(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Ivan Brzev je nekada davno bio novinar. Pre četvrt veka je okačio novinarsku olovku o klin. U ruke je tada uzeo tastaturu i ponovo krenuo u školu da otkriva tajne kompjutera i programiranja. Do skora je radio za međunarodne korporacije u IT-u. Sada kao penzioner otkriva sve ono za šta nije imao vremena u prethodnim životima.
Subota, 15. septembar
U Beogradu je počeo Bitef. Ovogodišnji slogan pozorišnog festivala je Svet bez ljudi. Baš depresivan slogan, ali i istinit kada pogledam taj svet oko mene. Svet bez pravih ljudi. Mislim na one koji treba da rade u našem opštem interesu. To, naravno, ne važi samo za Beograd i Srbiju.
Nacionalizmi i populizmi bujaju i šire se po svetu čak i tamo gde sam mislio da nikada neće doći. Jedna za drugom otvaraju su Pandorine kutije, svuda po svetu. Nisam baš siguran da oni koji su ih otpečatili znaju kako da ih zatvore.
Ksenofobija, urušavanje demokratije, pretnje, retorika meni znana iz nekih ranijih vremena koja su se završila u stradanjima i opštem čemeru. Eto tema i za pozorište.
Na Bitefu sam gledao predstavu Svita broj 3 – Evropa. To je muzički resital autora iz Francuske koji se sastoji od 28 zapisa, koliko Evropska Unija sada ima i članica. Puno simbolike, i to one tamne, meni turobne. Da ne poželite da budete tamo.
I još malo o toj simbolici. Prvo smo svi mi Bitefovci koji smo želeli u Evropu, odnosno na predstavu, ispred pozorišta čekali i čekali pred zatvorenim vratima. Pustiše nas da uđemo u zgradu onda kada je predstava već trebala da počne. Onda smo svi opet čekali ispred još jednih zatvorenih vrata, ispred sale, baš dugo. I na kraju uđosmo, naravno ne u Evropu…
Nedelja, 16. septembar
Ispratili smo goste iz Indije. On – profesor na IIT-u u Bombaju, najelitnijem tehničkom univerzitetu u Indiji, obrazovan erudita koji je kvantnu fiziku predavao po svetskim metropolama. Ona – potpuno nekonvencionalna Indijka, fascinantna kao i njena zemlja. Upravo je završila magistarske studije u svojoj šestoj deceniji života.
Prvi put su u ovom delu Evrope. Moja supruga Svetlana i ja smo im pokazali Beograd, i ispričali razne priče o ovim prostorima i njenim ljudima. Sve ih je interesovalo. I narodne nošnje u Etnografskom muzeju, i Borba petlova Paje Jovanovića u Narodnom muzeju, Kalemegdan, crkve, i Stari i Novi dvor, i priče o vladarima koji su nekada vladali i stradali.
Baš im se iskreno dopao moj grad. Nadam se i potpredsedniku Indije. Venkaja Naidu je u zvaničnoj poseti Beogradu bio u isto vreme kada smo mi gostili naše prijatelje iz Indije.
Sa njima smo šetali i po Zemunu, gde smo uz reku i uz vino pojeli ribu. I slušali smo balade Olivera Dragojevića. Svirali su i pevali dvojica gitarista, a sa njima i gosti za susednim stolovima. Ispričao sam našim prijateljima priču o Oliveru koji posle ratova više nikada nije kročio u Beograd. A sluša se ovde i dalje, i voli. Vidim, malo su bili zbunjeni. I zbog čega se onda sve ono desilo, pitao me je profesor pred odlazak.
Ponedeljak, 17. septembar
Čitam izveštaje o Pride paradi LGBT populacije koja je juče održana u Beogradu. Bilo je veselo i šareno. Protekla je bez problema. Tako i treba. Paradi su se priključili i političari na čelu sa premijerkom Srbije koja i pripada toj zajednici. Došle su i diplomate, a bilo je i gostiju iz inostranstva.
Priželjkujem dan kada se više neće izveštavati o tome da nije bilo incidenata, jer to tada više i neće biti vest. Naoružani policajci će tu nedelju provoditi sa svojim porodicama i prijateljima, naravno bez oružja, umesto da obezbeđuju razdraganu povorku.
Tolerancija je ono na čemu svi treba da radimo, da istinski poštujemo različitost i slobodu izbora. Ne samo kada je u pitanju LGBT zajednica.
Vidim da su se pojedini desničarski političari zgrozili zbog koreografije i pojedinih postupaka veselih učesnika parade. Nisam primetio da su se isti oglašavali povodom prostakluka i neskrivene pornografije pojedinih rijaliti emisija koje se non-stop vrte na televizijama.
Utorak, 18. septembar
Otišli su Indijci, a došli su Slovenci. Njih dvadesetak. To je grupa koja zajedno povremeno putuje po svetu, a sa njima i naš drugar iz Beograda koji im je ovde bio domaćin. I mi smo se njima priključili. Proveli smo dan u Viminacijumu.
Šetajući po tom impresivnom lokalitetu nedaleko od Beograda, vodič nam je ispričao zanimljive priče o Rimljanima na našim prostorima. Viminacijum je upravo u Pragu dobio međunarodno priznanje za liderstvo u upravljanju muzejom. Vidim, dopao se i gostima iz Slovenije, svašta su pitali.
