Tanja Ignjatović iz Ženskog autonomnog centra za 'Zašto' komentariše ćutnju o seksualnom zlostavljanju i uznemiravanju, u svim segmentima društva na Balkanu, od radnog mesta do verskih ustanova.
- Zašto država ne reaguje?
Ženama se ne veruje, smatra se da žene lažu kad prijavljuju seksualno nasilje, da žele da ostvare neku imovinsku dobit, da nekom muškarcu napakoste.
- Zašto žene često ćute?
One moraju da prođu kroz vrlo težak, neprijatan proces koji može da traje i dve godine, u kome će biti više puta ispitivana, u kome će joj se eksplicitno ili implicitno pokazivati da joj se, zapravo, ne veruje.
- Da li je postupak za žrtvu mučan?
Postoji tendencija da se više veruje napadaču nego žrtvi. Ako je seksualno uznemiravanje, to je krivično delo, ali se vodi privatni postupak. Znači, žrtva mora da ima advokata.
Ako je silovanje, to će dugo trajati, ona će morati pred raznim stručnjacima da ponavlja svoj iskaz, da bude suočavana sa svojim napadačem. Posebno je mučan postupak ako nema vidljivih povreda. Neće joj biti omogućen status posebno osetljivog svedoka, što bi po zakonu ona mogla da dobije.
- Da li se zataškavaju slučajevi seksualnog zlostavljanja u Crkvi?
Ne bi trebalo, jer je Srbija sekularna država, ali nema jasne osude takvih slučajeva od strane crkvenog vrha. Deluje kao da su oni zaštićeni.
- Da li žrtve same sebe osuđuju?
Najveći problem je u primeni zakona i naravno u kulturi, pa žena ponekad sama sebe osuđuje. Njena prva misao može biti - šta sam ja to uradila, da mi se takva stvar desi?
Čak i kada se desi na javnom mestu, kad je slučajna žrtva seksualnog uzmnemiravanja, jer je to mogla biti bilo koja druga žena, ona se, ipak,pita: da ja nisam dala nekakav znak, da nisam nešto uradila pogrešno?
Što, naravno, nije tačno. Ali takva je kultura i to će je prvo svi pitati.
Facebook Forum