U Srbiji su najugroženiji Romi, zatim žene i predstavnici LGBT populacije. To su nalazi izveštaja Ljudska prava u Srbiji za 2009. godinu koji je uradio Beogradski centar za ljudska prava. Sa ovim nalazima složili su se i predstavnici vlasti, a stručnjaci naglašavaju da su za takvo stanje najodgovornije političke elite koje još uvek nemaju interes da to stanje značajno unaprede.
U izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava navodi se još i da su se mediji ljudskim pravima bavili manje nego prethodnim godinama i da se nije otišlo dalje od usvajanja nekoliko zakona koji bi stanje ljudskih prava trebalo znatno da unaprede.
Novinar Ivan Protić, koji je radio kao istraživač na ovom projektu, kaže da je stanje ljudskih prava nešto pogoršano u odnosu na 2008. godinu:
“Posebno kada je u pitanju diskriminacija, socijalna, ekonomska prava i sloboda izražavanja. Istina, treba reći da su vlasti u prethodnoj godini češće reagovale na kršenja ljudskih prava, ali konkretni koraci na otkrivanju onih koji ih krše su, uglavnom, izostajali. Nešto bolje se ponašala policija koja je bila malo ažurnija nego godinu pre, ali su tradicionalno spori bili tužilaštvo i sudovi.”
Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava, kaže da je jedno pitanje dramatično zabrinulo sve zaštitnike ljudskih prava prethodne godine, a to je otkazivanje Parade ponosa. On ističe da postoje dve oblasti, koje su vezane za ljudska prava, a koje su u javnosti izazvale najviše pažnje, ali i sporenja:
“To je reforma sudstva i kao što je opšte poznato ona u Srbiji nije izvedena u onom trenutku kada je za to bila najbolja prilika. Drugo pitanje je vrlo teško i ono se odnosi na usvajanje Statuta Vojvodine što je opet dovelo u središnje pažnje pitanje manjina, a znamo da je Vojvodina jedna koncentracija multietničnosti gde svaka greška odzvanja mnogo više nego na drugim mestima.”
Ipak, koje su to socijalne grupe građana čija su ljudska prava u Srbiji najugroženija. Žarko Marković, saradnik ovog centra kaže da se izdvajaju tri grupe:
“Romi su svakako građani koji su najugroženiji ne samo materijalno nego i na svaki drugi način. Tu je i LGBT populacija i dobro poznat slučaj sa otkazivanjem Parade ponosa, a posebno ugrožene su i žene koje se često suočavaju sa diskriminacijom kako pri zapošljavanju tako i u slučajevima neadekvatne reakcije sudova na nasilje u porodici.”
Vlast sama ne veruje u ljudska prava
Predstavnici Roma slažu se se sa ovakvom ocenom. Osman Balić koordinator Lige za dekadu Roma za RSE kaže:
“Romi jesu narod bez nekih velikih šansi da u ovakvom jednom društvenom ambijentu jedne neuređene države nešto učine sami sa sobom. Situacija je posebno otežana procesom readmisije, a poseban ton svemu ovome daju rasističke izjave gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa koji kada priča o manjoj grupi ljudi zapravo se obraća celom romskom narodu. Tako da mešavina tog jednog političkog autizma prema Romima i činjenica da je siromaštvo dovedeno do eskstrema daje tu, potpuno opravdanu sliku, da su ljudska prava i ekonomska i socijalna, kod Roma, zaista na najnižem mogućem nivou.”
Pitali smo i zaštinika građana Sašu Jankovića, kakav je njegov stav u vezi sa objavljenim izveštajem Beogradskog centra za ljudska prava:
“Izveštaj Beogradskog centra za ljudska prava za 2009. godinu u svakom slučaju jeste i relevantan i respektabilan i daje značajnu perspektivu na sliku ljudskih prava u Srbiji.”
Dekanka na Pravnom fakuletetu “Union” Vesna Rakić-Vodinelić kaže za RSE da se neprestano donose nova pravila o ljudskim pravima u kojima se ona navodno štite, ali da se nikakvi prateći mehanizmi u Srbiji uopšte ne preduzimaju. Na naše pitanje ko je odgovoran za takvo stanje, ona kaže:
“Objašnjenje ima dva kraja. Jedan kraj i to onaj najvažniji potiče od vlasti jer ona ne neguje kulturu ljudskih prava i ne veruje mnogo u njih i vlast, kao i svaka vlast, pušta vas da se sami borite za svoja prava pa šta od toga ispadne. Na drugom kraju, tu su građani, koji suočivši se sa nepravdama koje im se čine i sa odsustvom bilo kakve konzekvence sve više prestaju da veruju u tu ideju. Dakle, ako vi nemate tu sinergiju između vlasti i građana u tom pogledu nećete ništa uraditi. Vlast ne želi da uradi sve ono što treba, a građani im više ne veruju.”
Iako uz čitav niz prepreka kako finansijskih tako i organizacionih, zaštinici ljudskih prava u Srbiji i dalje pokušavaju da ovu temu drže visoko na listi pripriteta i to ne samo kod nevladinih organizacija već i kod predstavnika vlasti. Međutim, Dina Dobrković kaže da su branitelji ljudskih prava, zatim, ugrožene grupe, ali i državni službenici koji su se nedvosmisleno zalagali za zaštitu ljudskih prava:
“I ove godine bili izloženi raznim pretnjama, pa i pretnjama smrću i napadima. Država je uradila vrlo malo da ove pretnje i napade istraži.”
Pročitajte i ovo
Predstoji dug put upoznavanja sa ljudskim pravima
U izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava navodi se još i da su se mediji ljudskim pravima bavili manje nego prethodnim godinama i da se nije otišlo dalje od usvajanja nekoliko zakona koji bi stanje ljudskih prava trebalo znatno da unaprede.
Novinar Ivan Protić, koji je radio kao istraživač na ovom projektu, kaže da je stanje ljudskih prava nešto pogoršano u odnosu na 2008. godinu:
“Posebno kada je u pitanju diskriminacija, socijalna, ekonomska prava i sloboda izražavanja. Istina, treba reći da su vlasti u prethodnoj godini češće reagovale na kršenja ljudskih prava, ali konkretni koraci na otkrivanju onih koji ih krše su, uglavnom, izostajali. Nešto bolje se ponašala policija koja je bila malo ažurnija nego godinu pre, ali su tradicionalno spori bili tužilaštvo i sudovi.”
Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava, kaže da je jedno pitanje dramatično zabrinulo sve zaštitnike ljudskih prava prethodne godine, a to je otkazivanje Parade ponosa. On ističe da postoje dve oblasti, koje su vezane za ljudska prava, a koje su u javnosti izazvale najviše pažnje, ali i sporenja:
“To je reforma sudstva i kao što je opšte poznato ona u Srbiji nije izvedena u onom trenutku kada je za to bila najbolja prilika. Drugo pitanje je vrlo teško i ono se odnosi na usvajanje Statuta Vojvodine što je opet dovelo u središnje pažnje pitanje manjina, a znamo da je Vojvodina jedna koncentracija multietničnosti gde svaka greška odzvanja mnogo više nego na drugim mestima.”
Ipak, koje su to socijalne grupe građana čija su ljudska prava u Srbiji najugroženija. Žarko Marković, saradnik ovog centra kaže da se izdvajaju tri grupe:
“Romi su svakako građani koji su najugroženiji ne samo materijalno nego i na svaki drugi način. Tu je i LGBT populacija i dobro poznat slučaj sa otkazivanjem Parade ponosa, a posebno ugrožene su i žene koje se često suočavaju sa diskriminacijom kako pri zapošljavanju tako i u slučajevima neadekvatne reakcije sudova na nasilje u porodici.”
Vlast sama ne veruje u ljudska prava
Predstavnici Roma slažu se se sa ovakvom ocenom. Osman Balić koordinator Lige za dekadu Roma za RSE kaže:
“Romi jesu narod bez nekih velikih šansi da u ovakvom jednom društvenom ambijentu jedne neuređene države nešto učine sami sa sobom. Situacija je posebno otežana procesom readmisije, a poseban ton svemu ovome daju rasističke izjave gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa koji kada priča o manjoj grupi ljudi zapravo se obraća celom romskom narodu. Tako da mešavina tog jednog političkog autizma prema Romima i činjenica da je siromaštvo dovedeno do eskstrema daje tu, potpuno opravdanu sliku, da su ljudska prava i ekonomska i socijalna, kod Roma, zaista na najnižem mogućem nivou.”
Pitali smo i zaštinika građana Sašu Jankovića, kakav je njegov stav u vezi sa objavljenim izveštajem Beogradskog centra za ljudska prava:
“Izveštaj Beogradskog centra za ljudska prava za 2009. godinu u svakom slučaju jeste i relevantan i respektabilan i daje značajnu perspektivu na sliku ljudskih prava u Srbiji.”
Dekanka na Pravnom fakuletetu “Union” Vesna Rakić-Vodinelić kaže za RSE da se neprestano donose nova pravila o ljudskim pravima u kojima se ona navodno štite, ali da se nikakvi prateći mehanizmi u Srbiji uopšte ne preduzimaju. Na naše pitanje ko je odgovoran za takvo stanje, ona kaže:
“Objašnjenje ima dva kraja. Jedan kraj i to onaj najvažniji potiče od vlasti jer ona ne neguje kulturu ljudskih prava i ne veruje mnogo u njih i vlast, kao i svaka vlast, pušta vas da se sami borite za svoja prava pa šta od toga ispadne. Na drugom kraju, tu su građani, koji suočivši se sa nepravdama koje im se čine i sa odsustvom bilo kakve konzekvence sve više prestaju da veruju u tu ideju. Dakle, ako vi nemate tu sinergiju između vlasti i građana u tom pogledu nećete ništa uraditi. Vlast ne želi da uradi sve ono što treba, a građani im više ne veruju.”
Iako uz čitav niz prepreka kako finansijskih tako i organizacionih, zaštinici ljudskih prava u Srbiji i dalje pokušavaju da ovu temu drže visoko na listi pripriteta i to ne samo kod nevladinih organizacija već i kod predstavnika vlasti. Međutim, Dina Dobrković kaže da su branitelji ljudskih prava, zatim, ugrožene grupe, ali i državni službenici koji su se nedvosmisleno zalagali za zaštitu ljudskih prava:
“I ove godine bili izloženi raznim pretnjama, pa i pretnjama smrću i napadima. Država je uradila vrlo malo da ove pretnje i napade istraži.”
Pročitajte i ovo
Predstoji dug put upoznavanja sa ljudskim pravima