Dostupni linkovi

Švarm: Još jedan Vučićev rijaliti


Švarm: A da li se prisluškuje opozicija
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:32 0:00

Švarm: A da li se prisluškuje opozicija

“Niko više ne govori da li se prisluškuju lideri opozicije, da li se prisluškuju nezavisni novinari, da li se prisluškuju ljudi iz javnog života koji su kritični prema ovome režimu, nego se sve ponovo vraća na Aleksandra Vučića (predsednika Srbije, prim, red.), kako je on bio prisluškivan. Mislim da je Vučić lansirao ovu temu da se ne bi rješavalo pitanje ko se danas i zašto prisluškuje. Opet se sve vrati na njega, kako je on bio žrtva prethodnih vlasti”, kaže Filip Švarm, odgovorni urednik nedeljnika Vreme, povodom najnovije “afere prisluškivanja”. Nakon što je opozicija iznela sumnje da je nezakonito prisluškivana, Vučić je na TV Pink čitao poverljiva dokumenta o tome da je bio prisluškivan, kako on kaže, 24 godine - sve od 1995.

Intervju nedelje: Filip Švarm
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:19:17 0:00
Direktan link

RSE: Šta bi u ovakvom slučaju u jednoj uređenoj državi trebalo da rade institucije da bi se razjasnilo da li je predsednik prekršio zakone i naneo štetu institucijama iznoseći u javnost tajne dokumente?

Švarm: Mislim da bi u bilo kojoj uređenoj državi ovo bio skandal par ekselans. Mislim da bi o ovome moralo da se razgovara u Parlamentu, mislim da bi morale da se odrede službe bezbjednosti, kao što je BIA ( Bzbednosno informativna agencija, prim. red.) i mislim da bi Vlada morala da se odredi prema ovome što je Vučić uradio. Ako Vučić može da čita te dokumente na televiziji Pink, treba svi da se zabrinemo kuda sve ti dokumenti cirkuliraju i ko ima pristup njima.

RSE: Da li je išta od toga, što je izneo Aleksandar Vučić, od javnog interesa, što bi moglo da opravda taj čin?

Švarm: Mislim da nije i da tu ne postoji nikakav javni interes. Mislim da tu postoji politički rijaliti koji već sedam godina Vučić vrši u Srbiji. Riječ je o još jednoj samopromociji i dnevnopolitičkim ciljevima u kojima, kao što vidimo, Vučić ne bira načine da uvijek bude u centru pažnje.

RSE: Da li je javnost saznala nešto novo?

Švarm: Ne. Javnost nije saznala ništa novo, ali smo saznali još jednu jadikovku predsjednika republike, da je jadan bio prisluškivan, pa čak i u periodu kada je bio ministar.

Imamo na neki način podgrijavanje afere koja se pojavila 2012. godine, kada su Aleksandar Vučić (tadašnji potpredsednik Vlade) i Tomislav Nikolić (tadašnji predsednik Srbije) došli na vlast. Iste ove stvari, ali u manjem obimu, oni su govorili tada, govorio je to Vučić, govorio je to Nikolić. Tada smo imali ista objašnjenja, da se radi o dvojici ljudi koji su bili bezbjedonosno interesantni.

Mislim da ovdje imamo klasični slučaj zamjene teze. Niko više ne govori da li se prisluškuju lideri opozicije, da li se prisluškuju nezavisni novinari, da li se prisluškuju ljudi iz javnog života koji su kritični prema ovome režimu, nego se sve ponovo vraća na Aleksandra Vučića, kako je on bio prisluškivan. Mislim da je Vučić lansirao ovu temu da se ne bi rješavalo pitanje ko se danas i zašto prisluškuje. Opet se sve vrati na njega, kako je on bio žrtva, kako oni kažu, prethodnih vlasti.

RSE: Zapravo se zaboravilo kako je sve počelo.

Švarm: Upravo tako. Zaboravilo se da je opozicija iznijela velike sumnje i indicije da su praćeni i prisluškivani. Umjesto da se to istražuje, umjesto da se vidi jasno i glasno, da se odgovori da li su ili nisu, mi se ponovo bavimo Vučićevim slučajem od prije nekoliko decenija.

