Dostupni linkovi

logo-print

Zašto su se beogradski studenti smejali silovanjima u Foči?


Ilustrativna fotografija

Ilustrativna fotografija

Sagovornici najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bili su mladi ljudi koji se ne mire sa odnosom prema ratnim zločinima i ponižavanjem žrtava u Srbiji i Hrvatskoj. O tome su govorili dvoje aktivista Inicijative mladih za ljudska prava - Anita Mitić, direktorka te organizacije u Srbiji, i Nikola Puharić, koordinator programa pomirenja Inicijative mladih u Hrvatskoj.

Bilo je reči o tome zašto se u Srbiji ne sme pomenuti genocid u Srebrenici, a u Hrvatskoj zločini nad Srbima u Oluji, zašto se ljudi koji o tome govore nazivaju izdajnicima i stranim plaćenicima, o prekšajnim i kaznenim prijavama, pretnjama i fizičkom nasilju kojima su izloženi aktivisti Inicijative, o obrazovnom sistemu koji proizvodi nacionaliste, o tome kako ulatranacionalističke organizacije regrutuju mlade ljude, kao i o tome u kojoj meri poruke mržnje, koje razmenjuju zvaničnici Srbije i Hrvatske, stižu do mlade generacije.

Omer Karabeg: Anita, protiv vas je u januaru ove godine podneta prekršajna prijava. Zbog čega?

Anita Mitić: Ja sam prošle godine bila jedna od organizatorki komemoracije povodom godišnjice genocida u Srebrenici. Kada je Ministarstvo unutrašnjih poslova zabranilo to okupljanje mi smo pozvali ljude da dođu i zapale sveće, jer smo mislili da je to naša građanska i moralna dužnost. Zbog sazivanja tog skupa, koji je bio neprijavljen, protiv mene je podneta prekršajna prijava.

U međuvremenu je zakon o okupljanju građana, po kojem je protiv mene podneta prijava, proglašen neustavnim, tako da je nastala pravnička praznina i mi još uvek ne znamo šta će se dogoditi. Mi smatramo da je nedopustivo podizati prekršajne prijave protiv nekoga ko organizuje komemorativni skup. To je nešto što se apsolutno ne sme raditi u demokratskoj državi.

Anita Mitić

Anita Mitić

Omer Karabeg: Išli ste i na sud?

Anita Mitić: Jesam. U februaru ove godine pred Prekršajnim sudom u Beogradu održan je pretres. Tada je moja advokatica upoznala sutkinju da ne mogu da budem gonjena po zakonu koji je proglašen neustavnim. Pretres je odložen i mi od tada do danas nismo ništa dobili od suda, što je poprilično čudno, ali još uvek čekamo da vidimo da li će taj slučaj da se nastavi. Da taj zakon nije proglašen neustavnim, oni bi nastavili postupak i ja bih sigurno platila kaznu zbog organizovanja tog skupa.

Omer Karabeg: Nikola, i vi i vaše koleginice i kolege iz hrvatske Inicijative mladih nedavno ste se našli na udaru. Časnički zbor grada Splita, koji okuplja učesnike Domovinskog rata, najavio je krivičnu prijavu protiv vaše organizacije. Oni kažu da ste počinili niz kaznenih dela među kojima je i širenje lažnih i uznemirujućih vesti. O čemu se radi?

Nikola Puharić: Radi se o tome da smo mi, kao Inicijativa mladih za ljudska prava, uputili ispriku žrtvama ratnih zločina počinjenih tijekom i nakon vojno-redarstvene operacije Oluja. Mi smo, zapravo, napravili peticiju kojom smo htjeli da se ispričamo svim žrtvama Oluje. Zbog toga je Časnički zbor grada Splita najavio kaznenu prijavu protiv nas.

“Izdajnici“ i “strani plaćenici”

Omer Karabeg: Zašto je u Srbiji takav odnos prema nesrpskim žrtvama? Zašto se ne sme pomenuti genocid u Srebrenici, a da vam odmah ne zalepe etiketu da ste izdajnik?

