Za Crnu Goru, put ka Evropskoj uniji ušao je u odlučujuću fazu. Za Kosovo, proces još nije zvanično ni počeo.
Dve susedne zemlje, s istom evropskom perspektivom, ali u potpuno različitim fazama integracija.
Komisija Evropske unije je 4. novembra odredila jun 2027. kao okvirni rok za potpisivanje ugovora o pristupanju s Crnom Gorom.
Iako to ne znači trenutno članstvo, bio bi to važan korak ka prvom proširenju EU još od prijema Hrvatske 2013.
Za zemlju s nešto više od 620.000 stanovnika, ovaj trenutak će uslediti posle skoro 18 godina od podnošenja zahteva za članstvo i 14 godina od početka pregovora.
"Crna Gora je pokazala da proces pristupanja može da donese značajne promene kada je zemlja posvećena ispunjavanju kriterijuma za članstvo i kada ostaje verna evropskim vrednostima", izjavila je evropska komesarka za proširenje, Marta Kos.
Crna Gora ostvaruje napredak u vremenu kada Evropska unija na proširenje gleda i kao na pitanje bezbednosti.
Ruska invazija na Ukrajinu promenila je računicu Brisela, pretvarajući prijem novih članica ne samo u nagradu za sprovedene reforme, već i u instrument za jačanje evropske bezbednosti i ograničavanje uticaja Moskve.
Ipak, ova promena nije donela napredak svim zemljama koje teže članstvu.
Čitajte:
Paket proširenja EU: Crna Gora pred članstvom, Srbija nazadovala, Kosovo i BiH sve dalje od reformiU decembru 2022. godine, kada je Kosovo predalo zahtev za članstvo u EU, premijer Aljbin Kurti (Albin) ocenio je da je taj dan istorijski za zemlju i važan za evropsku demokratiju.
"Verujemo da ćemo svojom posvećenošću i radom ublažiti i promeniti eventualni skeptičan glas u Evropskoj uniji u vezi s Kosovom. Evropska unija je naša sudbina, a Evropa je naš continent", rekao je on 15. decembra 2022.
Gotovo četiri godine kasnije, optimizam tog dana nije se pretočio u konkretne korake.
Kosovo je zahtev predalo Češkoj, koja je u to vreme predsedavala Savetom EU. Od tada se na čelu ove institucije promenilo osam predsedavanja, od Švedske i Španije do Irske, koja trenutno predsedava.
Nijedna od njih nije prosledila zahtev Kosova Evropskoj komisiji na razmatranje – što je neophodan korak za početak formalnog razmatranja zahteva. Da bi se to dogodilo, Komisiji je potreban zahtev Saveta EU, u kome su zastupljene države članice.
Radio Slobodna Evropa pitao je irsko predsedništvo, čiji se mandat završava krajem decembra, da li planira da pokrene pitanje zahteva Kosova, ali do objavljivanja ovog teksta odgovor nije stigao.
Premijer Kurti insistira na tome da položaj Kosova u procesu integracija ne odslikava napredak koji je zemlja ostvarila.
Prilikom prijema godišnjeg izveštaja Evropske komisije 4. novembra, on je izjavio da Kosovo zaslužuje status zemlje kandidata i što skoriji početak pregovora.
"Kosovo je i dalje jedina zemlja na Zapadnom Balkanu bez statusa zemlje kandidata, i osim političke podrške Evropske komisije za pokretanje tehničkog procesa, još nije bilo nikakvih pomaka među državama članicama i institucijama EU u pogledu davanja političkog mandata Komisiji za pokretanje tog procesa", rekao je Kurti.
Čekanje Kosova je neuobičajeno u poređenju s iskustvom drugih zemalja u regionu.
Srbiji, koja je na Zapadnom Balkanu najduže čekala na ovu fazu, zahtev je prosleđen Evropskoj komisiji na procenu posle oko deset meseci. Crnoj Gori je bilo potrebno oko četiri meseca, dok je Severnoj Makedoniji trebalo manje od dva.
Kosovo ni posle gotovo četiri godine, još nije prešlo ovaj prag.
Šta koči Kosovo?
Deo odgovora mogao bi se potražiti u ograničenom napretku u reformama.
Ovogodišnji izveštaj Evropske komisije ukazuje na nedostatak napretka u pravosuđu, ograničene rezultate u borbi protiv korupcije i ograničenu primenu sporazuma sa Srbijom. Takođe je i dugotrajna institucionalna kriza usporila evropske reforme.
