Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Dječiji brakovi, štetne prakse običajnog prava


Ilustrativna fotografija

Pitanje aktuelnosti dječijih brakova ilustrativno se pokazuje kroz podatke Fonda Ujedinjenih nacija za djecu (UNICEF) da čak 21 posto djevojčica bude prisilno udato prije nego što napune 18 godina. U svijetu je oko 765 miliona mladih ljudi udato ili oženjeno prije punoljetstva.

Srbija je nedavno najavila izmjene Porodičnog zakona kako bi prevenirala dječije brakove. Upravo u isto vrijeme desio se slučaj da je Apelacioni sud u Beogradu donio oslobađajuću presudu za obljubu nad djetetom koja je rezultirala trudnoćom. Kao razlog navedeno je sljedeće obrazloženje: "prosečni pripadnik romske populacije sličnih subjektivnih karakteristika kao okrivljeni u okolnostima predmetnog događaja ne zna da je opisano ponašanje zabranjeno".

Vanja Macanović, advokatica i članica Autonomnog ženskog centra (AŽC) u Beogradu, reagovala je na oslobađajuću odluku Apelacionog suda što je stručno i pojasnila u tekstu na portalu Peščanik pod naslovom "Nepoznavanje prava". Za Zašto? Radija Slobodna Evropa Macanović napominje da "onog momenta kada države ratifikuju određene konvencije, one postaju deo zakonodavstva te države", što se u ovom slučaju odnosi na Konvenciju o pravima djeteta koju je Srbija ratifikovala još 1990. godine.

Možda upravo u odnosu država prema ratifikovanim konvencijama leži odgovor na pitanje – Zašto je pitanje dječijih brakova još uvijek aktuelno u 21. vijeku?

Dječiji brakovi tj. vanbračne zajednice

RSE: Zašto je pitanje dječijih brakova još uvijek aktuelno u 21. vijeku?

Macanović: Dečiji brakovi su nešto što i Komitet za prava deteta i Komitet eliminacijskih oblika diskriminacije žena nazivaju štetnim praksama. Znači, to je pozivanje na običaje. U određenim etničkim kulturama ili verskim zajednicama postoje određeni običaji koji prvenstveno pogađaju žene, devojčice, decu u odnosu na to kako je nametnut standard od strane onih koji su odrasli u toj kulturi.

Najveći problem sa dečijim brakovima jeste to što to nisu klasični brakovi. Znači, zato što većina država propisuje kao što i država Srbija propisuje određeni zakonski minimum za stupanje u brak. Radi se o vanbračnim zajednicama koje niko ne prati i niko ne beleži. I sa kojim se ta društvena grupacija, gde je taj štetni običaj, saglašava i prosto se kao društvo opiru onome što su zakoni države.

Problem je u tome kada državni organi, takođe, počnu da opravdavaju te štetne prakse, i da kažu to pripada određenoj društvenoj grupaciji pa zbog toga neko neće biti kažnjen. I, to je ono na šta smo mi kao Autonomni ženski centar odreagovali u slučaju koji je sada potresao Srbiju – nadam se da je potresao – a to je da vi običajnim pravom branite nešto što je šteta koja je nastala po dete koje je žrtva. Znači, ne samo u svojoj sopstvenoj porodici već i žrtva celog sistema.

Dječiji brakovi ili obesmišljavanje zakona

RSE: Da li su jedini razlog za masovnost pojave dječijih brakova ta opravdanja objašnjena poštovanjem običajnog prava? I da li zato zakonska regulacija za prevenciju dječijih brakova ne daje željene efekte?

Macanović: Države, poštujući sve međunarodne konvencije koje su ratifikovale, donose i menjaju zakone, i pooštravaju čak i kaznenu politiku – evo sada se u Srbiji najavljuje izmena Porodičnog zakona gde se kaže da u brak više neće moći da se stupi i kada imate 16 godina nego će morati da se sačeka do 18 godine. To sve jeste pozitivno. Ono što je problem je to što sam istakla – ne radi se o bračnim zajednicama. Uglavnom, u više od 90 posto slučajeva radi se o vanbračnim zajednicama.