Anita Mitić: Nama se stalno dešava da kada otvaramo teške teme ratnih zločina za koje odgovornost snosi naša država, automatski budemo etiketirani kao strani plaćenici i izdajnici. Ako se bavimo Srebrenicom - u Beogradu smo izdajnici, ali smo u Bosni i Hercegovini heroji. A oni isti ljudi koji nas u Beogradu pljuju zbog Srebrenice nazivaju herojima naše koleginice i kolege iz Inicijative mladih u Hrvatskoj zato što su uputili izvinjenje za srpske žrtve. Za to vreme hrvatsku Inicijativu mladih napadaju nacionalisti u njihovoj zemlji.

Kad god Inicijativa u Beogradu nešto radi, odmah nas pitaju gde su srpske žrtve, zašto se ne bavimo srpskim žrtvama. Kad im kažemo da se mi se bavimo onim što je odgovornost države Srbije, oni nam odgovore: “Ne, ne, morate se baviti srpskim žrtvama“, i onda pohvale Inicijativu u Zagrebu zbog toga što se ona bavi srpskim žrtvama. To je jedan začarani krug. Ljudi se uljuljkuju u uverenju da oni nisu krivi, da nizašta nisu odgovorni, da su uvek krivi drugi.

Omer Karabeg: Zašto se u Hrvatskoj ne smeju pominjati srpske žrtve Oluje?

Nikola Puharić: Mislim da je Oluja za Hrvatsku utemeljujući mit i narativ kojim se uspostavlja moderna hrvatska država. Mislim da je iz tog razloga vrlo teško - pogotovo u desničarskim ili nacionalističkim krugovima - priznati da su se za vrijeme Oluje i nakon nje događali zločini. Narativi koje se u Hrvatskoj i u drugim postjugoslovenskim državama kreiraju oko određenih događaja devedesetih godina pretvaraju se u nekakve mitološke strukture koje imaju veliki značaj u simboličkom životu tih država.

Ti jednostrani narativi uče se u školama, pa zato mladi pokazuju sve veću netrpeljivost prema vršnjacima iz drugih zemalja regije. Jedno istraživanje koje je u Hrvatskoj proveo Institut za društvena istraživanja pokazuje da veliki broj mladih između 16 i 27 godina ispoljava veliku netrpeljivost prema Srbima, Romima i Albancima.

Moji roditelji su pominjali neku hladanjaču

Omer Karabeg: Vi ste, Anita, bili mali u vreme rata na području bivše Jugoslavije. U školi su vas učili da su Srbi vodili pravedan rat, da nisu činili zločine i da su oni najveće žrtve jugoslovenskih ratova. Kako ste saznali istinu o Srebrenici, o Prijedoru, o zločinima na Kosovu?

Anita Mitić: Ja sam rođena 1990. godine i volim da kažem da sam, kada je rat počeo, imala nula godina. Nažalost, nikada nisam imala prilike da živim u nekoj normalnoj zemlji. Odrasla sam gledajući i slušajuću sve te nacionalističke priče. Povodom ovoga što je Nikola rekao htela bih da dodam da je i u Srbiji alarmantna situacija kad je reč o tome šta mladi znaju o devedesetim godinama. Oni uopšte ne znaju šta se tada događalo. Samo pet posto mladih ljudi u Srbiji je čulo za Srebrenicu, da ne ulazim u njihov vrednosni stav prema Srebrenici. Mladi ljudi nemaju gde o tome da čuju.

Ja za rat na Kosovu nisam čula pre nego što sam došla u Inicijativu. Jedino čega se sećam jeste da su moji roditelji pominjali neku hladnjaču - ja sam kasnije, naravno, saznala šta je bila ta hladanjača - a pre toga su pričali o nekom gradu, tu negde blizu, gde su ljudi, da ne bi umrli od gladi, sadili paradajz na terasi. Kasnije sam saznala da se taj grad zove Sarajevo i da je četiri godine bio pod opsadom.

Omer Karabeg: I vas su, Nikola, u školi učili da je Oluja bila velika i blistava pobeda hrvatskog naroda, da je bila čista kao suza, da u njoj nije bilo zločina. Kako ste saznali istinu o žrtvama Oluje?

Nikola Puharić: Ta priča o Oluji kao blistavoj pobjedi bez mrlje jako je prisutna ne samo u obrazovnom sustavu, nego i u medijima i političkom diskursu. U osnovnim i srednjim školama nećete ništa čuti o tome da je hrvatska strana počinila bilo kakav ratni zločin. Ja sam prvi puta čuo za takve stvari na višim godinama fakulteta od nekih profesora. O većini tih stvari saznao sam preko interneta i malobrojnih alternativnih medija.

