Hrvatska, Makedonija i Albanija već neko vreme se ne pominju kao države kojima bi se mogle nadati na ovom samitu pozivnici za članstvo u NATO-u. Džejms Apaturaj (James Appathurai) portparol NATO-a kaže Radiju Slobodna Evropa ni Srbija, Bosna i Hercegovina i Crna Gore ne bi trebalo da gaje velike iluzije da će biti pozvane u Partnerstvo za mir.
APPATHURAI: Prerano je da se to kaže sa stopostotnom tačnošću, ali ja sam veoma uveren da NATO neće na samitu u Rigi pozvati pomenute zemlje da se priključe NATO-paktu. Umesto toga, samit će naglasiti, verujem, da NATO ostaje otvoren za nove članice i da će ohrabrivati zemlje koje rade na tome budu primljene u NATO.
RFE: Šta je sadašnji prioritet NATO-a? Imajući u vidu da je područje najvećeg bezbednosnog rizika pomereno na istok, tačnije na jugoistok, čini se da Balkan više to nije?
APPATHURAI: Pre svega, najočigledniju manifestaciju NATO-vog zanimanja i suštinskog angažovanja na Balkanu predstavlja 16.000 vojnika NATO-a raspoređenih na Kosovu, štabovi koje imamo u Bosni sa više od 100 članova osoblja, dobri odnosi koje imamo sa Srbijom i razvijena praktična saradnja od poverenih fondova do još dubljeg angažovanja koje treba da usledi kada budu uspostavljene nove linije komunikacije, iako mi zapravo već imamo sporazum o liniji komunikacije sa Srbijom, baš kao i redovne političke kontakte. Naravno, tri zemlje koje ste pomenuli žele da postanu članice NATO-aa. Dakle, NATO je u potpunosti posvećen svome cilju a to je da doprinese miru i stabilnosti na Balkanu ali i dubljem političkom angažovanju. Sigurno je da mi ne želimo da vidimo povratak nasilja na Kosovu. Zato i tamo imamo svoje vojnike. Želimo i da vidimo kako se Bosna i Hercegovina kreće napred a želeli bismo i da vidimo one koji su optuženi za ratne zločine na suđenjima u Hagu. Mislim da je generalna tendencija na Balkanu, a to svi priznaju, kretanje prema miru, stabilnosti, napretku i evroatlanskim integracijama, a NATO želi da bude delom tog procesa i mi to i jesmo.
RFE: NATO nije samo odbrambeni savez već i politička organizacija. Šta su vojni, recimo to tako čisto vojni problemi, a šta politički problemi učlanjivanja država o kojima govorimo – Hrvatske, Makedonije i Albanije u NATO, i Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore u Partnerstvo za mir?
APPATHURAI: Tu je, naravno, reč o dvema različitim stvarima. Partnerstvo za mir je bilateralni aranžman koji svim učesnicima nudi priliku za poboljšanje komunikacije sistema (interoperabilnosti), budžetskog finansiranja odbrambenih sistema, ali i nečega što bismo pre zvali političkim pitanjima kao što su korupcija, civilna kontrola vojske, što nije samo vojno već isto tako i političko. NATO pak ima političke, ekonomske i vojne standarde članica koje su na višem nivou. Pod njima se, na vojnoj strani, podrazumevaju trupe na dovoljnom nivou ospostobljenosti, koje su interoperabilne sa ostalim snagama unutar NATO-a, a to opet podrazumeva sisteme kontole komandovanja, sisteme komunikacije, luke i aerodrome osposobljene za prihvatanje plovila i letelica po NATO-vim standardima. Naveo sam samo nekoliko primera a reč je zapravo o nizu drugih standarda koje zemlje koje žele da postanu članice treba da zadovolje. Postoje takođe i politički, demokratski standardi koji su zapravo temelj svega onoga što NATO predstavlja, a to su istinska i funkcionalna demokratija, zatim ono što sam već pomenuo kao demokratsku kontrolu vojske, transparentno budžetsko finansiranje vojske, istinski uvid parlamenta u finansiranje odbrane itd. Dakle, Partnerstvo za mir je bitaleralni sporazum unutar kojega partneri mogu da koriste pogodnosti koje žele a koje se tiču NATOvog stručnog znanja, dok samo članstvo predstavlja viši nivo u kojem insistiramo na ispunjavanju zadatih standarda.
RFE: Kako NATO uopšte „meri“ reforme u tim zemljama? Šira javnost ima poprilično prilika da se upozna preko medija i izjava političara i stručnjaka kako to čini Evropska unija. Ali kada govorimo o NATO-u većina tih pitanja nekada izgleda pomalo tajnovita jer je reč o vojskama pa to izgleda skriveno, ali to naravno nije tako, zar ne?
