Godinama se u svetu postavljalo pitanje do koje granice mogu koegzistirati dva – barem na Zapadu – nepomirljiva elementa u okviru unikatnog kineskog modela: jednopartijski sistem i tržišna ekonomija. Naime, procenjivalo se da će vremenom ekonomska liberalizacija u Kini dovesti i do političke, uključujući i uvođenje višepartijskog sistema. Tačnije, da će sve bogatiji kineski građani, osim ekonomskih blagodeti, žudeti i za većim slobodama. Takođe, da je za dalji razvoj kineske ekonomije nužna i vladavina prava kojom će se, između ostalog, garantovati svojina.
Sve ove dileme razrešene su na neočekivani način – pre svega za neupućene – omogućavanjem kineskom lideru Si Đinpingu da vlada doživotno, što će možda imati dalekosežnije posledice nego čak i vizionarski potez Deng Sijaopinga 1980-ih o postepenom otvaranju Kine, pre svega na ekonomskom planu, a na političkom da ograničavanjem ostanka na liderskoj poziciji na dva mandata – spreči apsolutizam vlasti imajući u vidu katastrofalne posledice vladavine Mao Ce Tunga.
Si Đinping je ukinuo veoma važan element pomenutih reformi što mu omogućava dalje učvršćivanje moći kakvu u Kini nije imao ni tvorac kineskog čuda Deng Sijaoping. Naime, Deng se u svojoj novoj politici suočavao sa snažnim otporom starih snaga. S druge strane, Si je od dolaska na vlast 2012. sistematično jačao svoju poziciju, uklanjajući sve potencijalne oponente, tako da je odluka o uklanjanju barijere za doživotnu vladavinu u nedelju doneta aklamacijom – kao kada je Kinom vladao Mao Ce Tung.
Puste želje Zapada
Nema ničeg neočekivanog pa ni šokantnog u usponu Si Đinpinga. Naprotiv, kako ističe Pankaj Mišra (Mishra), postavlja se pitanje zašto je Zapad uopšte polagao nade u mogućnost istinskih reformi u Kini. On smatra da je bila pusta želja očekivanje da će se Kina miroljubivo integrisati u globalni poredak definisan po zapadnim standardima te da će se u tom procesu radikalno transformisati. Tako se Nikolas Kristof (Nicholas) kolumnista "Njujork tajmsa" (The New York Times) pitao 1997. u vreme kada je Velika Britanija vratila Hong Kong Kini nakon 150 godina, da li je režim u Pekingu time nasledio "Trojanskog konja" koji će vremenom dovesti do njegovog pada. Kristof je na početku Sijevog mandata predviđao da će pokrenuti dalekosežne ekonomske i političke reforme, uključujući i uklanjanje tela Mao Ce Tunga iz mauzoleja na Trgu Tjenanmen.
Zalažući se za ulazak Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, što se i desilo 2001, bivši američki predsednik Bil Klinton (Bill Clinton) je tvrdio da je liberalizacija kineskog političkog sistema "neizbežna, isto kao što je bio neizbežan i pad Berlinskog zida".
Mišra ističe da se zanemaruje jednostavna lekcija iz moderne kineske istorije da su svi režimi od pada poslednje kineske dinastije Čing 1911. težili jačanju i konsolidaciji nacionalnog suvereniteta, ali i bogatstva i moći korišćenjem svih raspoloživih sredstava.
Moto politike Komunističke partije je od samog osnivanja 1921. bio da je Kina zlostavljana i obespravljena od strane zapadnih sila, uključujući opijumske ratove u 19 veku u kojima je izgubila znatan deo svog suvereniteta. Stoga su komunisti smatrali da moraju da ojačaju i svoju ali i snagu zemlje. Mao Ce Tung je do istorijskog susreta sa predsednikom SAD Ričardom Niksonom (Richard Nixon) početkom 1970-ih bio veliki protivnik Zapada. No, i reformator Deng Sijaoping jasno je isticao šta je cilj novog kursa. "Naša zemlja mora da se razvije. Ako se ne razvijemo, onda ćemo biti zlostavljani".
Kina se danas razvila do nivoa kada može da zastrašuje strane investitore i vlade.
