Parastosom u crkvi Svetog Marka u Beogradu za stradale i izbegle Srbe u ratovima 90.-ih godina obeležene su i dve decenije progona Srba u hrvatskoj akciji “Oluja”. Od ove godine 5. avgust se u Srbiji obeležava kao Dan žalosti. Širom zemlje zastave su spuštene na pola koplja, u podne su se oglasile crkvena zvona i sirene.
Podsećanje na imena stradalih i pomen koji je održao patrijarh srpski Irinej. Transparenti sa porukama "Ne zaboravi" i “Oluja jednako zločin”. Tako je više stotina građana, od kojih je većina izbegla iz Hrvatske, ispred crkve Svetog Marka obeležila dve decenije od kada su, kupeći samo ono najosnovnije, napustili svoje domove i uputili se u Srbiju.
Živana Krasić je izbegla je iz Drniša, mesta u Dalmatinskoj Zagori, sa četiri ćerke 1995. godine. Muž joj je stradao tri godine ranije čuvajući tamošnju branu.
"Došla je komšinica vozeći Fiću. Rekla je: ‘Sjedajte, moramo do Knina’. Ostaćemo tamo neko vreme dok prođu napadi. Kada smo došli u Knin grad je već bio srušen. Nigdje nikog nije bilo. Na pumpi smo shvatili o čemi se radi, jer smo točili gorivo, a niko nije naplaćivao. Shvatili smo da je kraj i da napuštamo. Što se tiče države i prava, ja sam svoja ostvarila. Kuća mi je obnovljena, išla sam i na suprugov grob. Sada živim u Vrnjačkoj Banji sa dvoje djece. Nisam se vraćala zbog uzemiravanja….. Ne osjećam se bezbedno”, kaže nam Živana.
Informacije o masovnom napuštanju područja Benkovca, u severnoj Dalmaciji, Mileta Miloševića zatekle su na položaju u vojnim snagama tadašnje samoproglašene Republike Srpske Krajine. Došao je kući, seo u traktor i sa rođakom krenuo za Beograd. Više puta je do sada boravio u Hrvatskoj, tamošnje vlasti mu nisu pravile probleme što je bio na strani pobunjenika. Ipak, odlučio se na život u Beogradu.
“Ne strahujem u smislu tih dešavanja, stradanja. Da se nešto desilo…. Bio sam par puta. Obnovljena je kuća majka mi se vratila”, priča Mile Milošević.
Učiteljica Rada Šuša izbegla je iz mesta Kistanje koje se nalazi na oko 25 kilometara zapadno od Knina. Kaže da je imala pet minuta da pokupi nešto dečjih i svojih stvari i uputi se do autobusa koji ih je čekao. Supruga, koji je ostao, našla je posle nekoliko meseci u Beogradu.
“Ostavili smo kuću koja je potom opljačkana. Ostali su samo zidovi što sam videla kada sam tamo otišla 2000. godine. Dali smo to posle na prodaju. Za tu protuvrednost uspeli smo da kupimo jednu kuću u naselju Altina. Tu smo se smestili. Ni pod kakvim okolnostima ne bih se vratila da živim u Hrvatsku. Nema tu života. Ako i nekoga ima to su stari ljudi. Zamislite, kada sam bila tamo 2000. iz Kistanja do Kolašca, sela u kome živi moja svekrva, da ne sretnem ni kuče, ni mače, a kamoli čoveka”, priča sa setom Rada Šuša.
Sećanje na srpske žrtve u akciji “Oluja” u Srbiji se po prvi put obeležava kao Dan žalosti. Tačno u podne širom Srbije oglasila su se crkvena zvona i sirene za prestanak opasnosti.
To međutim nije bio slučaj u centru Beograda, a u gradskoj Službi za obaveštavanje i uzbunjivanje rečeno je da su se oglasile one sirene koje su u bile u funkciji.
Parastos žrtvama "Oluje" u Beogradu
U Danu sećanja na stradale i prognane Srbe održana je memorijalna Akademija u beogradskom centru “Sava”. U svom govoru Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, osvrnuo se na vojnu paradu u Zagrebu, kojom je u Hrvatskoj obeležena godišnjica “Oluje” i slom nepriznate Republike Srpske Krajine.
"Organizovali su i vojnu paradu. Naravno da paradom nisu obeležili Dan pobede nad fašizmom i nacizmom, Dan pobede nad koncentracionim logorima i genocidom. Kud bi protiv sebe. Paradom su proslavili dan kada su nekažnjeno pobili I proterali svoj narod. Paradom kažu živim i proteranim Srbima. Ne vraćajte se, sve vas čeka ponovo", poručio je Nikolić.
“Neka se više govori o srpskim žrtvama, uvek se zanemaruju u odnosu na druge” postala je uobičajena mantra u Srbiji kada god se obeležava godišnjica nekog užasnog stratišta rata na prostoru bivše Jugoslavije. Propratila je, kako ovu, tako i dvadesetogodišnjicu srebreničkog genocida - metu konstantnih relativizacija.
Da li je moguće proglasiti Dan žalosti i na godišnjicu genocida u Srebrenici kako se više ne bi podvajale žrtve i razvrstavale na “naše” i “njihove”? Evo šta o tome kažu Beograđani:
