Dok američki ultimatum ističe 7. aprila u 20 časova po istočnom američkom vremenu (dva sata 8. aprila po srednjoevropskom vremenu), predsednik Donald Tramp (Trump) upozorio je Iran da bi njegova infrastruktura mogla biti napadnuta za nekoliko sati ako se ne povinuje njegovim zahtevima, posebno po pitanju ponovnog otvaranja Ormuskog moreuza.
Teheran je odbacio predloge za kratkoročni prekid vatre, zahtevajući trajni prekid neprijateljstava i garancije protiv budućih napada.
RSE je o eskalaciji krize i mogućnostima za diplomatiju razgovarao sa Nejtom Svansonom (Nate Swanson), bivšim direktorom za Iran u Savetu za nacionalnu bezbednost Bele kuće, koji je sada u Atlantskom savetu.
RSE: Američki predsednik je izdao oštar ultimatum, upozoravajući da bi iranska infrastruktura mogla da se suoči s masovnim napadima u roku od nekoliko sati ako se ne ispune ključni zahtevi. Na osnovu vašeg iskustva, koliko je realno tako brzo i obimno onesposobljavanje iranskih decentralizovanih sistema – i koliko je to strateško signaliziranje, a ne operativni kapaciteti?
Nejt Svanson: Moja procena je da se to prvenstveno radi iz psiholoških razloga – da bi se dobili ustupci iz Irana i iznudio neki oblik sporazuma. Ne mogu definitivno da govorim o tome da li bi SAD mogle da pogode sve te ciljeve u tako kratkom vremenskom roku, ali iranska infrastruktura je veoma decentralizovana. Postoje desetine odvojenih energetskih sistema, transportnih čvorova i drugih kritičnih mreža. Ideja neutralizacije svakog mosta ili ključnog čvora u roku od nekoliko sati deluje malo verovatno.
To se uklapa u širi obrazac: pretnja maksimalnim posledicama radi stvaranja prednosti.
Zasad, "maksimalni pritisak" nije fundamentalno promenio donošenje odluka u Iranu ili doveo do iznuđene kapitulacije. Ne vidim jasne dokaze da bi čak i ovaj nivo eskalacije promenio njihovu računicu – ali u krajnjoj liniji, to je odluka iranskog rukovodstva.
Čitajte:
Trump zaprijetio Iranu potpunim razaranjem, pohvalio operaciju spašavanja pilotaRSE: Takođe slušamo o diplomatskim naporima. Pakistan je izneo dvofazni okvir – takozvani "Islamabadski sporazum" – predlažući prekid vatre od 45 dana, posle čega bi sledio sveobuhvatni sporazum. Iz vaše perspektive, koje su ključne crvene linije Irana i da li postoji sredina?
Svanson: Iran traži garancije da ovaj rat neće jednostavno ponovo početi za nekoliko meseci. Oni žele uveravanja da je prekid vatre trajan – a ne privremen. Zato odbacuju kratkoročne formulacije i zalažu se za fundamentalno drugačije uslove.
Druga komponenta je ekonomska. Iran nastoji da iskoristi svoju kontrolu nad Ormuskim moreuzom. Oni to nazivaju reparacijama, ali u praksi bi to moglo da poprimi više oblika – u suštini formalizujući mehanizam putem kojeg bi dobili stalne ekonomske ustupke povezane s tim plovnim putem.
Ono što se promenilo poslednjih dana jeste da Iran deluje sve uvereniji – možda čak i preterano – u ono što može da postigne. Njihovi zahtevi su se proširili da obuhvate šira regionalna pitanja, poput neprijateljstava u Libanu, koja ranije nisu imale centralnu ulogu u njihovom stavu. To značajno podiže letvicu i čini kratkoročni dogovor mnogo manje verovatnim.
RSE: Došlo je do promena u rukovodstvu unutar Irana. Da li postoje dokazi o pojavi pragmatične frakcije ili tvrda linija učvršćuje kontrolu?
Svanson: Taj sistem je izuzetno neproziran. Čak i onima koji pažljivo prate Iran, veoma je teško da utvrde ko zapravo donosi odluke ili kako se ovlašćenja raspodeljuju u bilo kom trenutku.