"Time Kina samo potvrđuje surovu logiku geopolitike čija je nekada bila žrtva", ocenjuje Mišra.
Aktuelniji duh Tjenanmena nego pada Berlinskog zida
Međutim, protivrečnost sa početka teksta izaziva nedoumicu samo kod neupućenih u specifičnost kineskih prilika. Ekonomska liberalizacija i delovanje tržišta je pod stogom kontrolom vlasti, tako da je reč o državnom kapitalizmu, što nije jedinstven slučaj u istoriji.
Naime, Deng Sijaoping je želeo da postepeno otvori Kinu za zapadne investicije i tehnologiju ali ne i za zapadni model društva. On je imao u vidu iskustvo obližnjeg Singapura, koji je nakon proglašenja nezavisnosti 1965. za samo 10-tak godina postao bogat grad prihvatajući kapitalistički sistem pod čvrstim ali prosvećenim vođstvom Li Kvan Jua. Martin Jacques ističe u knjizi Kada Kina zavlada svetom, da Singapur u osnovi funkcioniše kao jednopartijska država, a da, čak i u Japanu, koji je prihvatio principe zapadne demokratije, sukobi frakcija unutar vladajuće Liberalne partije imaju više uticaja na politički život nego borba između partija.
Uostalom, upravo se po naređenju reformatora Deng Sijaopinga vojska brutalno obračunala sa studentima i građanima koji su protestovali na Tjenanmenu 1989, iako su se tadašnji lider Komunističke partije Žao Zijang i njegova desna ruka Bao Tong tome protivili, zbog čega su čak optuženi za podršku studentskom pokretu.
Dok se u Evropi i svetu te godine trijumfalno slavio pad Berlinskog zida, odnosno slom socijalističkih režima u istočnoj Evropi, tada je bez velike pompe u međunarodnoj javnosti prošlo gušenje u krvi sličnih zahteva za slobodom i demokratijom u Kini. Stoga se može reći da su na današnje procese - ne samo u Kini nego i u svetu – veći trag ostavili događaji na Tjenanmenu nego pad Berlinskog zida, imajući u vidu oživljavanje autoritarizma i populizma širom sveta.
Rizici apsolutne vlasti
Osim amandmana koji mu omogućava da doživotno vlada, u ustav je uvrštena i politička filozofija nazvana "Misao Si Đinpinga", što je do sada samo bio slučaj sa Mao Ce Tungom i Deng Sijaopingom.
Predsednik parlamenta Žang Deđijang je rekao da je vreme da se stane iza Sijevih napora da "učini Kinu ponovo velikom".
"Veliki san o nacionalnom preporodu ohrabruje nas da nastavimo da idemo dalje. Hajde da držimo visoko zastavu socijalizma sa kineskim karakteristikama, da proučavamo i primenimo ‘Si Đinpingovu Misao’ i ostvarimo kineski san".
Međutim, njegovi kritičari smatraju da je odbacivanje ograničenja od dva mandata, uvedeno 1982. godine, velika opasnost koja može da gurne Kinu u diktaturu jednog čoveka.
Ovo bi moglo da uništi Kinu i kineski narod -Li Datong
"Ovo bi moglo da uništi Kinu i kineski narod. Vremensko ograničenje ostanka na vlasti je najvažniji zajednički imenitelj koji su delile sve političke snage u Kini. Njegovo uklanjanje može podstaći politička trvenja. Zbog toga je ovo opasan potez", rekao je Li Datong, bivši urednik lista za mlade (China Youth Daily), jedan od retkih javno izrečenih opozicionih glasova.
"Time kopa rupu samom sebi", kazao je Datong, dodajući da se "više od 2.000 delegata ponašaju kao marionete i vode nas nazad u eru Maoa".
Samo tri uzdržana delegata i dva protiv ne znači nužno i oduševljenje prisutnih u sali već i njihov strah od suprostavljanja.
Elizabet Ikonomi (Elizabeth Economy), analitičarka Saveza za spoljne odnose (The Council on Foreign Relations) i autorka knjige o Siju Treća revolucija, rekla je da Sijev pokušaj da prigrabi svu moć, odražava njegovo uverenje da jedino on može da vrati Kinu u centar globalnih zbivanja.