APPATHURAI: Ne, u pravu ste, nije to nikakva tajna. Ako bi vaši slušaoci želeli da saznaju kako to zaista funkcioniše najlakše bi im bilo da pođu na našu internetsku stranicu na kojoj će naći mnogo podataka o tome kako zapravo funkcioniše članstvo. Ukratko, mi imamo timove koji redovno odlaze u svaku od zemalja koje žele da postanu članice, sastajemo se sa izabranim predstavnicima tih zemalja i postavljamo ciljeve koje bi za godinu dana trebalo da dostignu. Mi zatim sa tim zemljama radimo zajedno kako bismo im pomogli da te ciljeve postignu. Na kraju svake godine procenimo šta je učinjeno kroz dokument koji države same sastave, a mi ga ovde u našem sedištu proučimo i zatim svakoj zemlji pošaljemo povratnu informaciju o tome kako smo procenili njihov učinak i kako mislimo da bismo im mogli pomoći da budu bolji. Taj je proces između NATO-a i vlada potpuno transparentan, on je unapred dogovoren i odlično funkcioniše.
RFE: Šta vi mislite da nove članice donose NATO-u?
APPATHURAI: One u NATO donose toliko toga. Pre svega entuzijazam i posvećenost zajedničkom radu. Mogao bih da vam pružim milion primera ali ne želim da izdvojim ni jednu zemlju posebno. Ali, eto, pogledajte Afganistan u kojem svih 26 zemalja članica ima svoje vojnike. Vaši su slušaoci možda čuli da je pre nekoliko meseci ili sedmica zatraženo da u Afganistan budu poslate dodatne snage. Poljska je gotovo istog trenutka odredila bataljon za slanje i već će početkom sledeće godine te snage popuniti manjak trupa na terenu. Kao što sam već rekao, ovo je samo jedan od mnogih primera ali ono što je sasvim jasno je da nove članice donose sa sobom svoje vojne potencijale, entuzijazam i solidarnost i to ih čini dobrodošlim.
RFE: Znamo dosta o procesima integracije u Evropsku uniju u kojima ima različitih viđenja recimo u vezi sa priejmom Turske, a to nije jedini primer. Šta se dešava u tom slučaju u samom NATO-u? Postoji li neka vrsta političkog tela ili čega bilo koje će reći na primer: Mi ćemo primiti Hrvatsku, ali nećemo Crnu Goru. Dakle ima li neke centralne politike ili je reč o nekoj vrsti unije politika država članica NATO-a?
APPATHURAI: Pre je ovo drugo. NATO nije kao Evropska unija, mi ovde nemamo nikakvo izvršno telo koje bi raspolagalo sopstvenim ovlašćenjima. Mi smo savez od 26 članica i o svemu se odlučuje konsenzusom. Moram vam reći da je to ponekad veoma teško izvodljivo obzirom da baš svaku odluku treba doneti konsenzusom.
Nedavno smo imali, ako se dobro sećam, 400 različitih komisija koje su se sastajale hiljadama puta tokom godine kako bismo obradili sva pitanja koja su se pred nama našla - od kupovine nameštaja do najvažnijih političkih odluka. No, kad je reč o proširenju, nema nikakve sumnje da se o tome odlučuje konsenzusom i to je funkcionisalo. Kao što znate nedavno smo primili tri nove članice a nedugo potom još sedam. Dakle, ne treba sumnjati da je NATO sposoban da postigne konsenzus o proširenju, a mislim da ćete u godinama koje dolaze to videti i sami.
RFE: Na kraju, molim Vas da kažete po neku reč o svakoj od država o kojima smo govorili – šta su dobre, šta loše strane, koliko je ko daleko odmakao? Dakle da osmotrimo i jednu i drugu stranu medalje.
APPATHURAI: Nažalost, mislim da tu ne mogu da vam pružim zadovoljavajući odgovor. Nije na meni da govorim o slabostima i jakim stranama pojedinih zemalja. One same znaju gde treba da učine više a u čemu su bile uspešne i o tim stvarima razgovaramo iza zatvorenih vrata, te zbog toga ja to ne mogu izneti u javnost. Mogu vam, međutim, reći da je NATO čvrst u odluci da se posveti svima trima zemljama koje žele da postanu članice, te da je reč o pođednako čvrstoj odluci i u sva tri slučaja, u slučaju Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore i njihovih težnji da se pridruže partnerstvu za mir. Mi sve njih želimo unutar evroatlanskih struktura. Postoje političke prepreke koje treba savladati, i svi znamo koje su to. Pa ipak, budite sigurni da svaka zemlja ima svoje zasluge prema kojima se i ocenjuje, NATO-v pristup čitavom regionu je istovetan, mi sve te zemlje želimo da približimo sebi.
RFE: Razumem da ne želite do da ulazite u to, ali recite mi onda makar u vezi sa politikom NATO-a prema Srbiji i Srbije prema NATO-u – ima li tu nečeg specifičnog? Jer to je jedina zemlja, ne samo na Balkanu nego gledajući i ostale kandidate ili potencijalne kandidate, koja je bila u ratu sa NATO-m i to ne tako davno. Kako se NATO ponaša u tom slučaju – isto kao u ostalima, ili malo drugačije?