Nikola Puharić

Nikola Puharić

Škole, glavni mediji i političari guraju stalno jednu te istu priču o tome kako su operacije hrvatske vojske bile značajne za stvaranje hrvatske države, a o ratnim zločinima se vrlo rijetko govori. Ono o čemu uopće nećete čuti - to je sudjelovanju Hrvatske u ratu u Bosni i Hercegovini. O tome se još manje govori nego o zločinima u Oluji.

Omer Karabeg: Inicijativa mladih Srbije je uputila zahtev parlamentu Srbije da se odredi prema genocidu u Srebrenici i da taj veliki zločin nazove pravim imenom - genocid. Da li ste ikada dobili ikakav odgovor?

Anita Mitić: Vladajuća stranka i premijer ostali su nemi na našu inicijativu, ali su nas zato napadali pojedini poslanici i članovi Srpske napredne stranke. Oni su rekli da ne govore u ime stranke, ali da moraju da se oglase, jer je sramotno to što mi radimo.To je naša realnost.

Tompson i “Lijepa li si”

Omer Karabeg: Nikola, vi ste javno tražili da pesma ”Lijepa li si” ne bude službena pesma hrvatskih navijača. Rekli ste da je ta pesma, koju je odobrio Nogometni savez Hrvatske, a peva je Marko Perković Tompson, poziv na mržnju.

Nikola Puharić: Zbog toga smo bili napadnuti i od od djelatnika Nogometnog saveza, i od medija, i od političara. Mi smo, zapravo, tu peticiju uputili zajedno s Europskim antirasističkim pokretom. Rekli smo da pjesmu “Lijepa li si“ pjeva čovjek čiji su koncerti višestruko zabranjivani zbog veličanja fašizma i ustaštva, ne samo u Hrvatskoj, nego i drugim zemljama Europe. Ta pjesma takođe govori o pretenzijama na teritoriju druge države - Bosne i Hercegovine.

Omer Karabeg: U toj pesmi se o Hercegovini govori kao o delu Hrvatske.

Nikola Puharić: Da, znamo što je bila Herceg-Bosna i kakva je to bila politička tvorevina. Upravo na to se Tompson referira.

Omer Karabeg: Ko su mladi ljudi u Srbiji koji se okupljaju u ultradesničarskim, profašističkim organizacijama i čija je omiljena parola ”Nož, žica, Srebrenica”. Kako se regrutuju, odakle dolaze?

Anita Mitić: Moja koleginica sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu je portparolka i druga osoba ultradesničarskog Srpskog sabora Zavetnici. Ti ljudi su svuda oko nas. Šta da vam kažem - i sama bih volela da znam zbog čega se mladi ljudi okreću desničarskim vrednostima. Tužno je - to sva istraživanja pokazuju - da su mlađe generacije mnogo konzervativnije od svojih roditelja i da imaju mnogo gore mišljenje o susednim državama nego njihovi roditelji. To je paradoks, jer su upravo njihovi roditelji devedesetih glasali za Miloševića i na ovaj ili onaj način učestvovali u ratnim dešavanjima.

Ja mislim da je tim mladim ljudima, kako se to u žargonu kaže, prodana priča o navodnoj velikoj srpskoj patnji i o tome da su Srbi najveće žrtve ratova devedesetih godina. Ja bih se usudila da kažem da je biti nacionalista - lagodna pozicija. Ne morate uopšte da preispitujete svoju odgovornost, već samo okrivljujete nekog drugog i pričate o zaveri protiv Srbije. Ti ljudi koji govore “'Nož, žica, Srebrenica“ nikad se nisu sreli sa ljudima koji su žrtve genocida u Srebrenici, koji su izgubili svoje roditelje, muževe, decu i najbliže.

Oni nikada ne razmišljaju o tome. Porazilo me je ono što se ove godine dogodilo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na tribini gde se govorilo o ulozi Haškog tribunala. Kada je Nemanja Stjepanović, predstavnik Fonda za humanitarno pravo, pričao o ženama koje su silovane u Foči tokom rata u Bosni i Hercegovini studenti su se smejali. Tada je gospodin Stjepanović rekao: “Da ste pročitali presudu, videli biste koliko su te žene patile i ne biste se smejali“. A jedna studentkinja je na to rekla: “I kad smo čitali presudu - smejali smo se“.