Ipak, u izveštaj se ovi nedeostaci ne navode izričito kao razlog zašto zahtev Kosova nije razmatran.
Adnan Ćerimagić iz Evropske inicijative za stabilnost smatra da je glavna prepreka što Kosovo nije priznalo pet članica EU: Grčka, Španija, Slovačka, Rumunija i Kipar.
Prema njegovim rečima, za neke od ovih zemalja, čak i prosleđivanje zahteva Evropskoj komisiji otvara pravne i političke dileme.
"U osnovi problema nalazi se pet zemalja koje ne priznaju Kosovo, a koje i prosleđivanje zahteva za članstvo u EU vide kao pitanje s pravnim i političkim implikacijama", navodi on za RSE.
Ćerimagić objašnjava da evropski ugovori predviđaju da samo evropske države mogu da podnesu zahtev za članstvo. Zbog toga se za zemlje koje ne priznaju Kosovo postavlja pitanje šta bi za njihove odnose s Kosovom značilo ako bi ono dobilo status kandidata.
Demuš Šaša (Demush Shasha) iz Kosovskog instituta za evropsku politiku ima drugačije objašnjenje.
On podseća da je pet zemalja koje ne priznaju Kosovo i ranije podržalo važne korake Kosova ka EU, uključujući Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i učešće u evropskim finansijskim programima.
Prema njegovom mišljenju, glavna prepreka je zastoj u dijalog sa Srbijom.
"U svakom zaključku Saveta EU naglašava se da je napredak u dijalogu od suštinskog značaja za napredovanje u evropskim integracijama", navodi on za RSE.
Čitajte:
Dijalog Kosova i Srbije u zastoju: Koje karte EU još ima?Već više od tri godine lideri Kosova i Srbije nisu se sastali u okviru dijaloga kojim posreduje EU. Postignuti sporazumi uglavnom nisu sprovedeni, uključujući i obavezu formiranja Zajednice opština sa srpskom većinom na Kosovu.
Evropska unija teži sveobuhvatnom i pravno obavezujućem sporazumu o normalizaciji odnosa, povezujući napredak u dijalogu s evropskom perspektivom obe zemlje.
Šaša ne očekuje da će zastoj brzo biti prevaziđen. Prema njegovim rečima, nedostaje zajedničko angažovanje Sjedinjenih Američkih Država i EU, dok promena vlasti u Srbiji ne garantuje spremnost na kompromis. Upitna je i politička volja Kosova.
Ova situacija, prema njegovom mišljenju, nosi rizik da se i dobijanje statusa kandidata pretvori u dugotrajno čekanje, nalik onom za liberalizaciju viznog režima.
Još jedno čekanje kao za viznu liberalizaciju?
Kosovu je trebalo gotovo 12 godina, od pokretanja procesa 2012. do januara 2024, da njegovi građani dobiju pravo na putovanje bez viza u šengenski prostor. Štaviše, vizna liberalizacija je stupila na snagu pet i po godina pošto je Evropska komisija potvrdila da je zemlja ispunila sve kriterijume.
Prema Šaši, trenutna situacija bi mogla da bude još teža.
"Možda je još gore nego s viznom liberalizacijom, zato što smo taj proces barem bili pokrenuli", kaže on.
Kosovo je 2012. dobilo mapu puta s 95 kriterijuma za viznu liberalizaciju. Iako je proces kasnije politizovan, posebno u vezi s demarkacijom granice s Crnom Gorom, institucije su dugo znale šta se od njih očekuje.
Kada je reč o statusu kandidata, Kosovo nema sličnu mapu puta, što otežava predviđanje kada bi čekanje moglo da se završi i koji bi koraci bili dovoljni za deblokadu procesa.
U međuvremenu, ostale zemlje regiona napredovale su u različitoj meri na putu ka članstvu.
Crna Gora je najbliža članstvu, dok Albanija nastoji da završi pregovore do 2027. Srbija je zastala u pregovorima, Severna Makedonija suočava se s preprekama povezanim s ustavnim promenama, dok je Bosna i Hercegovina dobila odobrenje za otvaranje pregovora, ali ih još nije započela.
Razlike u napretku zemalja regiona, prema mišljenju stručnjaka, mogle bi da imaju posledice koje prevazilaze okvire diplomatije.