APPATHURAI: Srbija je veoma važna zemlja regiona i mislim da će se u tome složiti svi vaši slušaoci. Ono što mi želimo i čemu mislim da se približavamo je da Srbiju vratimo u evroatlansku porodicu. Mi ne želimo da Srbija bude izolovana i mislim da ona to nije. Iz perspektive NATO-a, Srbija je od 1999. godine prešla veoma veliki put. Mi smo sa Srbijom izgradili dobre odnose zasnovane na poverenju kada je reč o vojnoj saradnji, a kada je reč o političkim pitanjima, ja sam i sam bio tamo sa generalnim sekretarom pre nekoliko meseci. Bio je to veoma uspešano putovanje, između nas je uspostavljena linija komunikacije, postignut je sporazum da u slučaju potrebe naše snage mogu prelaziti preko teritorije Srbije, na način na koji smo takve sporazume potpisali i sa drugim zemljama. Činjenica da je do toga došlog pokazuje vam koliko smo daleko stigli u saradnji. Već sam pomenuo projekte korišćenja poverenih fondova.
Dakle, postavljeni su temelji približavanja Srbije NATO-u, postoje saradnja i politički dijalog. Ovde postoji i želja da se Srbiju vidi unutar Partnerstva za mir i o tome nema nikakve sumnje. U ovom trenutku je, međutim, problem u potpunoj saradnji sa Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u Hagu Sve dok se ne postigne puna saradnja neće biti ni konsenzusa unutar NATO-a o prihvatanju Srbije u Partnerstvo za mir. To je naše sadašnje stajalište, videćemo hoće li se ta naša pozicija promeniti, ali za sada je tako.
* * *
RFE: Zoran Dragišić, profesor Fakulteta za odbranu u Beogradu i Fran Višnar, vojni komentatror Vjesnika govore Radiju Slobodna Evropa zašto je NATO doneo odluku da još ne primi Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru u Partnerstvo za mir i koji su problemi tih i ostalih država regije u procesu priključenja NATO-u.
DRAGIŠIĆ: Treba najpre imati u vidu da ne pristupaju programu Partnerstvo za mir vojske nego države i da su shodno tome glavni zahtevi upućeni upravo prema celokupnom stanju države odnosno njene sposobnosti da njeni kapaciteti budu deo NATO-a. Dakle, traži se da vojska bude sposobna za interoperabilnost znači za zajedničke operacije sa NATO-m, da postoji civilna i demokratska kontrola nad vojskom, da postoji transparentan budžet iz kojeg se vojska finansira.
Kao što vidimo ti kriterijumi su pre svega upućeni na celokupno političko stanje u zemlji pre nego na stanje vojske.
RFE: Fran Višnar iznosi neke zajedničke osobine država regije odnosno njihovih političkih elita koje zapravo stvaraju pogrešnu sliku u javnosti o članstvu u NATO-u odnosno Partnerstvu za mir.
VIŠNAR: Kod svih zemalja na prostoru bivše Jugoslavije, osim Slovenije, u političkim elitama i strankama na vlasti postoji ono što bi se rečeno na nekada jugoslavenski način moglo nazvati „brzanjem“. Ključne strateške stvari se žele postići od jednom – jednim udrarcem ubiti dvije ili tri muhe što ne ide. I Beograd i Podgorica i Sarajevo, ali i Zagreb nastoje prečacem ući – Hrvatska u NATO, a Srbija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora u Partnerstvo za mir tvrdeći pri tome, a taj jezik je gotovo isti, skoro je identičan, da sve zadovoljavaju kriterije i da nema prepreka da se tome udovolji već 2008. Slično je i sa Europskom unijom – zapravo te stvari su povezane gde je Hrvatska još optimističkija jer tvrdi da će već ako ne 2009, ono 2010. biti u Europskoj uniji, a u NATO-u vjerojatno već koncem 2008. No realnost je ipak, po meni, drugačija – negdje prilično drugačija, a negdje se ipak tome pristupa preoptimistički.
RFE: Koji su zapravo uslovi za prijem? Portparol NATO-a nije baš bio konkretan.
DRAGIŠIĆ: Ti uslovi nisu ni tako striktni, nisu ni tako strogi nisu na kraju krajeva ni precizni definisani. Tako da je odluka o tome da li će neka zemlja biti primljena u Partnerstvo za mir ili neće pre svega politička odluka jer treba imati da je NATO pre svega politički, a tek zatim vojno-odbrambeni savez. S tim da je ta politička uloga NATO-a sve jača i sve izraženija. Dakle ključni razlozi zbog kojih Srbija, Bosna i Hercegovina nisu primljene u program Partnerstvo za mir je nesaradnja sa Haškim tribunalom, a kada je u pitanju Crna Gora iza toga su svakako stojali politički razlozi. Mislim da je tu pitanje i novog proširivanja NATO-a jedan od bitnih razloga – dakle ono što se odnosi na unutrašnje stanje u NATO-u. Ali ono što je za Srbiju najvažnije – poslata je jasna i konkretna odluka da dok ne ispunimo do kraja obaveze koje imamo prema Haškom tribunalu – ne možemo da računamo na to da ćemo da budemo primljeni u bilo koju evro-atlantsku organizaciju. Crna Gora je ovde zaista zemlja za koju nije bilo razloga da sada ne bude primljena u program Partnerstvo za mir i ona je zaista da kažem istrpela zbog problrma koji su prisutni u Bosni i Hercegovini i u Srbiji.
