Mladi aktivisti za ljudska prava: Dižemo glas i kada niko neće

U nasleđe im je u Srbiji ostavljen dugačak spisak problema sa kojima se svako u svojoj oblasti bori u cilju stvaranja društva oslobođenog od stereotipa i predrasuda, društva koje se suočava sa ratnom prošlošću i društva gde će se poštovati pravo svakog čoveka da bude ono što jeste.

Oni su mladi aktivisti koji rade na promociji ljudskih prava i demokratskih vrednosti. Koji ih motivi vode i sa kojim se problemima suočavaju, podelili su u svom odrazu u ogledalu koje su, obeležavajući Međunarodni dan mladih za demokratiju, postavili na platou ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Navode da nisu, niti mogu biti odgovorni za preuzeto nasleđe, ali da su odgovorni za to kako se prema njemu odnose. Iako u javnosti nedovoljno vidljivi, i bez podrške šireg okruženja, izrabrali su da se bore za slobodno i pravedno društvo.

Političarima, koji ih nazivaju “budućnošću” Srbije, poručuju da su oni – sadašnjost.

“Oni žive sada. Studiraju i rade sada i upravo sada zaslužuju da žive u normalnom društvu, onom koje poštuje zakone i demokratske vrednosti. Zato su izabrali da ne sede skrštenih ruku nego da urade nešto. Upravo ti mladi i hrabri ljudi su oni koji su nebrojeno puta dizali glas kada niko drugi nije hteo ili nije smeo”, rekla je Jovana Prusina iz Inicijative mladih za ljudska prava.

Ova organizacija se duže od decenije bavi suočavanjem i prevladavanjem ratne prošlosti, edukujući i povezujući mlade u regionu.

“Kao i obično, planiram da pomenem neke teme koje ovde baš i nisu prijatne. Stojim nasred Beograda i planiram da pomenem Srebrenicu, Prajd, Kosovo. Nije lako, je l’ da?”, kaže Jana Vujić.

Posebno “osetljiva” na reviziju istorije i negiranje uloge Srbije u ratovima devedesetih, objašnjava kako se suprotstavlja onima koji joj odgovaraju već uobičajenom zamenom teza.

“Pitaju me zašto stalno pominješ Vukovar i Srebrenicu, šta je sa Jasenovcem, Olujom? Taktika za to je sledeća: prvo im pokažeš kako od njih mnogo više znaš i o Jasenovcu i o Oluji, a da je razlog zbog kog češće pričaš o Vukovaru i Srebrenici baš taj što nešto možeš da preduzmeš što se tiče tvoje države, i što možeš da je nateraš da počne da se ponaša kako treba”, rekla je Jana Vujić.

Odraz ratne prošlosti ogleda se, kako navode, u predrasudama i stereotipima koji se često prelivaju u različite vrste nasilja nad marginalizovanim grupama. Dragoslava Barzut, spisateljica i LGBT aktivistkinja bila je 2015. godine žrtva brutalnog napada kada je nju i njene prijateljice, uz povike “lezbejke”, pretukao mladić u jednoj kafani. U ogledalu, kaže, vidi umor.

“Vidim ga zato što se poslednjih deset godina svakoga dana borim za svaki taj dan. Ne samo da ga preživim, već i da u svakom od tih dana budem ono što jesam. To je teško i ne bih nikome savetovala. Često razmišljam o tome kako je najlogičnije odustati i povući se. Međutim, svaki put kada mi priđe neka mlada osoba i kada mi kažu da sam je ohrabrila i da je uz pomoć mojih reči uspela da reši neke svoje probleme i da shvati ko je i šta je, onda shvatim da je sve to imalo smisla”, kaže Dragoslava Barzut.

Aktivistički put u umetnosti bira i reditelj Stevan Filipović. Baveći se generacijom mladih pogođenih nacionalizmom, ekstremizmom, te huliganskim nasiljem pre nekoliko godina premijeru njegovog filma “Šišanje” obezbeđivala je policija, a ekipa filma dobijala je pretnje smrću. Danas je, kaže, situacija drugačija i nikada nije imao dilemu da se društveni aktivizam i umetnost mogu razdvojiti.

“Ako se deli, vrlo lako dođemo do ljudi koji se oduševljavaju umetničkim delima Leni Rifenštal, a da ne zastanu i ne zapitaju se – kako je to izgledalo u vreme kada je ona svim svojim bićem i umetnošću davala podršku režimu Adolfa Hitlera i kako je moguće da ta žena nikada nije počela da preispituje to što je radila. Da ne bih došao u tu situaciju, ja sam dosta rano, čini mi se dok sam radio prvi film, ‘Šejtanov ratnik’, rešio da budem iskren prema sebi i onome što mislim kroz to što radim”, rekao je Filipović.

Ispred ogledala su se ređali aktivisti i aktivistkinje koji, svako u svom polju, pokušavaju da menjaju društvo i pomeraju granice.

“Ja sam Lidija Radulović, aktivistkinja, sportistkinja, pravnica, deo mirovne mreže mladih žena i – feministkinja. Želim da policajka koja želi da bude deo interventne policije i ispunjava sve uslove, to i bude, da žena koja kaže 'ne' nasilju ne bude ta koja će biti primorana da napusti svoj dom nego da nasilnik bude kažnjen.”

Doloris Ašković osvojila je prvo mesto na konferenciji fizičara regiona, a u školi je iz istog predmeta dobila jednicu:

“I onda se zapitam kakav je sistem vrednosti našeg školskog sistema. Da li je problem u meni ili je problem u ljudima koji ne znaju da vrednuju uspeh ljudi koje imaju.”

Ova, sada već studentkinja, i dalje je aktivna u Uniji srednjoškolaca Srbije.

“Smatram da generacije srednjoškolaca nisu serije uređaja Iphone-a petice, šestice, sedmice, nego da su to individue koje moraju da se vajaju i kreiraju na sopstveni način”, kaže Doloris Ašković.

Svoje odraze u ogledalu na platu isped Filozofskog fakulteta podelili su i Đorđe Krivokapić, danas programski direktor SHARE fondacije i asistent na Fakultetu organizacionih nauka i Naim Leo Beširi, direktor Instituta za evropske poslove.

Odraz koji ostaje iza angažmana ovih ljudi, bez obzira na rezultate rada koji često nisu opipljivi, značajan je, kažu, da bi sledeće generacije, razumevanjem motiva i razloga, preuzele borbu za bolje društvo. Pitaju i - šta vi vidite u ogledalu?