"Najveći rizik po njega je taj da će učiniti sebe gromobranom. Tako da ako kineska ekonomija značajno uspori, ili ako se desi neka katastrofa ili problem, on će praktično morati da preuzme svu odgovornost za sve što se dešava u zemlji".
Analitičar "Ikonomista" (The Economist) Dankan Ines-Ker (Duncan Innes) kaže da Si liči na "buldožer", da akumulacija njegove moći podseća na ranu Putinovu fazu, te da ne postoji političar koji može ili želi da mu se suprotstavi.
"Međutim, kada ste apsolutni lider svega i svačega, problem je kada nešto krene naopako da svi znaju ko ima najveću odgovornost".
Maoističke metode uprkos stradanju od Maoa
Si je na svojoj koži osetio promenljivost ljudske sudbine. Pošto je njegov otac Si Zongsun bio potpredsednik vlade i jedan od osnivača Komunističke partije, malom Siju je takođe predviđana uspešna politička karijera. Međutim, njegov otac pada u nemilost i Si je sa 15 godina poslat na "prevaspitavanje" i težak rad na sedam godina u selo Langđae u vreme zloglasne Kulturne revolucije. Preko dana je radio naporne poslove a noću spavao u pećini gde je uz lampu petrolejku čitao malu crvenu knjigu sa "Maovim mislima". To iskustvo je kasnije često pominjao.
Ulazi u partiju u 21-oj godini, a nešto kasnije njegov otac, koga oslobađaju i rehabilituju, postaje guverner provincije Guangdong, što je mnogo pomoglo Siju u usponu na političkoj lestvici.
U međuvremenu, završava hemijski fakultet a nakon neuspelog prvog braka, oženio se sa popularnom pevačicom Peng Li, s kojom ima ćerku Si Mingže, koja je studirala na Univerzitetu Harvard.
Pažljivo je gradio kult ličnosti predstavljajući se kao čovek iz naroda koji se nije libio da obilazi najsiromašnije i najzabačenije krajeve u zemlji, stane u red da plati obrok u kantini. Stoga ga obični ljudi zovu "Si Dada" (Ujak Si).
Popularnost mu je naročito donela borba protiv rasprostranjene korupcije. Procenjuje se da je kažnjeno više od milion partijskih zvaničnika, među njima su neki i iz samog vrha vlasti, takozvani "tigrovi", kao i oko 100 generala i admiral, pod optužbom da su kovali zaveru protiv njega. Poručio je svima koji žele da se učlane u partiju da bi zaradili novac da "odmah to izbiju sebi iz glave. Vi koji ste članovi, obuzdajte svoje žene, majke, devojke u besomučnom trošenju. Treba da služite narodu i zemlji, a ne da ih iskorišćavate".
Kritičari smatraju da je pod parolom borbe protiv korupcije Si, zapravo, uklanjao političke protivnike. U svakom slučaju, ovakva politika je naišla na odobravanje naroda, ali je Si time stvorio i veoma opasne i moćne neprijatelje.
Mada je njegov otac stradao od represivnog režima, a i on je sam osetio na svojoj koži brutalnost "Kulturne revolucije", kritičari optužuju Sija da koristi slične metode kontrole, pre svega u cenzuri medija.
Kineski "firewall" filtrira sadržaj Fejsbuka, Gugla i drugih zapadnih mreža, čime se, kako tvrde vlasti u Pekingu, "kinesko društvo štiti od štetnih uticaja".
Istovremeno, sve poruke na mobilnim telefonima se proveravaju tako se ne može ništa sakriti od cenzora. To su naročito osetili na svojoj koži oni koji su pokušali da dovedu u pitanje njegovu politiku završivši u zatvoru.
Kako je nedavno izjavio za Radio Slobodna Evropa Cu-čien Su (Tzu-chien Hsu), predsednik Fondacije za demokratiju sa Tajvana, kineska država je veoma efikasna u sasecanju disidentskih težnji, "ali i pružanju ograničenih sloboda kako bi se ublažilo nezadovoljstvo". "Na primer, ukoliko želite pristup Internetu, ne možete da koristite Google, ali vam je na raspolaganju domaći pretraživač Bajdu. Dakle, država sve moguće podsticaje sa Zapada zamenjuje sopstvenom verzijom."