RFE: Može li dodatni problem biti loše Stanje vojski, plate, standard, opremljenost?
DRAGIŠIĆ: Svakako da stanje u našim armijama u regionu mora biti drastično popravljeno jer nizak standard oficira nije samo socijalno pitanje nego je to i direktno pitanje bezbednosti. Međutim, imajući u vidu da su u Partnerstvu za mir i zemlje koje su po svim standardima, a pogotovo po tim kriterijumima – stanju tehničke opremljenosti vojske, životnom standardu oficira itd. – mnog iza vojski i Srbije i Bosne i Crne Gore, jasno je da su politički razlozi bili opredeljujući da Srbija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina ne budu sada primljene u Partnerstvo za mir.
RFE: Procesi članstva u NATO-u i proces integracije u Evropsku uniju veoma su slični po zemlje regije u smislu kriterijuma koje je potrebno zadovoljiti.
VIŠNAR: Oni uvjeti koji se traže od Hrvatske iz sjedišta Europske unije - recimo politički i ekonomski uvjeti - vrijede i za taj savez. Jedan od tih uvjeta je reforma javne administracije.
DRAGIŠIĆ: Imajući u vidu iskustvo svih zemalja koje su ušle u Evropsku uniju ovo odbijanje treba shvatiti kao daljnje odlaganje i dalje usporavanje Srbije na putu prema Evropskoj uniji. I to treba reći građanima Srbije jer većina u Srbiji, a i u ostalim zemljama regije, je za pristupanje Evropskoj uniji, ali protiv pristupanja NATO-u. Treba jasno reći da se još nije dogodilo od kada je Evropska unija formirana, da je neka zemlja kasnije proširivanjem Evropske unije ušla u Uniju, a da prethodno nije prošla kroz program Partnerstvo za mir, da nije prošla kroz NATO. Dakle put za Brisel vodi preko Brisela i mislim da ovu poruku, kada je o Srbiji reč, treba pre svega da shvate građani Srbije, a zatim moraju da shvate i oni političari koji će tvoriti vladu Srbije nakon izbora.
RFE: Šta će se događati sa ovim trima zemljama – Srbijom, BiH i Crnom Gorom koje čekaju prijem u Partnerstvo za mir? Hoće li one biti primane zasebno ili je moguće da one budu grupisane na način na koji su grupisane Hrvatska, Albanija i Makedonija u Jadranskoj inicijativi
DRAGIŠIĆ: Jadranska inicijativa je i napravljena kao predvorje NATO-a i ona je nastala pre svega kao odgovor na probleme vezane za proširivanje NATO-a, na probleme koji se odnose na donošenje odluka u NATO-u jer NATO, kao što je poznato, donosi odluke konsenzusom i taj konsezus je bilo mnogo lakše postići za vreme Hladnog rata dok je bilo manje članica nego sada kada je broj članica povećan i kada će biti još više proširen. Tako da je Jadranska inicijativa praktično služila da se ove tri zemlje pripreme za ulazak u NATO kroz Jadransku inicijativu i kao jedan specijalni sporazum u okviru bezbednosnih intergrcija pogotovo imajući u vidu geografsku lokaciju na kojoj se ove zemlje nalaze. Mislim da je za sve nas u regiji veoma važno da probamo da se prvo formiraju, a zatim da se mi aktivno uključimo u reginalne bezbednosne incijative jer će to biti mnogo lakši put i da se priključimo NATO-u, a kasnije Evropskoj uniji jer je to način da jasno pokažemo da smo spremni, da smo sposobni da odgovorimo svim zahtevima. A to da li će biti formirana neka nova Jadranska inicijativa od ove tri zemlje ili će se eventualno postojeća Jadranska inicijativa proširiti na šest zemalja – to će zavisiti od politike Brisela i te odluke će biti uslovljene pre svega političkim, a ne vojno-tehničkim razlozima.
VIŠNAR: Mislim da će biti dva odvojena paketa, da će Hrvatska, Albanija i Makedonija nalaziti puteve da se guraju ako ne u NATO onda u čekaonicu NATO saveza što Hrvatsku – i službeni Zagreb i one koji podržavaju takav kurs – jako smeta jer bi Hrvatska željela ekskuzivitet da uđe sama, da bude sama pozvana u NATO kao što je bila sa ovih prostora Slovenija. Ali Hrvatska se doista u mnogim stvarima nije mogla niti se može uspoređivati sa Slovenijom. Zato ja mislim da do tog samostalnog puta Hrvatske u NATO neće doći. Ukoliko se Hrvatska na neki način otrgne i za trenutak iz toga paketa Albanija i Makedonija će se sigurno pobuniti. Nemojmo zaboraviti da će se na proljeće definitivno riješiti status Kosova što će onda vjerojarno još više usložiti i izkomplicirati situaciju na ovom području jer se očekuje u slučaju prividne neovisnosti žestoka reakcija Srbije, a to nije nevažno za njezine susjede. Moja prognoza je da će sve ići sporije nego što se mislilo i da sve rokove i u vojnom i u političkom smislu, te aspiracije, treba jasnije i realnije definirati jer će se oni pomicati za nekoliko godina u budućnost.