Šta Kosovo gubi ako zaostane?
Kai-Olaf Lang iz Nemačkog instituta za međunarodne i bezbednosne poslove upozorava da bi napredak pojedinih zemalja ka EU mogao dodatno da produbi političke i ekonomske nejednakosti u regionu.
Prema njegovim rečima, zemlje koje postanu članice ili se približe članstvu imaće veći uticaj na evropsku politiku prema Zapadnom Balkanu i mogle bi da postanu privlačnije stranim investitorima.
"I strane investicije mogle bi da budu usmerene ka tim zemljama, pošto bi kompanije mogle da procene da su tamošnji poslovni uslovi povoljniji, a veze s EU svojevrsna garancija za ulaganja", kaže Lang za RSE.
U najgorem scenariju, upozorava on, Kosovo bi moglo da postane "zaboravljeni sused EU".
Razlika bi mogla posebno da dođe do izražaja ako Crna Gora postane članica, a Kosovo da ostane izvan formalnog procesa.
Šaša smatra da bi to pojačalo pritisak građana na kosovske političare.
"Zašto njihove komšije u Rožajama, Beranama, Bijelom Polju ili Podgorici imaju pravo da žive u zemlji članici EU, dok oni koji žive svega 20 kilometara preko granice nemaju to pravo", pita se on.
Postoji li izlaz iz blokade?
Prema Ćerimagiću, deblokada zahteva konkretne poteze Kosova i snažniji diplomatski angažman država članica koje podržavaju njegovu integraciju.
On smatra da Kosovo treba da iskoristi trenutnu političku stabilnost kako bi ubrzalo reforme, unapredilo odnose sa srpskom zajednicom i okončalo proces pristupanja Savetu Evrope.
"Prema onome što sam razumeo iz razgovora u Briselu, da bi zahtev Kosova za članstvo krenuo napred, Kosovo mora da pokaže konkretne rezultate, posebno u sprovođenju Plana rasta i unapređenju odnosa sa srpskom zajednicom", kaže on.
Ovi koraci bi, prema Ćerimagiću, pomogli u stvaranju pozitivnije klime za Kosovo u Briselu.
Ipak, ostaje nejasno kakve je diplomatske napore preduzela Vlada Kosova da ubedi skeptične države i da li su oni dali rezultate.
Čitajte:
Donosi li promjena vlasti u Srbiji novu priliku za dijalog sa Srbima na Kosovu?Radio Slobodna Evropa pokušao je da stupi u kontakt s glavnim pregovaračem Kosova s EU Jetonom Zuljfajem (Zulfaj) kako bi dobio odgovore na ova pitanja, ali do pripreme članka nije dobio odgovor.
Za Šašu, izlaz iz situacije zahteva i spremnost na teške političke odluke, kao što je bio slučaj s drugim zemljama u regionu.
Severna Makedonija je promenila ime države kako bi rešila dugotrajni spor s Grčkom. Albanija se suočava s izazovima reforme pravosuđa i borbe protiv korupcije, uključujući rad Specijalne strukture za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala (SPAK).
I Hrvatska, poslednja zemlja koja je pristupila EU, prošla je kroz desetogodišnji proces od podnošenja zahteva do članstva, tokom kojeg je morala da sprovede reforme u pravosuđu, ojača borbu protiv korupcije, sarađuje s Haškim tribunalom i reši sporove sa Slovenijom.
Iskustvo ovih zemalja, prema Šaši, pokazuje da se svaki kandidat suočava s velikim političkim izazovima koje mora da prevaziđe kako bi napredovao ka EU.
"Naš izazov nije SPAK. Naš izazov nije promena imena. Naš izazov je dijalog sa Srbijom", kaže on.
Ovaj izazov nije rešen više od dve decenije otkako je Evropska unija obećala zemljama Zapadnog Balkana jasnu perspektivu članstva.
Evropski lideri su 2003. U Solunu u Grčkoj izjavili da je budućnost Balkana unutar Evropske unije. Dvadeset tri godine kasnije, samo je Hrvatska članica.
U tadašnjoj deklaraciji EU je takođe naglasila da brzina napredovanja ka članstvu zavisi od samih zemalja regiona.
Dvadeset tri godine kasnije, neke od njih približavaju se ciljnoj liniji, druge su zastale na tom putu, dok Kosovo još znak signal za start. I odgovornost za to ne leži samo na jednoj prestonici.