Ako govorimo o devojčici koja ima 13 godina i koja je data – roditelji su je poslali, udali sa 13 godina u drugu porodicu – onda mi ni ne možemo da govorimo o tom domenu braka. Nego govorimo o jednom prisilnom odnosu u kome devojčica od 11, 12, 13, koliko god godina ima, ne donosi svoje odluke samostalno. Ne donosi odluku o tome. Prvo što psihički nije sposobna da donese takvu odluku a drugo što ne može da se odupre tom pritisku koji postoji u zajednici u kojoj živi.

I onda se vraćamo sad i na to što se desilo u Srbiji – a to je da, iako imate zakone, iako je sve to propisano krivičnim zakonikom kao krivično delo – da vama profesionalci, u ovom slučaju radilo se o sudijama Apelacionog suda, koji obesmišljavaju zakon. I to je ono što je opasno zato što to šalje poruku.

To šalje poruku i to se verovatno dešava svuda u svetu, nije Srbija jedinstvena – i zbog toga sve što države čine kao napore, a to smo mi [Autonomni ženski centar] isticale - svaki profesionalac kada primenjuje određeni zakon može da ga obesmisli.

Ono što bi države, s druge strane, morale da uvedu to je da postoji odgovornost profesionalaca kada i dalje postupaju na ovakav način. Kada opravdavaju nasilje prema djeci i prema ženama i uopšte bilo koju vrstu nasilja; kada opravdavaju pozivanjem na običajne štetne prakse.

Mi smo na to ukazivale, da to ne sme da se radi jer to onda šalje poruku im zajednicama kojima se to dešava da oni mogu da nastave to da rade.

Njima će i dalje deca, devojčice biti priteravane da zasnivaju te vanbračne zajednice, i da mlade ostaju ne samo u vanbračnim zajednicama nego da mlade rađaju decu.

To je drugi deo opasnosti koju nosi društveno odobravanje problema.

Dječiji brakovi i zaštita prava djeteta

RSE: A kako regulisati odgovornost profesionalaca – etičkim kodeksima ili zakonskim regulama?

Macanović: Pa, moglo bi se početi od etičkih kodeksa. Oni postoje ali samo je pitanje da li to neko pokreće, da li neko reaguje.

Ova presuda Apelacionog suda je morala proći i kroz sudsku praksu na Apelacionom sudu u Beogradu pa da se kaže, čekajte, čekajte, ovde nešto nije u redu. Imamo više presuda u kojima imamo osuđujuće a sada imamo ovu jednu koja je oslobađajuća – šta se ovde desilo?

Ili obrazloženje koje je ovde napisano, dobro, možda je oslobađajuća ali obrazloženje nije smelo ići na štetu prava deteta – protivno svim konvencijama koje je Srbija ratifikovala. To nije smelo da se uradi.

Manjka upravo taj deo. Ono što je iskustvo Autonomnog ženskog centra jeste da na žalost sudije i tužioci ne poznaju dobro međunarodna dokumenta, da se ne pozivaju na njih u svojim odlukama.

Kada radimo seminare s profesionalcima u pravosuđu počinjemo od tog međunarodnog okvira i šta je kontekst u kome države donose određene zakone – imamo pitanje primenjivosti. Vi ćete u najvećem broju slučajeva imati 60 do 70 posto profesionalaca u pravosuđu koji kažu da su međunarodni dokumenti delimično primenjivi.

Mi se stalno susrećemo sa tim problemom kod predstavnika pravosuđa a to je – a, to tamo neki zapad, ne može to tako kod nas, kod nas važe drugačije moralne i društvene vrednosti.

Pa nije tako, onog momenta kada države ratifikuju određene konvencije one postaju zakonodavstva te države. Možemo mi svi u našem privatnom životu da mislimo šta god hoćemo ali kada nastupamo ispred države, a sud nastupa ispred države, ne sme da iznosi svoja lična mišljenja, stavove protivno određenim konvencijama i dužan je da zaštiti prava deteta.

  • 16x9 Image

    Asja Hafner

    U novinarstvu od 1993. godine. Bavila se novinarstvom, prevođenjem, medijskim i kulturnim radom, uređivanjem televizijskih projekata i serijala. Od septembra 2017. vodi digitalnu jedinicu Balkanskog servisa Radija Slobodna Evropa u Sarajevu.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG