Dostupni linkovi

Điang: Težnja Sija Đinpinga za doživotnom vlašću izraz slabosti, a ne moći


Sijao Điang pred izvršnom komisijom u Kongresu SAD govori o Kini, Vašington, 2015. godine

Ako pratite propagandne materijale, vidite izgrađenu infrastrukturu, čini se da je Kina svakim danom sve jača. Međutim, postoje oštri kontrasti između ovog narativa o moćnoj i bogatoj državi i stvarnosti individualnog života, koji je izuzetno stresan, kompetitivan, sa eksploatisanim ljudima bez mnogo nade i slobode u društvu, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Sijao Điang (Xiao Qiang), jedan od učesnika protesta na Tjenanmenu 1989. i osnivač i glavni urednik "China Digital Times".

On ističe da kineski lider Si Đinping nema političkog rivala u ovakvom režimu.

"Međutim, treba ukazati koliko je on nesiguran i krhk na toj poziciji. Otkako je došao na vlast 2013. godine, nikada nije prestajao skoro svake godine, svakih nekoliko meseci, da smenjuje najviše funkcionere."

Time je, po rečima Đianga, stvorio mnogo političkih neprijatelja.

"Sve to pokazuje pozicija Sija Đinpinga nije tako stabilna i moćna. Stoga ne može da napusti svoju diktatorsku poziciju, jer ima previše neprijatelja unutar sopstvenog režima. Zbog toga će težiti da doživotno ostane na čelu Kine, ne zato što je moćan, već ranjiv", smatra sagovornik RSE.

Điang kaže da nije bio u Kini od 1989. jer mu to vlasti onemogućavaju zbog njegovog aktivizma za ljudska prava.

Istraživač je na Univerzitetu Berkli i drži predavanja o digitalnom aktivizmu.

Magazin Foreign Policy ga je uvrstio na listu 50 ljudi "koji oblikuju budućnost odnosa SAD i Kine".

Điang: Kineski predsednik ne uživa legitimitet građana
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:23:27 0:00
Direktan link

Tamne strane kineskog ekonomskog čuda

RSE: Impresivni ekonomski rast Kine traje više od 30 godina, ali se sada suočava sa različitim problemima. "Evergrande" je najzaduženiji graditelj nekretnina na svetu sa oko 300 milijardi dolara. U zemlji nema dovoljno energije zbog čega su mnoge fabrike smanjile svoje kapacitete, što komplikuje globalno snabdevanje. Da li su to samo privremene ekonomske teškoće ili početak usporavanja na dugi rok?

Điang: Svi znamo da je Kina u proteklih 37 godina doživela fenomenalan rast. Po mnogim standardima se smatra čudom da tako velika ekonomija veoma brzo raste. To se desilo u kontekstu globalizacije jer je Kina imala velike koristi od globalnog trgovinskog sistema koji je prihvatio Kinu.

Ali, često nismo primećivali mnoge nevidljive izazove i ograničenja ovog modela ekonomskog rasta nauštrb ne samo radničkih i ljudskih prava uopšte, ugrožavanja životne sredine, već i drugih ograničenja. Naime, Kina se suočava sa veoma ozbiljnim problemon nataliteta koji će se negativno odraziti na tržište rada u bliskom periodu od jedne decenije.

Osim pandemije, rastu tenzije u trgovini Kine sa drugim zemljama, sve su zategnutiji diplomatski odnosi sa, na primer, Australijom, SAD-om, Kanadom i još nekim zemljama.

Kineska ekonomija i finansijski sistem su u procepu između zakonskih propisa i autoritarnog režima. Izazov je i politička nestabilnost, iako generalno izgleda kao da je ovaj autoritarni režim veoma stabilan. Međutim, otkako je Si Đinping došao na vlast, stalne su promene na najvažnijim pozicijama u zemlji, zatim smernica o razvoju ekonomije, kakva je uloga državnih preduzeća u odnosu na privatna. Mnogo je neizvesnosti i promena što opterećuje kinesku ekonomiju. Naravno, tu je i rasprostranjena korupcija koju nije moguće iskoreniti jer je sistemska.

Stoga, ako se uzmu u obzir svi ovi i drugi faktori, nije iznenađujuće da se Kina suočava sa mnoštvom izazova – osim pandemije, rastu tenzije u njenoj trgovini sa drugim zemljama, sve su zategnutiji diplomatski odnosi sa, na primer, Australijom, SAD-om, Kanadom i još nekim zemljama.