Si Đinping se zalaže za koncept "suvereniteta interneta", odnosno da svaka država ima pravo da kontroliše sopstveni sajber-prostor. "Internet je moderno bojno polje, a ko na njemu pobedi, kontrolisaće svet. Ja ne nameravam da izgubim".
Sijev kineski san
Krajnji Sijev cilj je da Kina do 2049, na stotu godišnjicu pobede socijalističke revolucije, postane razvijena zemlja i socijalistička sila. Za to mu je potreban duži mandat, mada državni mediji ističu da to ne znači da će doživotno biti na vlasti.
Si smatra da izazovi sa kojima se suočava Kina traže ne samo snažnog lidera već i jaku i ujedinjenu Komunističku partiju.
"On veruje da je za reformisanje Kine najpre potrebna reforma partije. Jačanje njene vladavine će poboljšati upravljanje državom", ističe Li Šuzong, potpredsednik kineskog Univerziteta za političke nauke i pravo.
Usvojeni ustavni amandmani su poslednji u nizu poteza čiji je cilj simbioza partije i države. Otkako je došao na vlast, Si teži da ojača vodeću ulogu partije u državnim aparatima, kao i na univerzitetu, društvenim organizacijama, pa čak i stranim firmama. On smatra da su svi problemi – od korupcije, preko neefikasnosti birokratije, do blokiranih tržišnih reformi – posledica poljuljane uloge Komunističke partije.
"Vlada, vojska, društvo, obrazovne institucije su poput severa, juga, istoka i zapada – i svi su podjednako važni. Međutim, u centru je partija koja ih sve predvodi", kazao je Si na kongresu partije prošlog oktobra.
Ovaj trend je u direktnoj suprotnosti sa nastojanjem Deng Sijaopinga da razdvoji funkcionisanje partije i države, odnosno o podeli vlasti.
"To je potpuno antiliberalni koncept vladavine prava koji polazi od toga da se zakoni primenjuju kada je to potrebno, ali se mogu i suspendovati kada je to partiji neophodno", ističe Eva Pils sa Kraljevskog koledža u Londonu (King’s College).
Pukotine u impresivnom ekonomskom rastu
Davanje Siju gotovo monarhistička ovlašćenja, može se negativno odraziti i na ekonomiju jer će se malo ko usuditi da dovede u pitanje njegove pogrešne odluke, upozoravaju eksperti.
Kina je ostvarila impresivan rast nezampaćen u svetskog istoriji – od 9,4 odsto godišnje u proseku od 1978. kada su reforme počele. Od zemlje koja je prvi put uspela da izveze pirinač 1981. godine – kulture koju uzgaja 12 hiljada godina ali do tada nedovoljno da prehrani sopstveno stanovništvo – danas tehno giganti, poput Bajdua, Alibabe, Tencenta, osvajaju svet. Nekadašnje slike rikši, zamenile su najveća mreža brzih pruga na svetu. Dok je početkom 1980-ih učestvovala samo sa 2,5 odsto u svetskom društvenom proizvodu, sada je već dostigla 13 odsto, a prema indeksu kupovne moći (PPP), već je premašila i SAD.
Kina je i dalje najveći izvoznik na svetu i po mnogim procenama je pomogla da se ublaže efekti globalne ekonomske krize 2008. koja je pre svega pogodila SAD i Evropu. Međutim, njen izvoz je tada opao za 30 odsto što je imalo za posledicu gubitak između 20 i 30 miliona radnih mesta u zemlji.
Vlasti u Pekingu uviđaju da je dugoročno neodrživ ekonomski razvoj koji počiva na izvozu jeftinih proizvoda pa se postepeno okreće novom modelu koji bi trebalo da podstiče domaća tražnja.
"Znatan deo stanovništva još uvek ima niske prihode tako da ne znam kako će zvanični Peking uspeti da preorijentiše ekonomiju koju će umesto investicija, kao u prošlosti, sada podsticati potrošnja. To se neće desiti preko noći jer je reč o strukturalnom problemu", ističe tajvanski ekspert Cu-čien Su.
