Selo Kozluk bilo bi samo jedno od sela u zvorničkoj opštini koje nije imalo neke bliske veze sa obližnjim naseljima preko Drine, da ratna zbivanja nisu gotovo sudbinski povezala Kozlučane sa susednom Srbijom. Bez obzira što je bošnjačko stanovništvo u Kozluku otvoreno ustalo protiv rata, na samom početku 1992. u ovo selo su nahrupile brojne paravojne jedinice iz Srbije. Jedan od protagonista filma «Deportacija – nagrada za lojalnost» Fadil Banjanović, i dalje se sa zebnjom priseća tih dana:
“Počeli su divljati po Kozluku, pucati i stravične prizore smo gledali kada su kamioni vozili leševe. Iz tih kamiona je išla krv kao iz česme voda. Mi smo tada morali prati ulice, čistiti da ti tragovi ne ostaju i da ti tragovi ne dovedu do još goreg stanja među samim građanima.”
Bošnjačko stanovništvo iz Kozluka je nakon višednevne torture različitih paravojnih formacija bilo prisiljeno da potpiše izjavu u kojoj su se odriče imovine u korist samoproklamovane srpske države u Bosni i Hercegovini. Sa ličnim stvarima koje su mogle da stanu u jednu najlon kesu, stanovnici Kozluka su proterani iz svojih domova.
“Đula me dozva i kaže meni, Alija izvuci minđuše iz ušiju eto idu odozgo neki pa čupaju uveta.”
“Već je bila puštana stoka po Kozluku, konji, krave, ovce, kerovi neki, to je puna mahala bila. Na svakih 50 metara je bilo po jedan, po dvojica sa oružjem. Mene je jedan jaran zvao i kaže, Nijaze, odi ovamo da vidiš, već kuće gore.”
Autor filma o deportaciji Bošnjaka iz Kozluka Vlado Mareš:
“Slučaj Kozluk je deo velikog zločina u Zvorniku a jedini čini mi se slučaj klasične deportacije ljudi. Bilo je i drugih slučajeva konvoja izbegličkih itd. ali ovo je klasična deportacija vozom koja pokazuje da je čitav sistem, dakle, čitava država bila uključena u progon tih ljudi.”
No ne samo da su jedva spasili svoje živote u Kozluku, nego je više od hiljadu i osamsto stanovnika kada su prebacivani vozom u Mađarsku, u Srbiji doživelo pravo poniženje.
“Bio mi je najteži tad trenutak jer sam tad video veliki broj ljudi sa prljavih uniformama. Vidio sam da su to ljudi koji su sijali zlo, koji su pljačkali, silovali. Bilo su to kao oni lešinari se okrenuli na nas.”
“Kad je tu osulo kamenje na nas, da nam jebu tursku majku što idete preko naše zemlje.”
Mada se nekima od aktera ovog progona sudi u Beogradu u okviru procesa za zločine počinjene u Zvorniku, autor filma Vlado Mareš primećuje da je to još uvek tabu tema u Srbiji:
“Mislim da se kod nas još uvek više zabašuruje sve to što se događalo 90-ih godina naročito u ratovima u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu nego što se te stvari pokazuju i otvaraju.”
Bez obzira što su preživeli pravu golgotu, gotovo polovina stanovnika Kozluka se nakon potucanja po evropskim gradovima vratila u zavičaj. Među povratnicima se nalazi i Fadil Banjanović:
“Ja sam rekao Peri Obranoviću koji je bio komandant kriznog štaba Srpskog Kozluka koji je predsednik SDS kad mi je rekao - ha, ha, idete komšija, idete. Ja sam mu rekao, da Pero, idemo, ali Pero mi ćemo se vratiti. Tačno, Pero Obrenović ne živi u Kozluku jer nema obraza da živi, jer je bio jedan od organizatora deporatacije i raznih činjenih zlodjela, a, evo, danas u Kozluku žive i Bošnjaci i Hrvati i Romi i Srbi i žive i bez tog Pere i bez tih zlikovaca.”
“Počeli su divljati po Kozluku, pucati i stravične prizore smo gledali kada su kamioni vozili leševe. Iz tih kamiona je išla krv kao iz česme voda. Mi smo tada morali prati ulice, čistiti da ti tragovi ne ostaju i da ti tragovi ne dovedu do još goreg stanja među samim građanima.”
Bošnjačko stanovništvo iz Kozluka je nakon višednevne torture različitih paravojnih formacija bilo prisiljeno da potpiše izjavu u kojoj su se odriče imovine u korist samoproklamovane srpske države u Bosni i Hercegovini. Sa ličnim stvarima koje su mogle da stanu u jednu najlon kesu, stanovnici Kozluka su proterani iz svojih domova.
“Đula me dozva i kaže meni, Alija izvuci minđuše iz ušiju eto idu odozgo neki pa čupaju uveta.”
“Već je bila puštana stoka po Kozluku, konji, krave, ovce, kerovi neki, to je puna mahala bila. Na svakih 50 metara je bilo po jedan, po dvojica sa oružjem. Mene je jedan jaran zvao i kaže, Nijaze, odi ovamo da vidiš, već kuće gore.”
Autor filma o deportaciji Bošnjaka iz Kozluka Vlado Mareš:
“Slučaj Kozluk je deo velikog zločina u Zvorniku a jedini čini mi se slučaj klasične deportacije ljudi. Bilo je i drugih slučajeva konvoja izbegličkih itd. ali ovo je klasična deportacija vozom koja pokazuje da je čitav sistem, dakle, čitava država bila uključena u progon tih ljudi.”
No ne samo da su jedva spasili svoje živote u Kozluku, nego je više od hiljadu i osamsto stanovnika kada su prebacivani vozom u Mađarsku, u Srbiji doživelo pravo poniženje.
“Bio mi je najteži tad trenutak jer sam tad video veliki broj ljudi sa prljavih uniformama. Vidio sam da su to ljudi koji su sijali zlo, koji su pljačkali, silovali. Bilo su to kao oni lešinari se okrenuli na nas.”
“Kad je tu osulo kamenje na nas, da nam jebu tursku majku što idete preko naše zemlje.”
Mada se nekima od aktera ovog progona sudi u Beogradu u okviru procesa za zločine počinjene u Zvorniku, autor filma Vlado Mareš primećuje da je to još uvek tabu tema u Srbiji:
“Mislim da se kod nas još uvek više zabašuruje sve to što se događalo 90-ih godina naročito u ratovima u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu nego što se te stvari pokazuju i otvaraju.”
Bez obzira što su preživeli pravu golgotu, gotovo polovina stanovnika Kozluka se nakon potucanja po evropskim gradovima vratila u zavičaj. Među povratnicima se nalazi i Fadil Banjanović:
“Ja sam rekao Peri Obranoviću koji je bio komandant kriznog štaba Srpskog Kozluka koji je predsednik SDS kad mi je rekao - ha, ha, idete komšija, idete. Ja sam mu rekao, da Pero, idemo, ali Pero mi ćemo se vratiti. Tačno, Pero Obrenović ne živi u Kozluku jer nema obraza da živi, jer je bio jedan od organizatora deporatacije i raznih činjenih zlodjela, a, evo, danas u Kozluku žive i Bošnjaci i Hrvati i Romi i Srbi i žive i bez tog Pere i bez tih zlikovaca.”