Srbija na udaru lažnih vesti
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:25 0:00

RSE: Kakav predviđate epilog? Hoće li uopšte biti epiloga ove priče?

Švarm: Zadnjih sedam godina nijedna od priča koja se potegne nikada ne dobije epilog. Sve te priče imaju dvije svrhe. Prva je zamjena teza, da se više ne govori o optužbama opozicije, nego da se sve prebaci da je Vučić, iako je na vlasti, najprogonjeniji čovjek u zemlji, da svi rade protiv njega, njegovih prijatelja i njegove porodice.

S druge strane, to je element zastrašivanja. Ako se Vučić pojavi na TV Pink i čita dokumente koji su državna tajna o prisluškivanjima i slično, ako ste u opoziciji ili javnom životu, onda se sigurno možete zabrinuti i zapitati da li takvi dokumenti mogu jednom da osvanu u nekom tabloidu, da li to može biti predmet ucjene, da li se s time trguje, da li su goniči i napadači u Skupštini upoznati sa tim.

Mislim da će se ta afera dugo vremena držati na toplo-hladnom nivou.

RSE: U prilog ovome što govorite je i činjenica da je nedelju dana pre toga izbila priča o takozvanoj “operaciji Omča”. Navodno se priprema ubistvo jednog opozicionog lidera, kako bi se za to ubistvo optužio Vučić. To su vrlo opasne priče u Srbiji.

Švarm: Slažem se sa vama da su to izuzetno opasne stvari. Hajde da podsjetimo na targetiranje Olivera Ivanovića (opozicionog političara na Kosovu van kontrole zvaničnog Beograda čije ubistvo iz januara 2018. još nije rasvetljeno, prim.red.), kome su pred smrt crtali metu, upravo na tom istom Pinku.

Hajde da budemo još drastičniji. Kada je Šešelj odlazio u Hag (u februaru 2003. godine mesec dana uoči ubistva premijera Zorana Đinđića prim. red.) , onda je prizivao “krvavo proljeće” u Srbiji. Tomislav Nikolić (tada šef Srpske radikalne stranke) je u tom trenutku isto govorio kako je Josip Broz Tito imao problema sa nogom (pred smrt su J.B.Titu amputirali nogu), aludirajući na Đinđićevu povredu, jer je pred smrt imao nogu u langeti. Vučić je u tom trenutku bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke i podržavao što govore njegovi šefovi.

To su jako opasne stvari i sa tim se, makar u zemlj kao što je Srbija, ne bi smjelo igrati. To je jedna opasna smjesa, jedan detonator koji u svakom trenutku može okinuti ciklus nasilja u zemlji. U krajnjoj liniji, upravo te teorije zavjere mogu u nekom trenutku da postanu osnova da se ljudi prisluškuju, prate, pa čak i hapse. Ako optužite svog političkog neprijatelja da je špijun, da radi protiv zemlje, da priprema atentate, logičan korak je hapšenje.

RSE: Rekli ste da epiloga nema i da epiloga neće biti, kao što ga nikada nije ni bilo. Da li je ipak epilog zapravo jedna drastična kompromitacija svih institucija u ovoj državi, drastična radikalizacija ovog političkog prostora?

Švarm: Neću reći ništa novo ako kažem da je Srbija oteta zemlja, jedna partiokratska zemlja. Mislim da se ovo urušavanje institucija i “struganje” tog posljednjeg sloja zakonitosti, radi svjesno. To se radi već sedam godina, uporno i temeljito.

Srbija je oteta zemlja, jedna partiokratska zemlja

Šta je ideja? Ideja je da se čitava vlast koncentrira u rukama jednog čovjeka i nekoliko ljudi koji su bliski njemu. Ti ljudi ne moraju nužno biti ni ministri, ne mora biti ni premijerka Vlade, nego jednostavno ljudi od povjerenja. Na taj način se Srbijom upravlja arbitarno. Sunovrat institucija nije slučajan. Sunovrat institucija je namjerno izveden i doveden do ove situacije, gdje onda na Pinku gledate predsjednika Republike kako čita državne tajne. To je namjerno urađeno da bi se stvorila nesigurnost, da bi se stvorilo beznađe i uvjerenje da se ovdje ništa ne može promijeniti.