Način na koji se mislilo da je kineska ekonomija postala veoma snažna, zapravo je stvorio sada velike probleme koje je veoma teško rešiti -Cu-čien Su
Vlasti u Pekignu nastoje da podstaknu domaću privredu ubrzanom urbanizacijom. Međutim, mnogo novca je investirano u infrastrukturne projekte podsticanih od države, a ne tržišnom logikom.
"To znači da način na koji se mislilo da je kineska ekonomija postala veoma snažna, zapravo je stvorio sada velike probleme koje je veoma teško rešiti. Na primer, dosta tog novca je plasirano u gradnju nekretnina, ali ne da se zadovolji tražnja na tržištu već da se podstaknu investicije i proizvodnja što je na kraju dovelo do pucanja balona", dodaje Su.
To je rezultiralo povećanjem zaduženosti korporativnog sektora i domaćinstava sa oko 150 odsto bruto društvenog proizvoda 2006. na 270 procenata u 2017-oj godini, što je zabrinjavajući nivo za ekonomiju u razvoju. U međuvremenu, cene nekretnina u velikim gradovima su van kontrole, dok slabi priliv jeftine radne snage iz ruralnih područja. Naime, kinesko stanovništvo stari zbog višedecenijske politike jednog deteta. Doduše, vlasti su nedavno ukinuli ovo ograničenje, ali će biti potrebno najmanje 20 godina da se oseti pomak na tržištu rada.
Protesti nezadovoljnih Kineza
U međuvremenu, produbljuju se nejednakosti koje su u Kini veće nego u SAD. Kina, na primer, ima 609 milijardera, a SAD 552. To, u kombinaciji sa rastom troškova života, teškim uslovima rada i suženim mogućnostima uspinjanja na socijalnoj i društvenoj lestvici, izaziva nezadovoljstvo običnih građana koji, bez obzira na represiju, sve učestalije štrajkuju. Kako navodi Branko Milanović, samo u 2013-oj godini je bilo 500.000 protesta radnika, tako da Kina deluje samo spolja monolitno.
Osim sirotinje, nezadovoljni su i skrajnuti partijski kadrovi tako da je taj spoj, kako ističe Slavoj Žižek, potencijalno eksplozivan zbog čega vlast ima problem da očuva harmoniju, s obzirom na hiljade pobunjenih radnika, seljaka i pripadnika manjina. Stoga, po njegovim rečima, nije neobično što zvanična propaganda neprestano govori o harmoničnom društvu.
"Ironija je to što ‘socijalizam s kineskim karakteristikama’ zapravo znači socijalizam s kapitalističkim karakteristikama, to jest socijalizam koji potpuno integriše Kinu u globalno tržište. Univerzalnost globalnog kapitalizma ostaje netaknuta, prećutno prihvaćena kao jedini mogući okvir; projekat konfucijanske harmonije koristi se samo da ublaži antagonizme koji prate globalnu kapitalističku dinamiku", kaže Milanović.
Žižek dodaje da je sve što ostaje socijalizam s konfucijanskom nacionalnom bojom, čiji je društveni horizont patriotska promocija sopstvene nacije, "dok se antagonizmi imanentni kapitalističkom razvoju projektuju na stranog neprijatelja koji predstavlja pretnju društvenoj harmoniji. Ono na šta kineska partija cilja svojom patriotskom propagandom, što naziva ‘socijalizam s kineskim karakteristikama’ samo je još jedna verzija ‘alternativne modernosti’: kapitalizam bez klasne borbe."
Najveća opasnost sa kojom će se Kina suočiti u dolazećim decenijama će biti mogućnost formalnog ili neformalnog raspada zemlje -Branko Milanović
Imajući u vidu ove ali i druge probleme, kao što je položaj Tibeta, zatim nezadovoljstvo velike muslimanske grupacije Ujguri, Branko Milanović smatra da je "najveća opasnost sa kojom će se Kina suočiti u dolazećim decenijama biti mogućnost formalnog ili neformalnog raspada zemlje".
Dakle, ulog je veliki i kineskoj ekonomiji su preko potrebne radikalne reforme. Aleks Volf (Alex Wolf), ekonomski analitičar iz Hong Konga, smatra da Si nije učinio dovoljno u promociji inovacija i zaštiti intelektualne svojine, te da je njegova vlada sklonija da kanališe investicije na pogrešna mesta nego da to prepusti tržištu.