APPATHURAI: Prerano je da se to kaže sa stopostotnom tačnošću, ali ja sam veoma uveren da NATO neće na samitu u Rigi pozvati pomenute zemlje da se priključe NATO-paktu. Umesto toga, samit će naglasiti, verujem, da NATO ostaje otvoren za nove članice i da će ohrabrivati zemlje koje rade na tome budu primljene u NATO.
RFE: Šta je sadašnji prioritet NATO-a? Imajući u vidu da je područje najvećeg bezbednosnog rizika pomereno na istok, tačnije na jugoistok, čini se da Balkan više to nije?
APPATHURAI: Pre svega, najočigledniju manifestaciju NATO-vog zanimanja i suštinskog angažovanja na Balkanu predstavlja 16.000 vojnika NATO-a raspoređenih na Kosovu, štabovi koje imamo u Bosni sa više od 100 članova osoblja, dobri odnosi koje imamo sa Srbijom i razvijena praktična saradnja od poverenih fondova do još dubljeg angažovanja koje treba da usledi kada budu uspostavljene nove linije komunikacije, iako mi zapravo već imamo sporazum o liniji komunikacije sa Srbijom, baš kao i redovne političke kontakte. Naravno, tri zemlje koje ste pomenuli žele da postanu članice NATO-aa. Dakle, NATO je u potpunosti posvećen svome cilju a to je da doprinese miru i stabilnosti na Balkanu ali i dubljem političkom angažovanju. Sigurno je da mi ne želimo da vidimo povratak nasilja na Kosovu. Zato i tamo imamo svoje vojnike. Želimo i da vidimo kako se Bosna i Hercegovina kreće napred a želeli bismo i da vidimo one koji su optuženi za ratne zločine na suđenjima u Hagu. Mislim da je generalna tendencija na Balkanu, a to svi priznaju, kretanje prema miru, stabilnosti, napretku i evroatlanskim integracijama, a NATO želi da bude delom tog procesa i mi to i jesmo.
RFE: NATO nije samo odbrambeni savez već i politička organizacija. Šta su vojni, recimo to tako čisto vojni problemi, a šta politički problemi učlanjivanja država o kojima govorimo – Hrvatske, Makedonije i Albanije u NATO, i Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore u Partnerstvo za mir?
APPATHURAI: Tu je, naravno, reč o dvema različitim stvarima. Partnerstvo za mir je bilateralni aranžman koji svim učesnicima nudi priliku za poboljšanje komunikacije sistema (interoperabilnosti), budžetskog finansiranja odbrambenih sistema, ali i nečega što bismo pre zvali političkim pitanjima kao što su korupcija, civilna kontrola vojske, što nije samo vojno već isto tako i političko. NATO pak ima političke, ekonomske i vojne standarde članica koje su na višem nivou. Pod njima se, na vojnoj strani, podrazumevaju trupe na dovoljnom nivou ospostobljenosti, koje su interoperabilne sa ostalim snagama unutar NATO-a, a to opet podrazumeva sisteme kontole komandovanja, sisteme komunikacije, luke i aerodrome osposobljene za prihvatanje plovila i letelica po NATO-vim standardima. Naveo sam samo nekoliko primera a reč je zapravo o nizu drugih standarda koje zemlje koje žele da postanu članice treba da zadovolje. Postoje takođe i politički, demokratski standardi koji su zapravo temelj svega onoga što NATO predstavlja, a to su istinska i funkcionalna demokratija, zatim ono što sam već pomenuo kao demokratsku kontrolu vojske, transparentno budžetsko finansiranje vojske, istinski uvid parlamenta u finansiranje odbrane itd. Dakle, Partnerstvo za mir je bitaleralni sporazum unutar kojega partneri mogu da koriste pogodnosti koje žele a koje se tiču NATOvog stručnog znanja, dok samo članstvo predstavlja viši nivo u kojem insistiramo na ispunjavanju zadatih standarda.
RFE: Kako NATO uopšte „meri“ reforme u tim zemljama? Šira javnost ima poprilično prilika da se upozna preko medija i izjava političara i stručnjaka kako to čini Evropska unija. Ali kada govorimo o NATO-u većina tih pitanja nekada izgleda pomalo tajnovita jer je reč o vojskama pa to izgleda skriveno, ali to naravno nije tako, zar ne?
APPATHURAI: Ne, u pravu ste, nije to nikakva tajna. Ako bi vaši slušaoci želeli da saznaju kako to zaista funkcioniše najlakše bi im bilo da pođu na našu internetsku stranicu na kojoj će naći mnogo podataka o tome kako zapravo funkcioniše članstvo. Ukratko, mi imamo timove koji redovno odlaze u svaku od zemalja koje žele da postanu članice, sastajemo se sa izabranim predstavnicima tih zemalja i postavljamo ciljeve koje bi za godinu dana trebalo da dostignu. Mi zatim sa tim zemljama radimo zajedno kako bismo im pomogli da te ciljeve postignu. Na kraju svake godine procenimo šta je učinjeno kroz dokument koji države same sastave, a mi ga ovde u našem sedištu proučimo i zatim svakoj zemlji pošaljemo povratnu informaciju o tome kako smo procenili njihov učinak i kako mislimo da bismo im mogli pomoći da budu bolji. Taj je proces između NATO-a i vlada potpuno transparentan, on je unapred dogovoren i odlično funkcioniše.
RFE: Šta vi mislite da nove članice donose NATO-u?
APPATHURAI: One u NATO donose toliko toga. Pre svega entuzijazam i posvećenost zajedničkom radu. Mogao bih da vam pružim milion primera ali ne želim da izdvojim ni jednu zemlju posebno. Ali, eto, pogledajte Afganistan u kojem svih 26 zemalja članica ima svoje vojnike. Vaši su slušaoci možda čuli da je pre nekoliko meseci ili sedmica zatraženo da u Afganistan budu poslate dodatne snage. Poljska je gotovo istog trenutka odredila bataljon za slanje i već će početkom sledeće godine te snage popuniti manjak trupa na terenu. Kao što sam već rekao, ovo je samo jedan od mnogih primera ali ono što je sasvim jasno je da nove članice donose sa sobom svoje vojne potencijale, entuzijazam i solidarnost i to ih čini dobrodošlim.
RFE: Znamo dosta o procesima integracije u Evropsku uniju u kojima ima različitih viđenja recimo u vezi sa priejmom Turske, a to nije jedini primer. Šta se dešava u tom slučaju u samom NATO-u? Postoji li neka vrsta političkog tela ili čega bilo koje će reći na primer: Mi ćemo primiti Hrvatsku, ali nećemo Crnu Goru. Dakle ima li neke centralne politike ili je reč o nekoj vrsti unije politika država članica NATO-a?
APPATHURAI: Pre je ovo drugo. NATO nije kao Evropska unija, mi ovde nemamo nikakvo izvršno telo koje bi raspolagalo sopstvenim ovlašćenjima. Mi smo savez od 26 članica i o svemu se odlučuje konsenzusom. Moram vam reći da je to ponekad veoma teško izvodljivo obzirom da baš svaku odluku treba doneti konsenzusom.
Nedavno smo imali, ako se dobro sećam, 400 različitih komisija koje su se sastajale hiljadama puta tokom godine kako bismo obradili sva pitanja koja su se pred nama našla - od kupovine nameštaja do najvažnijih političkih odluka. No, kad je reč o proširenju, nema nikakve sumnje da se o tome odlučuje konsenzusom i to je funkcionisalo. Kao što znate nedavno smo primili tri nove članice a nedugo potom još sedam. Dakle, ne treba sumnjati da je NATO sposoban da postigne konsenzus o proširenju, a mislim da ćete u godinama koje dolaze to videti i sami.
RFE: Na kraju, molim Vas da kažete po neku reč o svakoj od država o kojima smo govorili – šta su dobre, šta loše strane, koliko je ko daleko odmakao? Dakle da osmotrimo i jednu i drugu stranu medalje.
APPATHURAI: Nažalost, mislim da tu ne mogu da vam pružim zadovoljavajući odgovor. Nije na meni da govorim o slabostima i jakim stranama pojedinih zemalja. One same znaju gde treba da učine više a u čemu su bile uspešne i o tim stvarima razgovaramo iza zatvorenih vrata, te zbog toga ja to ne mogu izneti u javnost. Mogu vam, međutim, reći da je NATO čvrst u odluci da se posveti svima trima zemljama koje žele da postanu članice, te da je reč o pođednako čvrstoj odluci i u sva tri slučaja, u slučaju Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore i njihovih težnji da se pridruže partnerstvu za mir. Mi sve njih želimo unutar evroatlanskih struktura. Postoje političke prepreke koje treba savladati, i svi znamo koje su to. Pa ipak, budite sigurni da svaka zemlja ima svoje zasluge prema kojima se i ocenjuje, NATO-v pristup čitavom regionu je istovetan, mi sve te zemlje želimo da približimo sebi.
RFE: Razumem da ne želite do da ulazite u to, ali recite mi onda makar u vezi sa politikom NATO-a prema Srbiji i Srbije prema NATO-u – ima li tu nečeg specifičnog? Jer to je jedina zemlja, ne samo na Balkanu nego gledajući i ostale kandidate ili potencijalne kandidate, koja je bila u ratu sa NATO-m i to ne tako davno. Kako se NATO ponaša u tom slučaju – isto kao u ostalima, ili malo drugačije?
APPATHURAI: Srbija je veoma važna zemlja regiona i mislim da će se u tome složiti svi vaši slušaoci. Ono što mi želimo i čemu mislim da se približavamo je da Srbiju vratimo u evroatlansku porodicu. Mi ne želimo da Srbija bude izolovana i mislim da ona to nije. Iz perspektive NATO-a, Srbija je od 1999. godine prešla veoma veliki put. Mi smo sa Srbijom izgradili dobre odnose zasnovane na poverenju kada je reč o vojnoj saradnji, a kada je reč o političkim pitanjima, ja sam i sam bio tamo sa generalnim sekretarom pre nekoliko meseci. Bio je to veoma uspešano putovanje, između nas je uspostavljena linija komunikacije, postignut je sporazum da u slučaju potrebe naše snage mogu prelaziti preko teritorije Srbije, na način na koji smo takve sporazume potpisali i sa drugim zemljama. Činjenica da je do toga došlog pokazuje vam koliko smo daleko stigli u saradnji. Već sam pomenuo projekte korišćenja poverenih fondova.
Dakle, postavljeni su temelji približavanja Srbije NATO-u, postoje saradnja i politički dijalog. Ovde postoji i želja da se Srbiju vidi unutar Partnerstva za mir i o tome nema nikakve sumnje. U ovom trenutku je, međutim, problem u potpunoj saradnji sa Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u Hagu Sve dok se ne postigne puna saradnja neće biti ni konsenzusa unutar NATO-a o prihvatanju Srbije u Partnerstvo za mir. To je naše sadašnje stajalište, videćemo hoće li se ta naša pozicija promeniti, ali za sada je tako.
* * *
RFE: Zoran Dragišić, profesor Fakulteta za odbranu u Beogradu i Fran Višnar, vojni komentatror Vjesnika govore Radiju Slobodna Evropa zašto je NATO doneo odluku da još ne primi Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru u Partnerstvo za mir i koji su problemi tih i ostalih država regije u procesu priključenja NATO-u.
DRAGIŠIĆ: Treba najpre imati u vidu da ne pristupaju programu Partnerstvo za mir vojske nego države i da su shodno tome glavni zahtevi upućeni upravo prema celokupnom stanju države odnosno njene sposobnosti da njeni kapaciteti budu deo NATO-a. Dakle, traži se da vojska bude sposobna za interoperabilnost znači za zajedničke operacije sa NATO-m, da postoji civilna i demokratska kontrola nad vojskom, da postoji transparentan budžet iz kojeg se vojska finansira.
Kao što vidimo ti kriterijumi su pre svega upućeni na celokupno političko stanje u zemlji pre nego na stanje vojske.
RFE: Fran Višnar iznosi neke zajedničke osobine država regije odnosno njihovih političkih elita koje zapravo stvaraju pogrešnu sliku u javnosti o članstvu u NATO-u odnosno Partnerstvu za mir.
VIŠNAR: Kod svih zemalja na prostoru bivše Jugoslavije, osim Slovenije, u političkim elitama i strankama na vlasti postoji ono što bi se rečeno na nekada jugoslavenski način moglo nazvati „brzanjem“. Ključne strateške stvari se žele postići od jednom – jednim udrarcem ubiti dvije ili tri muhe što ne ide. I Beograd i Podgorica i Sarajevo, ali i Zagreb nastoje prečacem ući – Hrvatska u NATO, a Srbija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora u Partnerstvo za mir tvrdeći pri tome, a taj jezik je gotovo isti, skoro je identičan, da sve zadovoljavaju kriterije i da nema prepreka da se tome udovolji već 2008. Slično je i sa Europskom unijom – zapravo te stvari su povezane gde je Hrvatska još optimističkija jer tvrdi da će već ako ne 2009, ono 2010. biti u Europskoj uniji, a u NATO-u vjerojatno već koncem 2008. No realnost je ipak, po meni, drugačija – negdje prilično drugačija, a negdje se ipak tome pristupa preoptimistički.
RFE: Koji su zapravo uslovi za prijem? Portparol NATO-a nije baš bio konkretan.
DRAGIŠIĆ: Ti uslovi nisu ni tako striktni, nisu ni tako strogi nisu na kraju krajeva ni precizni definisani. Tako da je odluka o tome da li će neka zemlja biti primljena u Partnerstvo za mir ili neće pre svega politička odluka jer treba imati da je NATO pre svega politički, a tek zatim vojno-odbrambeni savez. S tim da je ta politička uloga NATO-a sve jača i sve izraženija. Dakle ključni razlozi zbog kojih Srbija, Bosna i Hercegovina nisu primljene u program Partnerstvo za mir je nesaradnja sa Haškim tribunalom, a kada je u pitanju Crna Gora iza toga su svakako stojali politički razlozi. Mislim da je tu pitanje i novog proširivanja NATO-a jedan od bitnih razloga – dakle ono što se odnosi na unutrašnje stanje u NATO-u. Ali ono što je za Srbiju najvažnije – poslata je jasna i konkretna odluka da dok ne ispunimo do kraja obaveze koje imamo prema Haškom tribunalu – ne možemo da računamo na to da ćemo da budemo primljeni u bilo koju evro-atlantsku organizaciju. Crna Gora je ovde zaista zemlja za koju nije bilo razloga da sada ne bude primljena u program Partnerstvo za mir i ona je zaista da kažem istrpela zbog problrma koji su prisutni u Bosni i Hercegovini i u Srbiji.
RFE: Može li dodatni problem biti loše Stanje vojski, plate, standard, opremljenost?
DRAGIŠIĆ: Svakako da stanje u našim armijama u regionu mora biti drastično popravljeno jer nizak standard oficira nije samo socijalno pitanje nego je to i direktno pitanje bezbednosti. Međutim, imajući u vidu da su u Partnerstvu za mir i zemlje koje su po svim standardima, a pogotovo po tim kriterijumima – stanju tehničke opremljenosti vojske, životnom standardu oficira itd. – mnog iza vojski i Srbije i Bosne i Crne Gore, jasno je da su politički razlozi bili opredeljujući da Srbija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina ne budu sada primljene u Partnerstvo za mir.
RFE: Procesi članstva u NATO-u i proces integracije u Evropsku uniju veoma su slični po zemlje regije u smislu kriterijuma koje je potrebno zadovoljiti.
VIŠNAR: Oni uvjeti koji se traže od Hrvatske iz sjedišta Europske unije - recimo politički i ekonomski uvjeti - vrijede i za taj savez. Jedan od tih uvjeta je reforma javne administracije.
DRAGIŠIĆ: Imajući u vidu iskustvo svih zemalja koje su ušle u Evropsku uniju ovo odbijanje treba shvatiti kao daljnje odlaganje i dalje usporavanje Srbije na putu prema Evropskoj uniji. I to treba reći građanima Srbije jer većina u Srbiji, a i u ostalim zemljama regije, je za pristupanje Evropskoj uniji, ali protiv pristupanja NATO-u. Treba jasno reći da se još nije dogodilo od kada je Evropska unija formirana, da je neka zemlja kasnije proširivanjem Evropske unije ušla u Uniju, a da prethodno nije prošla kroz program Partnerstvo za mir, da nije prošla kroz NATO. Dakle put za Brisel vodi preko Brisela i mislim da ovu poruku, kada je o Srbiji reč, treba pre svega da shvate građani Srbije, a zatim moraju da shvate i oni političari koji će tvoriti vladu Srbije nakon izbora.
RFE: Šta će se događati sa ovim trima zemljama – Srbijom, BiH i Crnom Gorom koje čekaju prijem u Partnerstvo za mir? Hoće li one biti primane zasebno ili je moguće da one budu grupisane na način na koji su grupisane Hrvatska, Albanija i Makedonija u Jadranskoj inicijativi
DRAGIŠIĆ: Jadranska inicijativa je i napravljena kao predvorje NATO-a i ona je nastala pre svega kao odgovor na probleme vezane za proširivanje NATO-a, na probleme koji se odnose na donošenje odluka u NATO-u jer NATO, kao što je poznato, donosi odluke konsenzusom i taj konsezus je bilo mnogo lakše postići za vreme Hladnog rata dok je bilo manje članica nego sada kada je broj članica povećan i kada će biti još više proširen. Tako da je Jadranska inicijativa praktično služila da se ove tri zemlje pripreme za ulazak u NATO kroz Jadransku inicijativu i kao jedan specijalni sporazum u okviru bezbednosnih intergrcija pogotovo imajući u vidu geografsku lokaciju na kojoj se ove zemlje nalaze. Mislim da je za sve nas u regiji veoma važno da probamo da se prvo formiraju, a zatim da se mi aktivno uključimo u reginalne bezbednosne incijative jer će to biti mnogo lakši put i da se priključimo NATO-u, a kasnije Evropskoj uniji jer je to način da jasno pokažemo da smo spremni, da smo sposobni da odgovorimo svim zahtevima. A to da li će biti formirana neka nova Jadranska inicijativa od ove tri zemlje ili će se eventualno postojeća Jadranska inicijativa proširiti na šest zemalja – to će zavisiti od politike Brisela i te odluke će biti uslovljene pre svega političkim, a ne vojno-tehničkim razlozima.
VIŠNAR: Mislim da će biti dva odvojena paketa, da će Hrvatska, Albanija i Makedonija nalaziti puteve da se guraju ako ne u NATO onda u čekaonicu NATO saveza što Hrvatsku – i službeni Zagreb i one koji podržavaju takav kurs – jako smeta jer bi Hrvatska željela ekskuzivitet da uđe sama, da bude sama pozvana u NATO kao što je bila sa ovih prostora Slovenija. Ali Hrvatska se doista u mnogim stvarima nije mogla niti se može uspoređivati sa Slovenijom. Zato ja mislim da do tog samostalnog puta Hrvatske u NATO neće doći. Ukoliko se Hrvatska na neki način otrgne i za trenutak iz toga paketa Albanija i Makedonija će se sigurno pobuniti. Nemojmo zaboraviti da će se na proljeće definitivno riješiti status Kosova što će onda vjerojarno još više usložiti i izkomplicirati situaciju na ovom području jer se očekuje u slučaju prividne neovisnosti žestoka reakcija Srbije, a to nije nevažno za njezine susjede. Moja prognoza je da će sve ići sporije nego što se mislilo i da sve rokove i u vojnom i u političkom smislu, te aspiracije, treba jasnije i realnije definirati jer će se oni pomicati za nekoliko godina u budućnost.