Skelom smo posle prešli Dunav, što je inače doživljaj za sebe. Sa skele pravo u kafanu, u Staroj palanci. Deset kuća i šest kafana.
Slušam naše goste kako pričaju o tome šta su sve videli po Srbiji, sada a i prilikom ranijih dolazaka. Obišli su više istorijskih lokaliteta od mene. Sramota me je da to priznam.
Beograd je inače pun stranih turista. Puna kuća gostiju. Imaju i šta da vide, i šta da čuju. Mi koji ovde živimo često zaboravljamo da smo sve to imali ili da još imamo, bez obzira što mnogo toga i dalje nemamo.
Sreda, 19. septembar
Dan posle velike utakmice.
Crvena Zvezda je posle 26 godina ponovo u Evropi. Nerešen rezultat na fudbalskom terenu protiv italijanskog Napolija i nije bitan. Meni je bitna ta pozitivna energija koja se osetila svuda, i na tribinama stadiona, u gradu, baš svuda.
Sport nas već decenijama nekako sve povezuje i ujedinjuje. Bar na trenutak se zaboravljaju svakodnevne muke i problemi, u drugi plan ide sve ono što nas deli i svađa. Radujemo se uspehu naših sportista kao da su nam najrođeniji, i bar na kratko imamo iluziju da se ovde živi složno, srećno i berićetno.
Imperatori su u doba Rimskog carstva mesecima bez prekida zabavljali narod okupljen po arenama, po sistemu "hleba i igara". Tada nije bilo televizije koja danas predstavlja idealnu platformu da se pažnja naroda skrene s bitnih tema na najprizemnije stvari. Princip je isti, "hleba i igara". Nažalost, nije reč o sportskim igrama, a i hleb se baš ne nudi za džabe.
Četvrtak, 20. septembar
Stojim ispred prodavnice novina i čitam naslove. Sve ređe čitam ono što piše ispod tih naslova. Sve mi je nekako žuto od te žute štampe koja dominira. Ima naravno i ozbiljnih novina, ali one već godinama gube trku sa listovima u kojima su glavne vesti ko je s kim završio u krevetu, ili ko ima veće grudi ili usne.
Umalo da mi promakne polemika između srpskog ministra kulture Vladana Vukosavljevića i vlasnika TV stanice Pink, Željka Mitrovića. Reč je, naravno, o Zadruzi, najgledanijoj emisiji na ovim prostorima.
Ministar smatra da rijaliti programi mentalno i duhovno uništavaju narod. Šef Pinka, s druge strane, smatra da narod na liberalnom televizijskom tržištu sam treba da bira šta će da gleda. Izostavljam ovde uvrede koje je Mitrović izgovorio na račun ministra.
U suštini, u pravu su obojca, bar na prvi pogled. Narod stvarno treba da bude u prilici da na TV tržištu bira da li će gledati koncert filharmonije, neku vrsnu dramu, obrazovni program, ili ko se od zadrugara potukao, ili ko se kome uvukao u krevet. Izbor treba da postoji, ali sve ima svoje granice, ne samo kada je reč o opštoj pristojnosti.
Suštinsko pitanje je kako smo došli do toga da se većina opredeljuje za prostakluk, ispiranje mozga i pornografiju. Nije u pitanju samo Zadruga, već i sve ono što se objavljuje po tabloidima i na televizijama. Postoji nešto se zove društvena odgovornost i moralna obaveza medijskih šefova, da stvarno svi ne požutimo.
Ja hoću da verujem da će se sve to promeniti. Moj optimizam je možda nerealan, ali... Ljubitelji pozorišta u Beogradu na Bitefu traže kartu više, izložbe i muzeji su puni našeg sveta, u Knez Mihailovoj ulici neka deca sviraju Mocarta i Baha. Čuje se i frula s našim prelepim melosom. Korak po korak, pa se nadam će i Pink morati da skrati prenose Zadruge, i da će više emitovati neke kulturnije stvari jer će narod to želeti da gleda i da sluša.
Petak, 21. septembar
Sve u svemu, bila je ovo ne baš prosečna nedelja – 52. Bitef je u toku, a otvoren je i Oktobarski salon, 57. po redu. Predsednik Srbije je bio u uspešnoj poseti Kini, a potpredsednik Indije u Beogradu.
Promenjen je vojni vrh, a Srbija je, navodno, za džabe prodala još jedan strateški privredni gigant. Kosovo je i dalje ni tamo a ni ovamo. Crvena Zvezda je ponovo u Evropi. Nijedan mafijaški džip nije odleteo u vazduh, a paradu su imali pripadnici LGBT zajednice…
Ređali su se događaji i vesti kao na šarenoj, višeslojnoj torti.
Šlag na njoj su svakako i novogodišnji ukrasi koje su gradske vlasti počele da kače po Beogradu. Taman na vreme za 7. novembar, za proslavu Divalija, Hindu praznika svetlosti.
Ne znam da li je visoki gost iz Indije imao priliku da vidi te naše ukrase, ali eto na vreme smo počeli. Još ni leto nije završeno. Sledeće godine moraćemo da poranimo, Divali će se tada slaviti u oktobru.
Facebook Forum