Kineski ekonomski rast je pred novim iskušenjima. To pokazuje primer "Evergrandea", zatim nastojanje Komunističke partije Kine da kontroliše tehnološke gigante, zbog čega rastu troškovi kompanija. Kako će se kineska privreda od sada kretati, mnogo zavisi ne samo od tih ekonomskih faktora, već i od društvenih, političkih, uključujući međunarodno okruženje.

Odricanje od političkih sloboda zarad ekonomskih benefita

RSE: Interesantno je da je, za razliku od sloma socijalističkih režima u istočnoj Evropi krajem 1980-ih, u Kini nastavljena vladavina jedne, Komunističke partije. Da li se to može objasniti strahom većine građana da se usprotive ili je u pitanju nova vrsta društvenog ugovora koji je podrazumevao odustajanje od dela političkih sloboda radi ekonomskih koristi i mogućnosti poslovanja? U čemu je tajna?

Điang: Mislim da nema tajne Bio je to sasvim jasan sporazum lidera Komunističke partije Kine Denga Sijaopinga sa narodom nakon krvavog obračuna sa demonstrantima na Tjenamenu i širom zemlje u junu 1989. Zatim je usledio raspad Sovjetskog Saveza i ostatka komunističkog bloka.

U tom kontekstu, Deng Sijaoping je doneo vrlo jasnu političku odluku, a to je nastavak jednopartijske diktature u Kini, oduzimanje temeljnih političkih građanskih prava omogućavajući zauzvrat mnoge socijalno-ekonomske slobode u poređenju sa prethodnom vladavinom Mao Cetunga.

Na taj način je energija naroda usmerena u ekonomsku i privatnu zonu, a ne u javni politički život, da bi kineska ekonomija u kontekstu globalizacije, zapravo, iskoristila komparativnu prednost sa masovnom radnom snagom za dalju izgradnju komunističkog sistema, ne vodeći računa o pravima radnika, ekološkim standardima.

Cilj je bio privlačenje stranih investitora koji su, u suštini, stvorili taj kineski model ekonomskog rasta, koji je 1990-ih i u prvoj deceniji 2000-ih, bio impresivan. To je omogućilo njenu transformaciju od veoma siromašne nazadne zemlje okrenute sebi nalik na 1970-te – u kapitalističku ekonomiju kojom je dirigovala država, prilično otvorenu za poslovanje sa ostatkom sveta.

Kada je reč o građanima, koji su izloženi ekstremnom nasilju i teroru, oni nemaju mogućnosti da traže politička prava i izgubili su poslednju nadu nakon masakra 1989.

Ali, zauzvrat, omogućeno im je da ulože svu svoju energiju u privatnu sferu, u ekonomski razvoj, gotovo slobodnu zonu – u koju je uključena i vojska – tako da su svi angažovani u biznisu, u pravljenje proizvoda izvozeći ih nekoliko decenija u ostatak sveta.

Cilj kineskog modela smirivanje političkog nezadovoljstva

U globalizovanom svetu, ova vrsta autoritarnog režima sa jeftinom radnom snagom, niskim ekološkim standardima, previsokom cenom po ljudska prava – snabdevala je sa jeftinim proizvodima ostatak sveta i, istovremeno, postala veliko tržište za privlačenje stranih investicija.

Nije tajna da je cilj kineskog modela smirivanje političkog nezadovoljstva, tako da ljudi koji se osećaju beznadežno zadrže nadu da će se zemlja možda sa ekonomskim rastom na kraju postepeno politički otvoriti.

Dakle, to je bila opšta situacija tokom čitavog perioda do 2012. godine kada je trebalo da se promeni kinesko rukovodstvo, tako da su osim osim socijalno-ekonomskih čuli sve snažniji zahtevi i za političkim slobodama. To je čak i počelo da podriva samopouzdanje Komunističke partije Kine i njenu sposobnost da zadrži vlast.

U takvim okolnostima dolazi na vlasti aktuelni kineski lider Si Đinping koji je bio odlučan u misiji da spreči rastuće društvene slobode delimično poduprete ekonomskim rastom nove srednje klase. Hteo je da preokrene taj trend i osigura nastavak jednopartijske diktature. To je situacija u Kini u ovom trenutku.

Sve veći izazovi 'kineskog zmaja'
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:03:53 0:00

Raskorak između spoljašnjeg sjaja i surove stvarnosti života u Kini

RSE: Pomenuli ste situaciju za razliku od prethodnih kada se rukovodstvo menjalo na svakih 10 godina. Sa korekcijama Ustava, Si Đinping je očito iskazao nameru da ostane mnogo duže na čelu Kine, možda doživotno. Posmatrano sa strane, neupitna je njegova pozicija kao najmoćnijeg političara u zemlji. Međutim, da li ima nesuglasica unutar najvišeg komunističkog rukovodstva.

Takođe, ukazujete na impresivan ekonomski rast Kine. Ali, ima mnogo kontrasta između razvijenih urbanih centara i zaostalih ruralnih područja. Da li se ljudi boje i u kojoj meri mogu da iskažu nezadovoljstvo imajući u vidu zatvaranje aktivista za ljudska prava?

Điang: Za obične građane, naročito mlade, s obzirom na impresivan ekonomski rast u poslednjih 30 godina i nacionalnog ponosa koji dolazi sa tim – kineska država izgleda moćno. Ali njihov svakodnevni život je veoma stresan, sa snažnom konkurencijom i gotovo beznadežan u smislu uspeha u kineskom društvu, jer nema toliko ekonomskih i politička prilika za ovu novu generaciju.

Ako pratite promotivne materijale, vidite izgrađenu infrastrukturu, slušate lidere, čini se da je Kina svakim danom sve jača. Međutim, postoje oštri kontrasti između ovog narativa o moćnoj i bogatoj državi i stvarnosti individualnog života, koji je izuzetno stresan, kompetitivan, sa eksploatisanim ljudima bez mnogo nade i slobode u društvu.

Si Đinping čestim smenama stvara neprijatelje

Ako govorimo o Siju Đinpingu, on nema političkog rivala u ovakvom režimu, ali takođe treba ukazati koliko je on nesiguran i krhk na toj poziciji. Otkako je došao na vlast 2013. godine, nikada nije prestajao skoro svake godine, svakih nekoliko meseci, da smenjuje najviše funkcionere – bilo da se radi o ministrima javne bezbednosti, čelnicima obaveštajne službe, najvišim oficirima u vojsci, mornarici, zatim čelnike pravosudnih institucija. Na osnovu toga se stiče utisak da se Si Đinping suočava sa bezbrojnim pretnjama i neprijateljima.

On brzo uklanja pojedine visoke zvaničnike pa pošto kineska politika nije transparentna, niko ne zna šta se zaista dešava. Javnosti se predočava da je reč o korumpiranim licima, ali ko nije korumpiran u kineskoj eliti. Podrazumeva se da ljudi na izuzetno važnim pozicijama treba da budu izuzetno pouzdani, ali zbog njihovog stalnog uklanjanja, brzo postaju politički neprijatelji Sija Đinpinga.

To znači da nema stabilnosti i doslednosti tokom osam godina njegove vladavine. Tako je pre nekoliko meseci iznenada smenjen zamenik šefa javne bezbednosti. Sve to pokazuje pozicija Sija Đinpinga nije tako stabilna i moćna.

Nije čak mogao da održi ni stabilan tim da radi sa njim više od nekoliko godina ili ponekad svega nekoliko meseci. Stoga ne može da napusti svoju diktatorsku poziciju, jer ima previše neprijatelja unutar sopstvenog režima. Zbog toga će težiti da doživotno ostane na čelu Kine, ne zato što je moćan, već ranjiv.

Gotovo nemoguće promene u kineskom društvu

RSE: Da li su u takvim okolnostima moguće promene u Kini? Da li nekom vrstom puča unutar režima ili masovnim protestima, kao što ste vi pokušali na Tjenanmenu?

Điang: Jasno je da je teško ili skoro nemoguće u ovakvom režimu osigurati bilo kakve promene. Si Đinping kontroliše sve poluge moći – vojsku, policiju, obaveštajne službe do propagandnog aparata, kao što je internet, dakle sve kanale i poluge moći.

To režimi u Kini rade već hiljadu godina – od dinastije Đing do Mao Cetunga. Marginalizovao je kolektivno rukovodstvo, odnosno Politbiro (Komunističke partije), tako da šest članova ovog tela nema ni približno moć kao on.

Dakle, u ovakvom režimu je skoro nemoguće da se stvori suštinska opozicija unutar Komunističke partije, a još manje u društvu zbog policijske, zatim kontrole interneta i drugih kanala komunikacije. To onemogućava bilo kakve masovnije mirne proteste građana.

RSE: U tom kontekstu kada će biti moguće promene u Kini?

Điang: Kineski građani nemaju slobodan pristup internetu, jer postoji Veliki zaštitni zid, cenzorska mašinerija za kontrolu informacija na mreži i suzbijanje onoga što ljudi žele da izraze svaki dan u društvenim medijima.

To je za mene znak velike slabosti režima, jer funkcioniše na ogromnoj laži ne dozvoljavajući ljudima da vide istinu. Vlasti mogu uvek da teže da kontrolišu i ućutkaju ljude, ali strahuju, dok kineskom narodu koji takođe živi u strahu ne dopuštaju da iskaže svoje mišljenje.

Si Đinping ne uživa legitimitet građana

RSE: Dakle, veoma je teško govoriti o vremenskom okviru promena!

Điang: Ne mogu da predvidim kada će se to dogoditi, ali je očito da Si Đinping nema legitimitet u očima, srcima i svesti kineskih građana – ma koliko podsticao nacionalizam i trudio se da prikaže stanje u zemlji kao odlično.

Ovom režimu treba postaviti veoma jednostavno pitanje: Da li može da ukine Veliki zaštitni zid na internetu na šest meseci? Time bi se omogućilo građanima da pristupe ostatku interneta i iskažu svoje mišljenje. Međutim, ovaj režim to ne dopušta. To govori o njegovoj slabosti.

Nužan međunarodni savez protiv kineskog digitalnog autoritarizma

RSE: Da se osvrnemo na međunarodnu poziciju Kine. Mnogi veruju da je samo pitanje vremena kada će Kina preteći SAD, barem u ekonomskom smislu. Da li mislite da je to realno?

Điang: Nisam stručnjak za međunarodnu ekonomiju, ali poznajem kinesku. Ona ima veliki obim. I ne samo to, kineski tehnološki sektor ima mnogo impresivnih inovacija i na svetskom je nivou. Kina i Sjedinjene Države zapravo se takmiče za tehnološku dominaciju.

Kina ne zaostaje mnogo za SAD-om u mnogim oblastima, u nekima čak ima vodeću ulogu. Međutim, kineski režim, uključujući ekonomsku strukturu, jeste ranjiv. Si Đinping takođe veruje da je kineski model superiorniji od zapadnog demokratskog, u smislu upravljanja društvom.

No, to što se naziva kineskim modelom, to je u suštini totalitarno društvo – duga vladavina dinastija, potom Komunističke partije. Dakle, taj model prikriva stvarnu činjenicu da je svaki Kinez samo podređen partijskoj državi. To znači da je država na prvom mestu, zatim partija, odnosno osoba koja je predvodi. Sve ostalo – sloboda građana, njihovo dostojanstvo, blagostanje – je marginalno.

Ali, Si Đinping veruje da je taj model superioran. Privredni rast u poslednjih 30 godina koristi da opravda takvu viziju, ne samo prema domaćem stanovništvu, već da ostvari dominantni uticaj na ostatak sveta, da se nadmeće sa SAD-om i drugim zemljama - ne ekonomski, nego politički što znači dva različita modela upravljanja društvom. Jedan je autokratski, drugi demokratski. Veliko je pitanje ko će u pobediti.

U svakom slučaju, i ekonomski i tehnološki – veštačka inteligencija, nova generacija digitalne tehnologije - Kina ne samo da sustiže, već dominira u određenim sektorima. Ovo digitalno nadmetanje u velikoj meri će definisati u kakvom ćemo svetu živeti u narednim decenijama ili čak duže.

Zato i prisustvujem Forumu 2000 (u Pragu), iako onlajn, da prenesemo ovu poruku sa ostalim demokratama iz drugih zemalja, kako bi osigurali da ljudi koji dele ove vrednosti rade zajedno i izgrade snažan savez u cilju odbrane od rastućeg uticaja kineskog digitalnog autoritarizma.

Tajvan je u opasnoj situaciji

RSE: U međuvremenu, Kina jača svoju armiju. Tajvanski ministar odbrane rekao je nedavno da će Kina biti sposobna da izvede sveobuhvatnu invaziju na Tajvan do 2025. godine, opisujući trenutne tenzije kao najgore u poslednjih 40 godina. S druge strane, Si Đinping je nedavno obećao građanima ujedinjenje sa Tajvanom. Da li će se Peking odlučiti na vojnu akciju na ovom ostrvu?

Điang: Mislim da postoji realna opasnost. Si Đinping ima svoju domaću političku agendu, a to znači da mu je potreban neprijatelj ili pitanje koje bi učvrstilo njegovu moć da upravlja zemljom, posebno u vreme krize i unutrašnjih izazova.

Ako Kina nastavi da jača, a njegov položaj bude stabilan, on oseća da ima mandat za širenje njenog uticaja, te da vojnim ili mirnim putem povrati Tajvan. To bi bila najbolja potvrda njegovog uspeha.

Međutim, ako postoji unutrašnji izazov, a na pomolu je politička ili ekonomska i društvena kriza, tada on ima još više razloga za takvu akciju. Naime, povratkom Tajvana pod okrilje Kine, Si Đinping bi očuvao svoju poziciju. Dakle, iz dva razloga, bilo da je pozicija Sija Đinpinga slaba ili jaka - Tajvan je u opasnoj situaciji.

Vojna vozila tokom nacionalne parade u Taipeju, 10. oktobar 2021.
Vojna vozila tokom nacionalne parade u Taipeju, 10. oktobar 2021.

RSE: Da li napetosti oko Tajvana mogu izazvati čak i Treći svetski rat, jer bi to bio test za SAD da li će dozvoliti Kini da interveniše? Naime, Tajvan očigledno ne može sam da se odbrani. Da li će mu SAD pripomoći u savezu sa Australijom, Japanom?

Điang: To treba pitati lidere SAD, Japana i Australije. Međutim, očito je da se radi o dva različita politička sistema. Jedan je autoritarni, čak i totalitarni sistem, koji pokušava da proširi svoj uticaj i dokaže svoj legitimitet preuzimanjem Tajvana.

Drugi je demokratski sistem čije vođe bira njihov narod i pokušava da odbrani svoj život i dostojanstvo. Međutim, u vojnom smislu ne mogu se upoređivati snaga Kine i Tajvana. Stoga međunarodna zajednica treba da proceni šta se može desiti i koji je najbolji izlaz iz napetosti oko ovog pitanja.

Ja sam svakako na strani ljudi koji veruju u slobodu i demokratiju.

Globalna ekonomija u funkciji političke agende Kine

RSE: Šta zaista Kina želi na međunarodnom planu: da ospori političku i bezbednosnu arhitekturu stvorenu nakon Drugog svetskog rata u jugoistočnoj Aziji pod pokroviteljstvom i zaštitom Sjedinjenih Američkih Država – ili ima i globalne ambicije da dovede u pitanje premoć SAD kao vodeće sile i nadmaši ih, ne samo ekonomski već i vojno?

Điang: Ako posmatramo generalno, bilo da se radi o ekonomskim ili strateškim interesima Kine u današnjem veoma povezanom svetu i lancu snabdevanja, ona se ne može samo fokusirati na svoje susede.

S obzirom na veliku ekonomiju, potrebno joj je sve iz sveta – prirodni resursi iz Australije, Afrike, Latinske Amerike, tehnologija iz SAD i Evrope i tako dalje. Dakle, tu nema ničeg lokalnog, ako Kina želi da produži ekonomski rast i ostvari svoje interese. Zato SAD i jesu globalno moćne, jer imaju interes gotovo svuda u svetu.

Gledajući politički, postoji fundamentalna protivrečnost između kineske verzije totalitarnog režima i demokratskih zemalja.

To znači da samo postojanje Tajvana, Japana, Indije, Južne Koreje, SAD, evropskih i drugih zemalja sa funkcionalnom demokratijom predstavlja ideološki izazov načinu na koji Komunistička partija Kine vlada svojim narodom. Naime, bez obzira na blokadu informacija, Kinezi znaju kako žive građani drugih zemalja.

RSE: U tom kontekstu, da li je projekat "Pojas i put" samo ekonomski ili ima za cilj demonstriranje političke moći Kine na međunarodnom planu?

Điang: I jedno i drugo. Ekonomija je za Komunističku partiju uvek u funkciji političke agende, jer joj na prvom mestu političko preživljavanje i bezbednost. Potrebna joj je sigurnost od domaćeg, kao i međunarodnog okruženja.

Kada je Kina bila ekonomski slabija želela je da se poštuju međunarodna pravila. Međutim, kada je ojačala nastoji da ih promeni kako bi služili njenim političkim i ekonomskim interesima.

Kini lako sarađuje sa autoritarnim režimima na Balkanu

RSE: U tom sklopu, Kina koristi "dužničku diplomatiju", uključujući i na Balkanu, sklapajući netransparentne aranžmane sa korumpiranim vladama o investicijama. Kasnije te zemlje, poput Crne Gore, upadnu u dužničku zamku sa opasnošću da čak ostanu bez delova teritorije.

Điang: Možda ne ostanu bez delova teritorija, ali svakako se otvara prostor za jačanje kineskog političkog uticaja pa čak i kontrolu - u početku preko ekonomskih mehanizama - u tim zemljama. Time se podrivaju vrednosti i institucije dotičnog društva.

RSE: Ne znam u kojoj meri pratite situaciju na Balkanu, ali Kina je sve prisutnija u toj regiji koristeći je kao neku vrstu mostobrana za širenje svog uticaja u Evropi. Naročito predsednik Srbije Aleksandar Vučić nastoji da neguje dobre odnose sa Pekingom, istovremeno naglašavajući da je njen cilj članstvo u EU. Očito Kina koristi autoritarne lidere za jačanje svog uticaja.

Điang: Za kineske vlasti je mnogo lakše da rade sa autoritarnim liderima jer mogu da na njih direktno utiču, da ih potkupe. To je mnogo teže u demokratskim društvima zbog snažne opozicije, nezavisnih medija, iako Peking nastoji da i u njima ostvari uticaj.

Stoga svako demokratsko društvo treba da bude na oprezu kada je reč o saradnji bilo sa državnim ili privatnim kineskim kompanijama – ne samo koje su ekonomske već i političke posledice.

Svi akteri – politički, mediji, organizacije civilnog društva bez obzira na orijentaciju – treba da imaju zajednički cilj da ne dozvole autoritarnom režimu da ekonomski, politički, diplomatski utiče na njihovu zemlju podrivajući demokratske institucije i svakodnevni život građana.

Nisam bio u Kini od protesta na Tjenanmenu 1989.

RSE: Nažalost, autoritarizam i razne forme neliberalne demokratije su popularne širom sveta, uključujući i Evropu. Vi ste bili jedan od demonstranata na Tjenanmenu 1989. Kakva je, potom, bila Vaša sudbina?

Điang: Ja pripadam generaciji koja je odrasla u Kini tokom 1980-ih, u vreme koje je budilo veću nadu, jer je upravo napuštala mračnu eru vladavine Mao Cetunga, otvarajući se ekonomski prema svetu.

Mi smo očekivali i političku liberalizaciju. To je bio naš mladalački idealizam koji je doveo do demonstracija na Tjenanmenu. Ja sam tada već studirao u SAD, ali sam se vratio u Kinu jer sam želeo da budem deo te istorije.

Međutim, kao što sam rekao na početku intervjua, taj protest i glas naroda za slobodom bio je potpuno ugušen intervencijom vojske. Nakon toga, Kina je krenula drugim putem – politička represija je nastavljena, ali se ekonomski otvarala.

RSE: Da li ste bili uhapšeni, kako ste izbegli iz zemlje?

Điang: Nisam pobegao. Bio sam jedan među milionima koji su protestovali. Nisam bio među liderima demonstranata. Od tada sam nastavio svoj aktivizam u egzilu u poslednje skoro 33 godine.

RSE: Da li ste u međuvremenu bili u Kini, da li je to moguće?

Điang: Ne, ne mogu, jer mi zbog mog aktivizma kineske vlasti to ne dopuštaju.

RSE: To znači da ste poslednji put bili u Kini u vreme protesta?

Điang: Tačno. U leto 1989. sam bio poslednji put u Kini.

I Kinezi žele slobodu, kao i drugi narodi

RSE: Da li je moguć novi Tjenanmen? Iz onoga što ste rekli, očito nije, barem ne u doglednoj budućnosti.

Điang: Za sada ne vidim mogućnost novih protesta nalik na Tjenanmen. Ne mislim da se promenila ljudska priroda u Kini. Građani žele slobodu, da odlučuju o svom životu, budu ravnopravni.

Tu nema razlike između Kineza, Indijaca, Čeha ili Brazilaca. Međutim, režim je promenio politički, ekonomski, kulturni, svakodnevni život građana Kine, zbog čega postoji stalni konflikt između tiranije i žudnje za slobodom.

Zato nikada ne gubim nadu u mogućnost slobode za građane Kine.

XS
SM
MD
LG