S druge strane, ima mišljenja da produženi mandat može Siju dati veći manevarski prostor za rešavanje ekonomskih problema. Rob Karnel (Carnell) iz investicione banke ING u Singapuru podseća na problem koje imaju široke i slabe koalicije u evropskim zemljama koje nisu u stanju da sprovedu bolne reforme.
Čuvena je Deng Sijaopingova maksima da nije važno da li je "mačka crna ili bela, već da li lovi miševe". Za sada ostaje nejasno da li će Si i dalje biti najviše sklon "crvenim mačkama", odnosno dominaciji državnih preduzeća u ekonomiji.
Pax Sinica
Na globalnom planu Kina nastoji da, za sada, pod plaštom globalizacije širi svoj uticaj u svetu preko ekonomije postavši najveći investitor u mnogim delovima sveta kao što je, na primer, Afrika. Zaista, ona je u poslednjih pola veka imala samo jednu vojnu avanturu u inostranstvu (rat protiv Vijetnama) i nekoliko pograničnih sukoba. Druge velike sile, Sovjetski Savez, kasnije Rusija, i Sjedinjene Države, bile su mnogo ratobornije.
Ipak, ekonomski interesi i moć često su samo prethodnica političkim pa i vojnim aspiracijama. Kina nema adekvatan uticaj u međunarodnim organizacijama – shodno svojoj snazi – kao što su takozvana "prava vučenja" u Međunarodnom monetarnom fondu. Reč je o institucijama uspostavljenim nakon Drugog svetskog rata u kojima ključnu reč imaju zapadne zemlje, što se Pekingu ne sviđa.
Kako ističe Martin Jacques, Kina nije nacionalna država već država civilizacija koja sebe vidi kao stožer Azije (i po ekstenziji čitavog sveta).
Civilizacija je, po rečima Fernara Brodela, "najduža priča od svih. Ona može da opstane kroz niz ekonomija i društava".
Kinezi itekako gaje istorijsko sećanje kada je njihova civilizacija bila moćnija od zapadne do 15 veka, kada je prestonica Nanđing (1421. godine) imala skoro milion stanovnika a London jedva da se u to vreme mogao zvati pravim gradom.
"Si bi želeo da Kina bude među ključnim silama ili da promeni pravila igre, da nametne svoje standarde ili uspostavi paralelne međunarodne institucije.
S druge strane, Kina nije privržena tom sistemu vrednosti niti je ponudila alternativni narativ. Na primer, ona je lansirala ambiciozni međunarodni projekat ‘Put svile’. Međutim, prilično je nejasno šta stoji iza toga odnosno koji sistem vrednosti. Ponekad kažu da je to veliki kineski san, ideja o oživljavanju kineske nacije. Međutim, veoma je neodređen odgovor na pitanje koje globalne vrednosti promoviše ovim projektom. Radi se o vrednosnom vakuumu što je opasno", ističe tajvanski analitičar Cu-čien Su.
Si je izjavio na poslednjem partijskom kongresu da Kina ne želi da izvozi svoj model. Međutim, demonstracija moći u spoljnoj i bezbednosnoj politici igra veoma važnu ulogu u njegovoj strategiji. Takođe, uverenje da Kini pripada zasluženo mesto u globalnoj hijerarhiji. Po svim procenama, samo je pitanje vremena kada će Kina ekonomski preteći SAD. Međutim, to ne znači da će automatski postati i vodeća svetska sila. Najpre, SAD su i dalje ubedljivo najjača vojna sila. Drugo, Kina ima mnogo manji potencijal savezništava nego SAD bez obzira na politiku Donalda Trampa koja frustrira i tradicionalne američke saveznike. Naime, od Kine strahuju gotovo svi njeni susedi – od Japana do Indije. Stoga su skloni da potraže zaštitu od Vašingtona – čak i Vijetnam koji je godinama ratovao sa SAD-om.
Si je imao poslednju priliku da se nametne kao svetski lider na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu početkom 2017. U trenutku kada je američki predsednik Donald Tramp uzdrmao svet negativnim stavom prema multilateralnim trgovinskim aranžmanima, Si se u Davosu predstavio kao promoter globalizacije, što je oduševilo evropske zvaničnike i biznismene koje pogađa zaokret u američkoj politici.
