Srbija je u 2019. iz Rusije uvezla helikoptere u vrednosti od skoro 150 miliona američkih dolara, pokazuju podaci iz baze podataka o uvozu Republičkog zavoda za statistiku Srbije.
„Helikopteri mase preko 2.000 kg“ kako je zavedeno u bazi podataka zavoda za statistiku, u 2019. su po vrednosti uvoza od 148.462.100 američkih dolara (oko 132 miliona evra) bili četvrti na listi uvoznih proizvoda iz Rusije u Srbiju, posle nafte, prirodnog gasa i cevi.
U proteklih deset godina, to je treći put da su ovi helikopteri ušli u statistiku top 10 proizvoda iz Rusije po vrednosti uvoza. U 2010. Srbija je od Rusije uvezla helikoptere u vrednosti 21,5 miliona dolara, a u 2016. u vrednosti od 24 miliona američkih dolara.
Podaci dobijeni od Carine
U odgovoru na upit RSE, Republički zavod za statistiku pojašnjava da je izvor podataka o spoljnoj trgovini, koji se odnose na uvoz helikoptera - Uprava carine, na osnovu Jedinstvene carinske isprave (dokumentacija neophodna za uvoz i izvoz robe). Takođe, u ovoj instituciji navode da se obrada podataka koji se nalaze u bazi vrši po metodologiji koja je usklađena sa preporukama Evrostata i Ujedinjenih nacija.
Prema izjavi predsednika Srbije Aleksandra Vučića iz decembra 2019, Srbija je od Rusije te godine kupila 3 helikoptera Mi-17V-5 i četiri Mi-35M ruske proizvodnje.
Vučić je tada najavio da će Srbija stati sa nabavkom naoružanja i vojne opreme a da će se resursi usmeriti na modernizaciju i reformu vojske.
Šta pokazuju međunarodni podaci?
Prema podacima Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira (Stockholm International Peace Research Institute - SIPRI), Srbija je među državama Zapadnog Balkana tokom 2019. izdvojila 1,14 milijardi dolara, 43 odsto više u odnosu na izdvajanja 2018. čime je zauzela peto mesto na listi država sa najvećim skokom u vojnim ulaganjima.
Pitanja na koje Ministarstvo odbrane nije odgovorilo
Ministarstvo odbrane Srbije, na čijem je čelu Aleksandar Vulin, odbilo je da dostavi Radiju Slobodna Evropa (RSE) podatak koliko je Srbija platila ruske helikoptere koje je pomenuo Vučić, uz obrazloženje da je nabavka označena stepenom tajnosti – „strogo poverljivo“.
Ministarstvo odbrane Srbije nije odgovorilo ni na upit RSE da li je upoznato sa tim da su podaci o vrednosti helikoptera uvezenih iz Rusije 2019. objavljeni u zvaničnoj statistici Republičkog zavoda za statistiku. S tim u vezi, nije odgovoreno ni na pitanje zbog čega Ministarstvo tu informaciju vodi kao tajnu, ukoliko ju je moguće pronaći u bazi podataka RZS.
Nešto više detalja dao je u decembru 2019. sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić u odgovoru na novinarska pitanja kada su letelice predstavljene javnosti.
„Pojedinačna cena nedavno kupljenih sedam helikoptera iz Rusije veća je od 10 miliona [evra], a manja od 20 miliona [evra]. Srbiji je za njihovu nabavku ruska strana dala značajan popust i povoljne uslove“, izjavio je tada Vučić.
Popust ili redovna cena?
„Reč je o vrlo ozbiljnoj ceni i potpuno komercijalnoj“, kaže Aleksandar Radić, urednik sajta „Balkanska bezbednosna mreža“, za RSE.
Dodaje da je cena očekivana, jer je vazdušna tehnika – skupa.
„To što naše javno mnjenje ima sliku o posebnim odnosima sa Rusijom – politika je jedno, ali ekonomija je drugo, kada radite neki komercijalni posao, kada neka firma treba da vam proda robu od koje živi, ovo nije više vreme Hladnog rata“, navodi Radić.
Prema podacima sa sajta Ministarstva odbrane Srbije, helikopter Mi-35M prvenstveno je namenjen za izvršavanje borbenih zadataka, kao podrška kopnenim snagama na zemlji, dok je osnovna namena helikoptera Mi-17V-5 transport, a osim toga može da se koristi u gašenju požara, izviđanju iz vazdušnog prostora, traganju i spasavanju.
Kada je reč o helikopterima Mi-17V-5 Radić je mišljenja da je Srbija morala da obnovi flotu tih letelica, naročito kada se uzme u obzir da je reč o višenamenskim letelicama, koje se osim u vojne svrhe, mogu koristiti i kao podrška civilnom stanovništvu za vreme katastrofa – za gašenje požara ili prevoz lica u slučaju poplava.
Ima li razloga za skrivanje podataka?
Međutim, problematično je to, kaže Radić, što plan i prioriteti u domenu odbrane u Srbiji nisu transparentni i što se drže u tajnosti, što nije praksa ni u državama Zapadnog Balkana, a naročito ne u Evropskoj uniji.
„Tek kad stigne tehnika, onda se sazna da je to tako moralo da bude i da je to prioritet“, kaže Radić.
Sva dokumenta koja se odnose na naoružanje i vojnu opremu koja je iz Rusije dopremljena u Srbiju, uključujući i donacije, poput aviona Mi 29, tenkova T-72, oklopnih vozila BRDM-2M, nose oznaku „strogo poverljivo“.
Obrazloženje Ministarstva odbrane za nedavanje informacija u Rešenju kojim odbija zahtev RSE jeste da bi „omogućavanje pristupa informaciji ugrozilo operativnu i funkcionalnu sposobnost Vojske Srbije“, narušilo međudržavne odnose i nanelo štetu interesima Republike Srbije.
Za one upućene u pitanja odbrane i bezbednosti, stvari nisu tako jednostavne.
„Istražujući teme, mnogo je lakše doći do informacije i mnogo su otvorenije druge zemlje, pogotovo u okviru Evropske unije. Ne mislim da to može da našteti bilo kojim državnim interesima“, navodi Maja Bjeloš, istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
„Kod nas se državni sistem ponaša izuzetno arogantno prema domaćem javnom mnjenju i pre svega nastupa propagandno. Ponašamo se kao da je ovo vreme Staljina i sve je tajna. Jednostavno, ne dozvoljava se kritika, ne dozvoljava se tumačenje i analiza podataka, očekuju se isključivo pohvale“, navodi Radić i dodaje da se bilo kakva kritička primedba smatra „napadom na Vojsku“.
Ministarstvo dodatno pooštrilo kontrolu
Ministarstvo odbrane je u međuvremenu dodatno pooštrilo kriterijume koji se tiču stepena tajnosti, pa je u Službenom listu odbrane od 28. maja 2020. objavilo Direktivu o načinu rada i postupanja sa tajnim podacima, u kojoj se, između ostalog, navodi da se „tajni podatak nastao u radu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije može ustupiti drugom organu javne vlasti samo na osnovu pismenog odobrenja ministra, odnosno ovlašćenog lica koje je podatak odredilo tajnim“.
Ovi i slični dokumenti, smatra Bjeloš, pokazuju da postoji tendencija izvršne vlasti da se oblast tajnosti podataka i pristupa informacijama umesto zakonom, reguliše uredbama, direktivama, zaključcima i uputstvima:
„Ovi najniži pravni akti zalaze u suštinu prava na pristup informacijama od javnog značaja suprotno Ustavu i zakonu“, dok vlast već dugo, prema njenim rečima funkcioniše bez odgovornosti prema građanima i završnog računa.
Šta je Srbiji potrebno od vojne opreme?
Radić smatra upitnom nabavku borbenih helikoptera Mi-35M jer, kako kaže, veruje da je bilo svrsishodnije da se prvo kompletira jedna eskadrila Mi-17V-5, koji imaju širu namenu. Eskadrila, prema njegovim rečima, može brojati od 9 na više, a Srbija je u 2016. i 2019. nabavila ukupno pet.
„Otvara se pitanje da li je to možda premalo i da li je bilo nužno kupiti četiri helikoptera Mi-35M, jer bez obzira na to što je u medijima hvaljen njihov borbeni potencijal, reč je o količini koja je previše skromna za racionalno planiranje obuke i održavanja na duže staze“, navodi Radić.
Sa druge strane, Maja Bjeloš poredi nabavku naoružanja i vojne opreme u Srbiji sa nabavkom respiratora tokom vanrednog stanja zbog epidemije korona virusa.
„Nabavka naoružanja i vojne opreme se sprovodi po istom principu kao i nabavka respiratora. A to je princip - ne pitajte kako smo nešto nabavili i koliko smo platili, ne pitajte me ništa i to je matrica koja se u suštini već jako dugo u Srbiji ponavlja“, kaže za RSE Bjeloš.
Prema njenim rečima, nabavke naoružanja i vojne opreme iz inostranstva, pa i Rusije, treba da prate prioritete u okviru sistema odbrane, ali i to kako država ekonomski stoji. Javnost, kako kaže, toga u ovom trenutku nije svesna na osnovu dostupnih informacija.
„Ono što je problematično je što ne znamo zašto nabavljamo helikoptere, dakle koji su naši prioriteti, zašto remontujemo avione, kupujemo protivraketne sisteme ukoliko Srbiji u ovom trenutku ne preti opasnost o oružane agresije“, navodi Bjeloš i kaže da prioritete treba sagledati i u svetlu aktuelnih bezbednosnih pretnja i izazova.
„Zbog klimatskih promena gotovo svakog meseca imamo poplave, trenutno smo izloženi pandemiji korona virusa i to zahteva drugačije angažovanje vojske i drugačije ulaganje u vojsku“, smatra Bjeloš i dodaje:
„Ukoliko se, na primer, usmerimo na reagovanje u vanrednim situacijama – da, trebaju nam helikopteri, možda nam treba i više, ali trebaju nam za drugačije namene.“
O vojnoj saradnji Rusije i Srbije
Helikopteri su kupljeni i u Srbiju dopremljeni kao deo sporazuma vlada dveju zemalja o vojno-tehničkoj saradnji, koji su u oktobru 2014. potpisali Bratislav Gašić, tadašnji ministar odbrane u ime Vlade Srbije, a danas šef Bezbednono informativne agencije (BIA) i Aleksandar Vasiljevič Fomin, tada direktor ruske Federalne službe za vojno-tehničku saradnju, u ime Vlade Ruske Federacije.
U međuvremenu, u Srbiju je iz Rusije u martu 2020. dopremljen i raketni protivvazdušni sistem Pancir-S1 a podatak o tome koliko je plaćen i dalje nije poznat.
Zbog nabavke naoružanja i vojne opreme iz Rusije, Srbija se našla i na meti kritika Evropske unije (EU) i Sjedinjenih Američkih Država.
U izjavi od 25. februara 2020. portparol visokog predstavnika za spoljnu politiku i bezbednost EU Peter Stano izjavio je da je potrebno da Srbija usaglasi svoju spoljnu politiku sa politikom Evropske unije, dok je Ambasada Amerike u Srbiji 5. marta iste godine saopštila da je zabrinuta zbog činjenice da Srbija nabavlja rusku vojnu opremu i pozvala Beograd da odustane od transakcija sa Moskvom koje mogu da izazovu sankcije.
Facebook Forum