Omer Karabeg: Zašto toliko mladih ljudi u Hrvatskoj ide na Tompsonove koncerte? Ima ih na desetine hiljada. Ponekad se tamo pojave u ustaškim uniformama i uzvikuju ustaški pozdrav “Za dom spremni“.

Nikola Puharić: Kao što je Anita rekla - biti nacionalist je vrlo lagodna pozicija, ali je iz nje vrlo teško izaći. Nekad i nemate izbora, jer je vaše obrazovanje i sve ono čemu su vas cijeli život učili prožeto nacionalizmom. To je jedan od razloga što toliko mladih možemo vidjeti na Tompsonovim koncertima. Veličanje nacionalizma postaje mantra, pa se na veličanje fašističih i nacističkih simbola gleda kao na nešto normalno. Niko to ne osuđuje.

Naše ruke nisu uprljane ratom

Omer Karabeg: Anita, vi i vaše koleginice i kolege iz Inicijative mladih pripadate manjini - i to uskoj manjini - koja ne deli vladajuće mišljenje o jugoslovenskim ratovima i ulozi Srbije u njima. Da li vam ponekad ljudi iz vaše okoline kažu: “Pustite to, nemojte ići protiv celog sveta, zašto ne možete biti kao ostali“.

Anita Mitić: Da, možda je to najčešća rečenica koju ja čujem od svojih roditelja. Oni su vrlo uplašeni za moju bezbednost, jer se Inicijativa zaista bavi teškim temama, koje uopšte nisu prihvaćene u društvu. Ali, znate, nama mladost dozvoljava i određenu dozu ludosti, da se tako izrazim. Mi znamo da neko mora da bude čuvar istine o onome što se dogodilo tokom rata. Mi smo svesni da u ovom regionu nema puno ljudi koji će reći istinu. Mi znamo koliko je važno da postoji neko - grupa nekih ljudi, nek' nas je pet, ali da postoji - koji će otvoreno o tome da pričaju, da otvaraju te teške teme. To su neki mali, sitni koraci, ali koji puno vrede. Kada razgovaram s mlađim aktivistima, u trenucima kada su utučeni, pa im se učini da život nema puno smisla, ja im često kažem da mi gradimo sopstveni spomenik, a šta će na tom spomeniku da piše - zavisi isključivo od nas.

Omer Karabeg: Nikola, da li vi i vaše koleginice i kolege osećate da vas okolina ne prihvata, da vam zamera što ste drugačiji od ostalih? Da vam zamera što radite to što radite?

Nikola Puharić: Naravno da osjećamo, ali mislim da mi imamo legitimitet da govormo o devedesetim godinama, zato što smo mi jedina skupina u društvu koja ili nije bila rođena u vrijeme ratova ili je bila u ranom djetinjstvu. Imamo legitimitet, jer u te događaje nismo ni na koji način bili involvirani. Zato smo slobodni da otvaramo te teme.

Omer Karabeg: Nedavno su premijeri Albanije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Kosova, Makedonije i Srbije na konferenciji u Parizu potpisali sporazum o osnivanju Regionalne kancelarije za saradnju mladih Zapadnog Balkana. Međutim, tek što je potpisan taj sporazum, ministar omladine i sporta Srbije Vanja Udovičić zabranio je sportistima Srbije da se na Olimpijadi druže sa sportistima Kosova. Kakvog smisla onda ima taj sporazum? Da li je Udovičić uopšte shvatio šta je njegov premijer potpisao?

Anita Mitić: Ja sam bila u Parizu kada je ta deklaracija potpisana. Vanja Udovičić je pre samog potpisivanja bio na panelu, koji je organizovala Evropska komisija, i sedeo je za istim stolom sa ministrom sporta Kosova, tako da ja verujem da je on svestan šta je Srbija potpisala. Ta Kancelarija je nešto čime se vlada Srbije na rečima ponosi, tako da prosto ostajem bez komentara, ta izjava je skandalozna.

Pretnje i fizički napadi

Omer Karabeg: Da li ste bili izloženi fizičkim napadima i pretnjama?