Međutim, nakon poslednjeg poteza Sija da ukine ograničenje za svoju vladavinu, evropski lideri se suočavaju sa novom realnošću da kineski lider može biti i pretnja po globalni sistem, pre nego njegov branitelj.
Istovremeno, mnogi evropski lideri sada optužuju Kinu da nastoji da izazove podele u EU, potezima kao što su velike investicije u centralnoevropske i balkanske zemlje (projekat 16+1). Takođe, ističu da je Kina sve agresivnija u špijunaži i investicijama pre svega u Nemačkoj.
Tako je podozrenje izazvala nedavna kupovina skoro 10 odsto akcija Dajmlera od strane mnogo manje kineske kompanije Gili (Geely), pa se postavlja pitanje porekla 9 milijardi dolara koliko je vredela ova transakcija.
Berlin i Brisel su sumnjičavi prema kineskom poduhvatu "Jedan pojas, jedan put", smatrajući da koliko god da ima ekonomsku dimenziju, u istoj ravni je i politička pozadina. Evropski lideri su se navikli na suočavanje sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, dok je Si drugačiji, ističe Suzan Šerk (Susan Shirk), analitičarka za Kinu koja je služila u Klintonovoj administraciji.
"Dok Putin teži da podmeće klipove u točkove, Si želi da bude poštovan kao svetski lider. Ne pokušava da potkopa postojeće (međunarodne) strukture, ali je nedavno počeo da gradi sopstvene", ističe Šerk.
U trenutku kada se Kina na unutrašnjem planu okreće ka lenjinističkom sistemu, nije jasno šta će to značiti za funkcionisanje međunarodne zajednice, imajući u vidu Trampovo povlačenje iz multilateralnih sporazuma. "Ipak, svet mora da se angažuje sa Kinom navodeći gospodina Sija da ispuni svoje ambicije u postojećim strukturama, te da ne reaguje preterano svaki put kada Kina preduzme neku inicijativu", smatra Šerk.
U međuvremenu, ostaje dilema da li prekomponovanje sveta i, eventualno, preotimanje svetskog liderstva proći mirnim putem.
Na putu budističkog prosvetljenja
Svaki kineski car od 3 veka pre nove ere smatran je "sinom neba", ali ni jedan nije tvrdio da sebe da je dostigao nivo budističkog, odnosno božanskog prosvetljenja (bodhisattva). Si Đinping, koji je za mnoge Kineze zvezda vodilja, mogao bi – kako tvrdi jedan zvaničnik – postati prvo budističko božanstvo.
"Obični ljudi u stočarskim krajevima kažu da je generalni sekretar Si jedini živi bodhisattva. Ovo je veoma živopisno rečeno", rekao je jedan od delegata na zasedanju u nedelju Vang Guošeng. Prema budističkom verovanju, samo smrtni čovek koji je dobročinitelj i nesebičan može da se prosvetli i dostigne nivo budističkog božanstva.
Međutim, kad se u politiku uvode božanske teme, iza toga se kriju ovozemaljski interesi. Da li će se Si ponašati kao maltene monarh i to "crveni", zavisiće u velikoj meri i od okolnosti.
On sam, po rečima, Džefrija Bejdera (Jeffrey Bader) iz Instituta Bruking, nije impulsivan i iracionalan lider. Strani lideri vole racionalnost i predvidivost u politici, a to im Si može pružiti, ističe Bejder. Naravno, već se pokazala njegova kreativnost, odlučnost i beskompromisnost u potezima kao što je gradnja veštačkih ostrva u Južnom kineskom moru, što je izazvalo nezadovoljstvo i strah suseda.
Si svakako nije Kim Džong Un niti kopija Mao Ce Tunga, bez obzira na sličnost nekih poteza. Njegova uloga bi se u budućnosti, po rečima analitičara Li Jie Šenga, mogla uporediti sa azijskim autokratskim liderima, ali koji su imali viziju, poput južnokorejskog Park Čung Hija, singapurskog Li Kvan Jua i indonežanskog Suharta.
Naravno, u istoriji je bilo mnogo grandioznih političkih projekata, koji su završili pogubno ne samo po narod, nego i po same protagoniste.
Facebook Forum