RSE: Sada, usred ovih priča i afera, pojavljuje se iznenadni susret opozicije i predstavnika vlasti na Fakultetu političkih nauka (30. jula), razgovor o izbornim uslovima. Kakav je značaj tog susreta?

Švarm: Ako je najznačajnija opoziciona grupacija, Savez za Srbiju, najavio bojkot, to Vučiću svakako ne odgovara. Ne odgovara mu jer ga čeka završavanje kosovskog problema. Vjerovatno će doći do potpisivanja tog pravno-obavezujućeg sporazuma, da li ove ili iduće godine.

Vjerujem i da je Evropska unija izvršila određeni pritisak na vlasti u Srbiji da ipak izađu u susret opoziciji ili makar da pokušaju neki dijalog sa opozicijom. Zbog čega? Zato što su dovoljno poznati izborni uvjeti u Srbiji, da su oni daleko od fer i poštenog. U ovome trenutku taj bojkot ne odgovara nikome. Ne odgovara Vučiću jer on, ako izađe samo sa SNS-om i satelitima, biće jedan od posljednjih evropskih diktatora.

Ne odgovara Evropskoj uniji zbog toga što taj pravno-obavezujući sporazum neće biti usvojen u nekoj legitimnoj Skupštini. U krajnjoj liniji, ne odgovara ni opoziciji, jer ako opozicija bojkotuje parlamentarne izbore, da li će bojkotovati i opšte izbore, kada je riječ o lokalnim organima vlasti? Ako izađe na jedne, mora i na druge. Mislim da tu postoji zajednički interes da se dođe do nekog modusa vivendija. Nisam preveliki optimista oko toga.

Moguće da je čitav taj okrugli sto na Fakultetu političkih nauka odigran upravo radi Evropske unije, da bi ova vlast rekla da su nešto pokušavali da naprave, a da oni (opozicija) neće ništa, ne žele da popuste. Postoji mogućnost da određene sile i određeni krugovi u Evropi i SAD-u upravo podržavaju Vučića u toj simulaciji nekog dijaloga. U krajnjoj liniji, postoji i mogućnost da dođe do izvjesnog dogovora. U tom dogovoru ne vjerujem da će opozicija biti zadovoljna. Ne vjerujem da će ostvariti ovo što zahtijevaju, ali vjerujem da mogu dobiti neki minimum nečega što bi bilo nalik na fer i poštene izbore.

To je užasno veliko i kompleksno pitanje. Mislim da je prerano da izvlačimo neke dalje zaključke.

RSE: U svakom slučaju, postoji šansa da se dalje nastave ovakvi razgovori?

Švarm: Ti razgovori će biti sigurno nastavljeni na Fakultetu političkih nauka. Sada su već zakazane tri ili četiri tribine. Ostaje da se vidi koliko je to prihvatljivo i za jednu i za drugu stranu, koliko je to prihvatljivo za međunarodnu zajednicu.

Ono što sigurno očekujem, ukoliko ti razgovori krenu određenim putem, da bi se neko iz Evropskog parlamenta mogao pojaviti u Srbiji kao neka vrsta medijatora. Mislim da bi to imalo puno veću težinu od ovoga načina razgovora. Ovo doživljavam kao neke pripremne radove.

Vučić i Brnabić ni na Istoku ni na Zapadu
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:03:26 0:00

RSE: Pretpostavljam da ste pročitali pismo Evropskoj uniji, koje je 1. avgusta uputio Nebojša Zelenović , predsednik opozicione partije Zajedno za Srbiju, koji je na čelu grada Šapca. On je pitao Evropsku uniju da li ih je briga za demokratiju u Srbiji.

Švarm: To je potez koji u svakom slučaju treba da skrene pažnju na prilike u Srbiji. Mislim da to treba da se radi često, da treba da se radi argumentirano i pametno. Na žalost, Evropska unija je preokupirana sama sobom, ona je u jednom obliku krize, bavi se Brexitom. I dalje ostaje sjenka neke nove moguće migrantske krize. Za većinu evropskih prestolnica važno je da je na Balkanu mirno, niko ne ratuje. Ne žive oni ovdje, već mi.

Zbog toga mislim da je zaista neophodno da se ovakvim potezima, stalno i stalno, skreće pažnju na dešavanja u Srbiji. Ako ni zbog čega drugoga, onda zbog toga što je uglavnom u Europskoj uniji štampa slobodna, mediji su slobodni, za razliku od Srbije. Valjda će neko nešto da primijeti.

RSE: Naslov jednog vašeg intervjua početkom 2018. godine, je “Srpska napredna stranka može da padne kao kula od karata”. Da li biste to i sada rekli?

Švarm: Srpska napredna stranka ne postoji bez Aleksandra Vučića. I sve ove priče da će se on povući i pustiti da neko drugi bude predsjednik stranke, mislim da ne piju vodu. U Srpskoj naprednoj stranci ne postoje različiti interesi, tu nema čovjeka broj dva, tu nema ni čovjeka broj 72. Sve odluke donosi Vučić, i po vertikali i po horizontali. Takva partija nema praktično nikakav institucionalni život, nema nikakav unutrašnji život. Kada čujete jednog naprednjaka, čuli ste sve. Svi oni ponavljaju ono što je rekao Vučić. Ako Vučić o nečemu nije nešto rekao, onda oni ćute.

Imaju još poneke povremene izlete koji su usaglašeni. Oni su ljudi bez mišljenja. Svaka struktura koja je tako napravljena, bez neke unutrašnje kohezije, bez nekog jasnog cilja osim gole vlasti, bez unutrašnjeg partijskog života, unutrašnje partijske demokracije, u datom trenutku, kada nešto krene naopako, te strukture se potpuno urušavaju jer nemaju na čemu da stoje.

RSE: Približava se još jedna godišnjica Oluje (hrvatska vojno-redarstvena akcija 1995. godine na tadašnju samoproglašenu Republiku Srpsku Krajinu). Da li ima šanse da se približi gledanje Hrvatske i Srbije na taj događaj? Hrvati slave Dan pobede, u Srbiji parastos.

Švarm: Mislim da ne. Zašto ne? Zato što su i Srbija i Hrvatska, kao i sve ostale bivše jugoslavenske zemlje, uz izuzetak Slovenije, neuspješne države po svim parametrima. Te neuspješne države po svim parametrima, pošto je sadašnjost loša, a u budućnosti se nemaju čemu nadati, onda moraju da posežu za prošlošću.

Šta ih spaja u prošlosti? Spaja ih bratoubilački rat koji je bio devedesetih. Na tome se gradi legitimitet svih tih vlasti. Da bi ove vlasti, ovakve kakve su, opstale, one se moraju stalno vraćati u 90-e, u žrtve, u ratove, u ubistva, da bi održavali tu mržnju i nepovjerenje. Održavaju mržnju i nepovjerenje da bi oni opstali na vlasti. Uvijek postoji taj čuveni famozni nacionalni interes, nacija, koja cementira i učvršćuje vlast. To pokazuje nesposobnost vlasti.

Dok su ove vlasti u Hrvatskoj, Srbiji i Bosni, a bit će još dugo, nažalost, ili neke slične njima, ništa se tu neće promijeniti, jer oni generišu sukob. Taj sukob se može promijeniti u nekoj budućnosti, kada dođu neke, možda, nove generacije koje su neopterećene svim tim što sam maloprije rekao.

'Oluja' iz ugla Zagreba i Beograda
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:52 0:00

RSE: Kakav efekt mogu da imaju ljudi van politike koji šalju drugačije poruke, kao što je poruka Novaka Đokovića, koji je bio ovog leta na turističkoj turneji sa porodicom po Hrvatskoj, koji je pre toga rekao da navija za svoje kolege iz Hrvatske…?

Švarm: To su jako važne poruke. One će sigurno, prije ili kasnije, doprinijeti nekoj relaksaciji odnosa. Novak Đoković je jako uticajan. Utiče na mnoge ljude, mnogi ljudi ga vole i dive mu se. To je jako značajno.

Sa druge strane, kada dođemo na praktični nivo, često puta se zaboravi na te poruke razuma i humanosti. Onda se uvijek prebacuje na najniže porive. Na žalost, jedan je Novak Đoković, a na drugoj strani stoje bezbrojni tabloidi, bezbrojni mediji i političke strukture vlasti koje hrane mržnju i žive od te mržnje. Kao što vatra ne može da gori bez kisika, tako ni oni ne mogu da opstanu ako nema te međunacionalne tenzije, međunacionalnih zadjevica, nabacivanja blata. Đoković je na jednoj strani, a na drugoj strani su mnogi drugi.

RSE: U ove dve države ima mnogo sličnosti, mnogi procesi su slični. Jedan od tih procesa jeste da nijedna ne baštini antifašizam, kao nešto što je vredno u njihovoj prošlosti. Vi ste tim povodom preporučili stihove benda “Hladno pivo” (“Ja nisam vaš od glave do pete, moji su pobedili 45-te), da li biste to učinili i danas?

Švarm: Naravno da bih preporučio. To je jedna jako dobra pjesma, koja govori o onome o čemu smo sve vreme govorili. Kada se odmaknemo od svega onoga, vidimo koliko smo jadni i bijedni. Antifašizam je područje bivše Jugoslavije lansirao u veliki svijet. Bili smo dio svih ključnih globalnih trendova. Ta zemlja je imala svoje mane, ali imala je mnogo svojih prednosti. Jugoslavija je bila najveći modernistički potez koji su narodi Balkana ikada uradili.

Sada, kada Jugoslavije više nema, mi smo polukolonije. Jedino što proizvodimo su neka uzajamna mržnja i glupost.

Kada se države mnogo više identificiraju sa gubitnicima iz Drugog svjetskog rata jer to je njihova ideologija, ideologija nacije, krvi, tla, kako da imate antifašizam? Antifašizam je u Srbiji i Hrvatskoj nešto ritualno. Ne zato što su oni stvarno antifašisti, nego zato što nekada moraju zbog Evrope ili moraju zbog Putina koji dolazi u Beograd… Na paradi povodom oslobođenja Beograda na kojoj je bio ruski predsednik Vladimir Putin ( u oktobru 2014. godine prim. red.), Tomislav Nikolić (tadašnji predsednik države) je uspio da održi govor o oslobađanju Beograda u kojem nije pomenuo ni jednom riječju ni Tita, ni partizane.

Naprednjaci pripadaju onoj drugoj strani koja je izgubila Drugi svjetski rat.

RSE: Uz osnovnu profesiju, pisano novinarstvo u nedeljniku Vreme, oprobali ste se i u dokumentarnim filmovima i u igranim filmovima i u književnosti. Napisali ste i knjigu “U sedlu sa psihopatom”. Sada radite jedan zanimljiv projekt?

Švarm: Radim projekat za RTS. To je dokumentarni serijal u trajanju od tri epizode. Bavim se Dragutinom Dimitrijevićem Apisom (jedan od glavnih oficira koji su organizovali majski prevat 1903. godine kada su ubijeni tadašnji kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga i kada je na presto doveden Petar Karađorđević, vođa tajne vojne organizacije Crna ruka, rukovodio obaveštajnom službom 1914. , streljan 1917. pod optužbom da je pripremao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića, prim. red.). Nadamo se da ćemo uspjeti da osvijetlimo period od 1903. do 1917. godine koji je bio jako važan za Srbiju. To je kraj Kraljevine Srbije i početak Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u kojem se, između ostalog, prožimaju razne stvari, ali najviše jugoslavenska ideja.

RSE: Zašto je Apis danas zanimljiva ličnost?

Švarm: U svakoj nacionalnoj istoriji uvijek postoje neki ljudi koji su trajno interesantan. Apisa ne možemo da uporedimo ni sa kim. Bili su neki ljudi šefovi obavještajnih službi, neki su bili šefovi vojnih klika, ali ti ljudi su uvijek bili dovođeni. Njih bi uvijek doveo neki vladar. Apis je unikum, zato što je on dovodio vladare. Takav čovjek mora biti interesantan.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG