme rata. Zatvorenici su pušili Vinston.
Dve slike Džona Mekejna sa slomljenim rukama koji je pre četrdesetak godina oboren i srušio se u jedno vijetnamsko jezero, a pre četiri godine izgubio od Obame kao republikanski kandidat.

Tesni prolazi u starom gradu, na putu za restoran La Vong. Neko slavi slavu, trpeza, puno jela, još nedirnutog, čeka se nešto, gosti oko stola. Slava u izlogu, koji je dnevna soba, sve jedno preko drugog.

La Vong ima samo jedno jelo – riba sa zelenišem, začinima, puno ulja i testeninama od pirinča. Kuva ga već više od sto godina.

Poslali su mi tekst objavljen u Indiji. Naslov je “Makedonske senke na ‘Talaš’ Amira Kana”. Autor teksta uporedjuje moj film “Senke” sa novim filmom indijske zvezde pod naslovom “Talaš” i insinuira da je ovaj novi indijski film slobodno pozajmljivao od “Senki”. Upoređuje dva filma detaljno, maltene scenu po scenu., sa akcentom na naš film. Nikad dosad nisam video tako detaljnu razradu sadržine “Senki” – najmanje u Makedoniji – kao u ovom indijskom tekstu.

Megafon iz minijaturnog kombija grdi prisutnu omladinu, a policajci u zelenim uniformama efikasno konfiskuju male plave hoklice na kojima je omladina sedela i grickala semenke. Deset je sati uveče i čini se da su ga prekardašili.

Nikol se rodila u Parizu, ali je uvek bila autsajder. Kad je bila dete, smejala su joj se druga deca, rugali joj se jer je Vijetnamka. U to su vreme kod njih dolazili članovi delegacije, šoferi i političari koji su pregovarali o ratu, miru i budučnosti Vijetnama
sa Amerikom u Parizu, Pariski mirovni pregovori. Kad je sa 16 godina po prvi put došla u VIjetnam skupio joj se stomak, htela je da povrati od uzbudjenja. Danas živi u Hanoju sa mužem iz Francuske.

Zove Hans iz Texasa. Skajp nas ne voli u Vijetnamu. Desetak-petnaest prekinutih poziva, na kraju dopisivanje skajpom. Pitanja i odgovori, ovog puta na nesnimljen film – o sledećem filmu.

Masaža u hotelu očajna.

* Četvrtak, 13. decembar

Put u planine, na severozapad, u zelene visoko negde izmedju Hanoja, Kine i Tajlanda. Da vidimo kako se tamo živi, da pokušamo da se razumemo. Puno vijetnamskih manjina i plemena živi baš u tim planinama, posetićemo sela, tiho, ćutke. Gerijev prijatelj gaji organske pomarandže, “Zeleni Vijetnam”. Geri ga je sreo na ulicama Hanoja. Porodica ga je najurila kad je imao osam godina. Došao je iz sela u Hanoj, živeo je na ulici, počeo je da se drogira, ozbiljno zaglavio. Geri mu je pomogao da se vrati u život; krenuo je da gaji voće na selu, prodaje u gradu, sukobio se sa vlastima.

Treba nam puno vremena da izadjemo iz Hanoja, kao što je slučaj sa svakim velikim gradom. Polako put postaje gori, a šume i blato nadjačavaju gradjevine. Čak i visoko u maglovitim planinama, plave, roze ili žute porodične kuće u izgradnji i mali bilbordi koji reklamiraju venčanice, nameštaj ili aj-fon povremeno skrivaju polja pirinča pored puta izrovanog kamionima. Još par sati rastresanja kostiju i onda samo bambusi, banane i blato. I izmaglica. Vuong se raduje povratku na izvor radosti.

Još koji sat prema izmagici i zaglavili smo u blatu. Kombi neće dalje. Put je jedna ogromna kaljuga, rupa ispunjena klizavim svetlo-braon tečnim kolačem. Motocikli mile s mukom, majke nose decu na ledjima. Savija se lišće banana drveća. Klizavo, polako, nogu pred nogu, podupreti se na kišobran, znam da fotografija nikad neće dočarati trenutak.

Pored jedne kolibe satelitska antena. Dobro je, ima struje. Sumnjam da će biti interneta, ko zna kako ću poslati dnevnik.