Uz sve to, predstavnici tvrde linije su očigledno ohrabreni.
Određene ličnosti su dobile na uticaju u nedavnim dešavanjima, a ukupna putanja ukazuje na jače učešće tvrde linije u donošenju odluka. Da li to predstavlja potpunu konsolidaciju vlasti još nije jasno – jednostavno, prerano je da se kaže. Ovakve tranzicije se obično odvijaju tokom vremena.
RSE: Predsednik Tramp je sugerisao da bi Iranci mogli biti spremni da pretrpe gubitke infrastrukture u zamenu za slobodu. Da li je to vaša procena?
Svanson: Iransko društvo nije monolitno. Svakako postoje ljudi koji žele da se režim sruši, a postoje i drugi koji ga snažno podržavaju. Značajan deo stanovništva se nalazi negde između i prvenstveno je fokusiran na svakodnevno preživljavanje.
Čitajte:
Šta kineski predsjednik Xi može da nauči iz rata u Iranu?Moja očekivanja za masovnu mobilizaciju su niska. Dok neki segmenti mogu podržati kontinuirani pritisak, mnogi drugi jednostavno žele da se sukob okonča. Veoma je teško generalizovati i ne bih pretpostavio da bi bilo jedinstvene reakcije stanovništva.
Pozivanje na ustanak u sadašnjoj situaciji je izuzetno rizično. Protesti su brutalno ugušeni i nije bilo značajnih prebega iz bezbednosnog aparata. Podsticanje ljudi da izađu na ulice moglo bi da ugrozi živote, a da ne donese opipljive rezultate.
Na duži rok, fokus bi trebalo da bude na uticanje na donošenje odluka iranskog liderstva. Ko god da vlada Iranom mora da shvati da će njihovi izbori odrediti da li će se zemlja stabilizovati i napredovati ili će ostati izolovana i u sukobu.
RSE: Ranije ste rekli da Teheran trenutnu situaciju posmatra kao nastavak rata iz juna 2025, dok je SAD tretiraju više kao novu početnu tačku. Za Iran je ovo u suštini borba za opstanak. Kako ovaj fundamentalni jaz u perspektivi između Vašingtona i Teherana utiče na izglede za proboj u diplomatiji?
Svanson: To je velika prepreka. SAD su usredsređene da se brzo krene napred, dok Iran značajno ističe na stare žalopojke i prethodne postupke.
Takođe, tu je i dubok nedostatak poverenja – posebno imajući u vidu povlačenje SAD iz nuklearnog sporazuma i naknadni razvoj događaja. To pregovore znatno otežava.
Od sukoba u junu 2025. godine, pozicija Irana je znatno učvršćena. Znatno je manje fleksibilnosti i liderstvo je izgleda više fokusirano na pripremu za dugotrajnu konfrontaciju nego na kompromis.
RSE: Da li je kontrola nad moreuzom postala centralni adut u pregovarima?
Svanson: Da. Iran sada praktično ima četvrti stub u svojoj bezbednosnoj strategiji: kontrolu nad Ormuskim moreuzom.
To je izuzetno značajno. Direktno utiče na globalnu trgovinu i interese SAD. U nekim aspektima, postao je još značajniji od drugih elemenata, kao što su proksi snage, koje se sve više vide kao teret.
To predstavlja veliku promenu i daje Iranu novi, veoma moćan izvor uticaja.
RSE: Konačno, ako se sukob nastavi duže vreme, šta bi to značilo za jedinstvo zemalja koje su svrstane protiv Irana? Ako se ova situacija rastegne, da li očekujete da će američki saveznici ostati ili bi mogli početi da traže zasebne aranžmane s Teheranom?
Svanson: Postoji realan rizik od razilaženja. I evropski i partneri iz Zaliva već preispituju svoje stavove i redefinišu svoje odnose sa SAD i Iranom.
Kratkoročno gledano, jedinstvo se uglavnom održava. Međutim, što sukob duže traje, veći je pritisak na te zemlje da slede sopstvene interese, uključujući i mogućnost odvojenih aranžmana s Teheranom.
Već vidimo suptilne promene – i u Evropi i među državama Zaliva – i te razlike će verovatno postati izraženije tokom vremena ako se sukob nastavi.