Nikola Puharić: Fizičkim napadima nismo, ali prijetnjama jesmo. Više puta smo primali prijeteće mejlove i poruke na Facebooku. Mislim da je najviše prijetnji bilo kada smo prigovorili Nogometnom savezu zbog korištenja pjesme “Lijepa li si“ i kada smo uputili ispriku žrtvama Oluje.

Anita Mitić: Mi smo u proteklih godinu dana dva puta bili izloženi fizičkim napadima - jednom kada smo pokrenuli akciju upisivanja u knjigu žalosti zbog zločina koji se dogodio u Tuzli '95. godine, a drugi put kada smo prekinuli promociju knjige Momčila Krajišnika, osuđenog ratnog zločinca, u aprilu ove godine. To je što se tiče fizičkih napada, ali smo takođe meta različitih uvreda i pretnji putem mejla i Facebooka.

Omer Karabeg: A ko vas je fizički napao?

Anita Mitić: Zbog Tuzle su nas napali pripadnici organizacije koja se zove Srpska akcija, a zbog prekida Krajišnikove promocije na nas su nasrnuli članovi Samostalnog DSS, stranke koja je organizovala promociju i koja je deo vladajuće koalicije.

Omer Karabeg: Ovih dana je besneo i još uvek besni verbalni rat između Srbije i Hrvatske, u kome se visoki zvaničnici obe države takmiče u tome ko će više uvrediti onu drugu stranu. U kojoj meri te poruke mržnje stižu do mladih ljudi?

Nikola Puharić: Mislim da taj verbalni rat potiče ono o čemu smo maloprije pričali, a to je nacionalizam. Kada u Hrvatskoj želite pokazati koliko volite svoju zemlju najčešće morate demonstirati koliko mrzite onog drugoga. A to se najčešće odnosi na najveću nacionalnu manjinu u Hrvatskoj - Srbe. Mislim da vlade, zapravo, samo “pumpaju mišiće“ i nastoje zaraditi političke bodove, pogotovo hrvatska vlada, jer se bliže parlamentari izbori.

Anita Mitić: Ovaj verbalni rat koji se vodi radi sticanja jeftinih političkih poena ostaviće itekako duboke posledice na mlade generacije. Mladi ljudi u Srbiji sve to gledaju i misle da je to normalno, da tako treba da se svetimo Hrvatima. U Hrvatskoj opet misle da je to pravi način da se osvete Srbima - i tako u krug. Naravno, političari će posle izvesnog vremena ponovo sesti i dogovoriti se, kao što su se Kolinda i Vučić sreli na onom mostu, a sutra će zbog ovog verbalnog rata na hrvatskom primorju neko biti pretučen zbog beogradskih tablica ili će neko iz Hrvatske biti napadnut na nekom splavu u Beogradu.

Na pravoj strani istorije

Omer Karabeg: I na kraju, da vam postavim pitanje koje često postavljam i sebi: ako se za dvadeset godina od završetka rata nije promenio odnos prema žrtvama, ako se i dalje u Srbiji uporno negira genocid koji je utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, ako se u Hrvatskoj i dalje priča da je Oluja bila bez ikakve mrlje, da li je onda uzaludno ovo što vi radite?

Anita Mitić: Ne. Naravno da nije. Ja zaista verujem da smo mi, što se kaže, na pravoj strani istorije i da se budućnost ne može graditi preko leševa. Morate da se suočite sa istinom, ona će kad-tad da izađe na videlo, kad-tad će o tome početi da se priča. Neko to mora da radi, neko mora time da se bavi, bez obzira koliko ponekad sve to delovalo uzaludno.

Možda mi nećemo uspeti u tome, možda ni generacija posle nas neće, ali bar neće morati da počinju ispočetka. Važno je da to neko radi. Mi nismo nikakvi heroji, mi radimo samo ono što je naša građanska i moralna dužnost, a za mene lično, kao 26-godišnju devojku koja živi u Beogradu, svi ljudi koji se bave ovom temom, svi naši aktivisti u regionu, su moji lični heroji.

Nikola Puharić: Mislim da su pomirenje i suradnja jedine vrijednosti koje mogu dati bolje društvo - i mi ćemo raditi na tome dokle god postojimo.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG