Još se ne zna šta tačno piše u sporazumu koji su predstavnici Samostalnog sindikata zaposlenih u Fijatu potpisali sa rukovodstvom te kompanije, u prisustvu predstavnika Vlade Srbije, čime je okončan tronedeljni štajk u kragujevačkoj fabrici.
Štrajk koji su radnici Fijata započeli još 27. juna, tražeći povećanje zarada, bonuse efikasnosti, bolje uslove poslovanja i obezbeđivanje noćnog prevoza okončan je sporazum kojim su zadovoljni – potpisnici. Predstavnici drugih sindikata, koji nisu parafirali dogovoreno, kažu da su prevareni i da još ne znaju šta u dokumentu piše.
"Da bi neki zaposleni slobodno izabrao i prihvatio uslove rada, mora da bude upoznat sa njima. Zbog toga i postoji obaveza da se kolektivni ugovori, koje sindikati zaključuju sa zaposlenima, objavljuju. Ista obaveza bi morala da postoji i za ovakvu vrstu sporazuma", kaže pravna savetnica u Komitetu pravnika za ljudska prava Milena Vasić.
Na šta su se poslodavac, ali i radnici obavezali – kontradiktorne informacije. Iako je predstavnik pregovarača ispred Samostalnog sindikata Zoran Marković rekao da će novi kolektivni ugovor tek biti predmet pregovora, iz Vlade je saopšteno da se njime radnici, pored ostalog, obavezuju da će se naredne tri godine uzdržati od štrajka.
"Ova odredba nije u skladu sa Ustavom Srbije, koji propisuje da štrajk može biti ograničen samo zakonom", podvlači Milena Vasić.
Dalje, dok se iz Sindikata koji je pregovarao moglo čuti da su radnici dobili povećanje plate od 9,54 odsto, i to 3,15 odsto od avgusta i 6,39 odsto od februara, kao i obećanje da će se u februaru svake godine vršiti usklađivanje plata sa inflacijom, u saopštenju iz Vlade Srbije navedeno je da će se plate povećavati naredne tri godine u skladu sa inflacijom, da će u avgustu biti veće za 2,2 odsto, a u februaru sledeće godine 4,5 odsto.
Na pitanja povodom ove razlike u procentima novinari, koji su prisustvovali potpisivanju sporazuma, nisu dobili odgovor.
"Prema korporativnim pravilima kompanije Fijat, sporazum se ne može staviti na uvid", objašnjeno je u službi za medije Vlade Srbije, dok premijerka Ana Brnabić, iako navodi da nema problem da onima koji su nezadovoljni objasni "šta je sve dobijeno sporazumom", na pitanja nije odgovarala "kako kompromis koji je postignut ne bi bio ugrožen".
"Ne shvatam razloge zbog kojih bi takav ugovor bio proglašen poslovnom tajnom", navodi iz Centra za industrijske odnose Darko Marinković.
Može li privatna kompanija, ako sa državom pravi takav aranžman, da zahteva da to bude tajna?– Ruža Ćirković
Iako prema Zakonu o zaštiti poslovne tajne, ona može biti vezana za elemente koji se nalaze u ugovorima o radu, nije jasno zbog čega bi u ovom slučaju to bila tajna.
"Ugovor između poslodavca i zaposlenog je skoro privatni ugovor i to može da bude tajna, osim ako na bilo koji način u finansiranju tog ugovora ne učestvuje država, a u slučaju Fijata, verovatno učestvuje, mi više i ne znamo. Ugovor između Fijata i države je svojevremeno bio objavljen na sajtu Vlade Srbije, ali tamo gde je trebalo da piše iznos koji se Srbija obavezuje da će uplatiti po raznim osnovama, bilo je preškrabano ili je pisalo – definisaće se naknadno. Za mene je sada pitanje da li privatna kompanija, ako sa državom pravi takav aranžman, može da zahteva da to bude tajna", kaže novinarka Ruža Ćirković.
Fijat, u kojem Vlada Srbije ima udeo od 33 odsto, samo je jedan u nizu "kapitalnih projekata" države u kojima stavke ugovora sa stranim investitorima javnosti nisu do kraja poznate. Od smederevske Železare, Air Serbia, Naftne industrije Srbije, do Beograda na vodi. Od pitanja da li je korist za građane u slučaju kapitala koji su sami stvarali, onakva kakvu im država predstavlja, nedostupni ostaju i uslovi pod kojima zaposleni rade.
Tajnost ugovora u južnokorejskoj fabrici Jura, subvencionisanoj takođe novcem građana Srbije, učinila je da tek neki od drastičnih primera kršenja prava radnika koje su sami izneli, stignu do javnosti, ali i ostanu na nivou "afera". Svedočenja zaposlenih nikada nisu do kraja istraženi, niti su odgovorni sankcionisani.
[Insajder, juni 2016.]
"Velika je odgovornost države, pogotovo u ovim situacijama kada ona posreduje a koja se, pre svega, reflektuje na radno-pravni položaj zaposlenih i na njihov ekonomski i socijalni status. Tu treba postaviti pitanje za čija prava i interese se država bori kada subvencioniše poslodavce, a ne vodi računa o pravima radnika", kaže iz Komiteta pravnika za ljudska prava Milena Vasić.
Slabost društvene moći sindikata
Na odnos stranih kompanija prema radnicima, već godinama upozoravaju sindikati, ukazujući na to da rade u robovlasničkim uslovima, bez prava na sindikalno organizovanje.
Zakoni koji bi trebalo da ih štite u praksi se ne sprovode, a nivo prava radnika usklađuje se, nažalost, sa stanjem na tržištu rada, odnosno visokom stopom nezaposlenosti, ocenjuje Ruža Ćirković.
"Kada bi država krenula da kažnjava poslodavce po propisima koji su predviđeni, a to mogu biti veoma rigorozne kazne za, recimo, neisplaćevanje plata radnicima, imali smo primere da se zaposleni pobune. Oni ponekada pristaju da mesecima rade bez plate jer radno mesto ovde nema samo funkciju obezbeđivanja zarade. Ono ima socijalnu funkciju i oni se nadaju da će neka svoja prava kad-tad ostvariti", navodi Ćirković.
Zato Milena Vasić smatra da bi u uslovima deficita radnih mesta i straha od gubitka posla, radnike trebalo ohrabrivati da zaštitu svojih prava potraže pred sudom.
"Jer, dugoročno ovakva praksa može biti veoma opasna", ističe Vasić.
[RSE/Video, jul 2017.]
Uz poslovičnu neefikasnost sudova u Srbiji, slučaj Fijat pokazao je, prema rečima Darka Marinkovića iz Centra za industrijske odnose, i svu slabost društvene moći sindikata.
"Oni su podeljeni i sukobljeni. Socijalni dijalog i partnerstvo koje je radnička klasa stekla u razvijenim zemljama Evrope su, pre svega, rezultat toga da su osnažili sindikati i da je između radnika i sindikata sa jedne, i poslodavaca sa druge strane, uspostavljena relativna ravnoteža sveta rada i sveta kapitala. U Srbiji je stopa sindikalne organizovanosti negde dvadeset posto, pitanje je šta je sa onih 80 posto koji nisu članovi nijednog sindikata", navodi Marinković.
Evropsko zakonodavstvo, sa kojim će Srbija morati da usklađuje svoje, usmereno je ka jačanju socijalnog dijaloga, zabrani diskriminacije po bilo kom osnovu i stvaranju jednakih mogućnosti za sve.
Poglavlje 19 u koje se odnosi na socijalnu politiku i zapošljavanje, još nije otvoreno.
Facebook Forum