Vlado MAREŠ, novinar iz Beograda
Subota, 7. januarZapalo mi je da pišem dnevnik u vreme Božića i Bajrama. Ako izuzmemo proslave, malo se šta desilo. Političko pozorište uglavnom je bilo zatvoreno, a moje komšije i prijatelji, slaveći, ko jedan, a ko drugi praznik, nisu imali vremena ni za partiju karata. Bio sam osuđen na tešku dangubu.
U nedelju, da bi se bar nekako uklopio u verske praznike, uzmem da prelistam biografiju patrijarha Pavla, autorke Radmile Radić, koju su nedavno izdali Tanjug i Večernje novosti. Knjiga je objavljena u tiražu od 30.000 primeraka i prodavala se po kioscima. Nije loša, poslužiće za pisanje istorije Srpske pravoslavne crkve, a i svih nas, u poslednjih par decenija. Autorka ne sudi, uglavnom navodi činjenice koje je skupila.
Najinteresantniji mi je deo koji se odnosi na događaje i ponašanje Crkve tokom devedesetih, kada je patrijarh za jedne bio svetac koji hoda, a za druge vođa srpskog fašističkog pohoda. Naiđem u knjizi na zanimljiv detalj iz '94. Kada je Vuk Drašković, sadašnji ministar spoljnih poslova, javno govorio istinu o ratu u Bosni i Hercegovini, iz Crkve su stizali zahtevi da se on ekskomunicira. Na to je Draškovićeva supruga, Danica, napisala u Srpskoj reči: kakav Sinod, takvi i predlozi. I dodala: „Oni pre liče na ratni štab osvajačke vojske nego na Sinod hrišćanske crkve. Otvoreno propovedajući pravoslavni džihad, rat i osvajanje teritorija, rušenje džamija i etničko čišćenje, pre će sebe ekskomunicirati iz hrišćanstva nego Vuka iz pravoslavne crkve“. Danica Drašković još pominje Arkana, s kojim, kako kaže, neke vladike vole da se druže, a koji, opet, voli javno da kaže da mu je patrijarh komandant. I pita: čega komandant? Jel zločina koje je počinio po Bosni?
U ponedjeljak prestanem da čitam knjigu jer se nešto nerado sećam tog vremena, ali me već narednog dana, u utorak, na knjigu nju potseti pismo patrijarha, u kojem se dvojica viđenih Vojvođana optužuju da tobože ugrožavaju Srpsku pravoslavnu crkvu. Kao što se pre desetak godina gnev Crkve obrušio na coveka koji je govorio istinu, tako se danas obrušio na Nenada Čanka i Bojana Pajtića, koji se, koliko znam, oduvek zalažu za normalan zajednički život svih ljudi, bez obzira na versku pripadnost. Dakle, na dvojicu ljudi koji se indirektno zalažu za ekumenizam, više od mnogih vladika.
Deluje stvarno iščašeno da crkva, koja god da je, kritikuje ljude koji govore istinu i koji su za ekumenizam.
Nastavim s knjigom pa se setim da tu ima još ponečeg iščašenog.
Kako su nas, mislim Srbe i Crnogorce, naši državnici i sveštenici ubeđivali da imamo više država od bilo kog drugog naroda. Republiku Srpsku Krajinu, pa Republiku Srpsku, pa SR Jugoslaviju, pa Srbiju, pa Crnu Goru, pa ko je ko mi. Pa kad se skupe svi naši državnici iz svih naših država, pa se nekako uguraju u poveću sportsku halu, sve sa zastavama, himnama, počasnim i drugim gardama, pa kad svi počnu da se prave važni i normalni, sreći nigde kraja. Tada niko nije mislio da bi još neki narod mogao da poželi da ima više država, recimo Albanci.
Danas se pametni ljudi stide i da se sete one prve države, drugu nerado pominju, treća je neprimetno nestala, ostale su još dve, ili jedna, kako ko više voli. I u njoj ima važnih ljudi, ali izgleda da se više niko i ne pravi normalan.
Istog dana, ministar pravde Zoran Stojković zapreti Crnogorcima u Srbiji da će postati stranci ako se Crna Gora odvoji. Pretnju je naravno uputio svojim kolegama, političarima u Crnoj gori, kojih se to i ne tiče, ali preko grbače ljudi koji sa svim tim imaju malo, ili nimalo veze, a koje to može samo da uplasi. Moglo je to da se kaže i drukčijim glasom, recimo, nema problema, ako se Crna Gora odvoji, Crnogorci u Srbiji će, ako žele, automatski dobiti srpsko državljanstvo. I sve će biti u redu. Dakle, isto to, samo drukčije intonirano.
Ali ne, mora da bude pretnja i najava odmazde, ako ne bude baš tako kako ja hoću. Izgleda da se ovde, u nekim glavama, politika bez isukanog mača, još ne smatra ozbiljnom.
Juče, u četvrtak, sedeo sam sa nekim prijateljima, malo smo se sprdali na račun ministra Stojkovića, pa smo među sobom krenuli da prepoznajemo, koristeći Šešeljevu retoriku, kandidate za retorziju, ili Ćosićevim rečnikom, kandidate za humanu razmenu stanovnika. Pa se nas nekoliko Srba osetilo oštećenim pošto će Crna Gora odavde dobiti 270.000 Crnogoraca, a mi odande svega 70 – 80 hiljada Srba. Te se opet setimo onih naših država iz devedesetih, pa prestanemo da se smejemo.
Ne sumnjam da će se i naši ilijecvorovići pronaći pozvani Stojkovićevom porukom da porade po komšiluku i prepoznaju one koji treba da ostanu bez malo prava. I jave tamo gde treba. Uostalom, i meni je potreban veći stan, možda imam i pravo na to, možda i veće pravo od nekih drugih, možda i veće pravo od onog komšije koji živi u malo većem, lepom stanu, a koji ne zaslužuje da ima prava kao ja, jer je Crnogorac. Kako god, džaba ministar za manjine, Rasim Ljajić, vraća na ekran onu komšijinu kravu kojoj svi želimo da je živa i zdrava. Drugi ministar ubi kravu načisto.
Krene dan da mi zbog toga prolazi u žalosti, kad policija objavi radosnu vest da je na delu uhvatila dvojicu lopuža kako se međusobno korumpiraju. Jedan je viceguverner Narodne banke, a drugi direktor marketinga SPS-a.
Danas u štampi vidim da je reč o 100.000 eura i da je na licu mesta bio i predsednik SPS-a, ali je otišao minut pre dolaska policije. Čujem i da guverner Narodne banke lično ide u policiju da da izjavu.
Pravi triler, kao da je planiran da uveća slavlje ponavljačima dočeka Nove godine. Pa da ne kvarimo.
