Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Vasiljević: Sve ono što nam kroji živote


Vasiljević: Ostati čist ili nešto uraditi
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:00:56 0:00

Vasiljević: Ostati čist ili nešto uraditi

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Jelena Vasiljević je naučna saradnica na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. Pokušava da razume svet u kojem živi kroz pitanja građanstva, solidarnosti i društvenih pokreta. Ipak, mnogo veće istraživačke i teorijske izazove joj postavljaju beskrajna „zašto“ i „kako“ jednog četvorogodišnjeg Ivora.

Subota, 25. maj

„Mama, hajde da se pričamo!”, zapovednim tonom me budi moje četvorogodišnje dete. Da se pričamo na njegovom jeziku znači da se od mene očekuje da bespogovorno sledim njegova uputstva i glumim u filmu u kojem je on i scenarista i režiser. Moj Ivor ne priznaje umetničku slobodu glumcima, te bez prostora za improvizaciju uzimam dodeljeni mi autić i sledim scenario za ovo jutro: „Sad si krenula da se provozaš, ideš da kupiš sladoled, onda te onaj zločesti auto napadne, onda zoveš policiju....“ Nakon čega promptno stiže policija u Ivorovoj ruci, uz zvuke sirene, kažnjava zločinca, „upuca ga“ ili odmah šalje u zatvor.

Kažem svom sinu da mu je pravda kao izmene u Kazenom zakonu Srbije: neproporcionalne kazne, sužavanje mogućnosti za uslovnu kaznu... On me gleda trepćući. U dečijoj vizuri sve je jako jednostavno: postoje lopovi i policajci, jedni su zločesti, drugi dobri, kazna je neupitno zaslužena i pravedna. Ponekad se pitam da li smo i mi kao društvo postali deca koja tragaju za jednostavnim narativima, ne podnosimo kompleksnosti i ne znamo šta bismo s njima, osim da ih s radikalnošću ugušimo. A čini se i da se nad nama vlada uz pomoć omiljenog oruđa svakog roditelja: skretanjem pažnje.

Drugi deo dana protiče radno: držim predavanje kojim nadoknađujem jedan propušteni čas od ranije. Pričamo o studiji Antinacionalizam Stefa Jansena. U jednom trenutku hvatam sebe kako se i nehotice opet vraćam slučaju izmena KZ. Pokušavajući da objasnim studentima na šta Jansen misli kada pominje funkcionisanje hegemonog diskursa – koji uvek teži da totalizuje svaku pojavnost, ali nikad u tome sasvim ne uspeva – navodim primer izmena KZ-a, nadrealne skupštinske napade na sudiju Majića, njegovo impresivno držanje, oličenje profesionalnog integriteta. Sve razumeju. To mi uliva neku nadu.

Predvečerje i veče protiču idealno: kod Ive i Zokija na terasi; jedemo roštilj i pijemo vino, klinci se sami igraju. U jednom trenutku četvorogodišnjaci su zaspali na kauču u dnevnoj sobi, mi „odrasli”, neometani, nastavljamo ćakulanje na terasi.

Nedelja, 26. maj

Danas proslavljamo mamin sedamdeseti rođendan. Njena energija i vitalnost je čine barem deset godina mlađom. Danas je i godišnjica tatine smrti. Razmišljam o svojim roditeljima: koliko nam mamina podrška, ljubav i prisustvo znače, pokušavam da zamislim kako bi sve izgledalo da je i tata tu... Više sam refleksivna nego sentimentalna. Divno nam protiče popodne, Ljilja i Milica nam upotpunjuju slavlje. Ipak, ni ovaj dan vikenda ne može da prođe sasvim u odmoru. U 5 popodne se kolega s Instituta i ja nalazimo s jednim kolegom iz Kopenhagena s kojim sastavljamo zajednički naučni projekat. Tiče se antagonističkih političkih emocija.

Igor i ja planiramo da istražujemo ulogu i značaj takvih emocija u savremenom srpskom društvu. Da li su one nužno razorne ili mogu biti i konstruktivne? Može li se roditi novi politički akter, pokret, bez uspešne mobilizacije i kanalizacije takvih emocija? Večernje vesti me vraćaju na tu temu: čitam da su dvojica radnika ozbiljno povređena na jednom gradilištu u Beogradu. Opet. Još dvojica. Sutradan ću saznati da je jedan od njih preminuo. Lešinarski tabloidi koji žive od ovakvih nesreća, ovaj tip vesti ipak zaobilaze. Jasno je zašto. Pitam se koje sve emocije ovo u nama izaziva. Naravno, tugu, bes, očaj... Ali gde se talože sve te emocije? Moraju li one ipak naći neki politički ventil kako ne bismo sasvim poludeli ili, još gore, sasvim oguglali?

"Čitam da su dvojica radnika ozbiljno povređena na jednom gradilištu u Beogradu. Opet. Još dvojica. Sutradan ću saznati da je jedan od njih preminuo" (ilustrativna fotografija)
"Čitam da su dvojica radnika ozbiljno povređena na jednom gradilištu u Beogradu. Opet. Još dvojica. Sutradan ću saznati da je jedan od njih preminuo" (ilustrativna fotografija)

Ponedeljak, 27. maj

Pripreme za put u Grac. Spremam prezentaciju o radu na kojem smo zajedno učestvovali Irena, Gazela, Sara, Balša i ja. Istraživanje se ticalo novih društvenih pokreta u Makedoniji i Srbiji, a ova prezentacija treba da potcrta modele njihovog unutrašnjeg organizovanja. O tome, o demokratskim inovacijama odozdo i odozgo – što je tema Jean Monnet međunarodne mreže koju predvodi naš Institut – pričaćemo naredna dva dana u Gracu. Ali prvo sledi sedam sati vožnje kolima do tamo...

Irena, Bilja i ja pretresamo teme od vanredne skupštinske sednice, koja je u toku dok se mi vozimo, do doktorskih plagijata, sramnih zaključaka komisija, inercije ili nedovoljne zainteresovanosti akademske zajednice...

Malo prekaćujem vreme i Grlićevim Neispričanim pričama. Posle toliko preporuka konačno sam uzela tu knjigu u ruke. Ne ispuštam je sve do kasnih sati, sad već u hotelskoj sobi, zahvalna što baš na ovaj način završavam dan.

Utorak, 28. maj

Pljušti kiša u Gracu. Ali susret s dragim ljudima s kojima ćemo provesti naredna dva dana nam svima popravlja raspoloženje. Tema skupa – demokratske inovacije i građansko učešće u političkim odlukama – nam svima pomaže da mislimo kako je možda i moguće izgraditi neki bolji svet. Još jedna prednost ovakvih intenzivnih skupova: nemam mnogo vremena da pratim „domaće“ vesti, o još jednoj „istorijskoj sednici”, o upadu i hapšenju ROSU (“vojska će biti u punoj borbenoj gotovosti”... “nije tačno da sam ikada pominjao vojnu intervenciju“... strategija sluđivanja se nastavlja – a što bi se od nje i odustalo kad očigledno daje dobre rezultate svojim kreatorima), o vređanju Marije Lukić na ročištu...

Za večerom pak „ogovaramo“ malo i austrijsku politiku. Armina mi, s pravom, dobacuje za stolom „mi se stalno nešto autoorijentalizujemo“. Komentarišemo aferu sa Štraheom. Bizarnost snimka nam čitavu aferu predstavlja kao neki eksces. Ali u sebi razmišljam kako je jedina razlika u odnosu na politics as usual, to što je ova epizoda snimljena i kasnije plasirana u javnosti.

Štrahe i njegov partijski kolega Johan Gudenus govore neimenovanoj ženi da može očekivati unosne građevinske ugovore ako kupi jednu austrijsku novinu i podrži Slobodarsku stranku
Štrahe i njegov partijski kolega Johan Gudenus govore neimenovanoj ženi da može očekivati unosne građevinske ugovore ako kupi jednu austrijsku novinu i podrži Slobodarsku stranku

Besramno lobiranje (ok, možda s malo manje otvorenim ponudama i ponekad bez opojnih sredstava) i ugovaranje „ja-tebi-ti-meni“ poslova je skoro pa sasvim legitimni način vođenja politike. Prisećam se kako je novinar Glen Grinvald komentarisao aferu s off shore kompanijama Panama papers: nije tamo bilo skandalozno ono što je protivzakonito, već ono što je potpuno legalno....

Sreda, 29. maj

Kiša i dalje pada, mi se i dalje lepo zabavljamo, a uz to i radimo. Slušamo sjajne momke iz Bihaća koji opisuju svoj aktivizam rođen iz poplava 2014. Govore o večitoj dilemi: da li smo, kao građani, efikasniji ako delujemo samoorganizovano ili ako se udružimo s političarima? Slede uobičajeni komentari, za i protiv partija, za i protiv „prljanja“ politikom... Ne znam. Meni se uvek činilo da odgovor na to pitanje zavisi od toga šta ti je cilj: da ostaneš čist ili da nešto uradiš. Naravno, stvari nisu ni približno tako jednostavne, a i ova dva odgovora ne moraju biti međusobno isključujuća.

Onda slušamo i genijalnog Borisa Jokića, o njegovoj borbi i (privremenom) porazu kurikularne reforme koju je vodio u Hrvatskoj. Divim se, ali i čudim njegovom optimizmu. On kaže biće sve u redu, naša društva su zrela za progresivnu promenu, desiće se... Popodne, ista trojka od ponedeljka, Irena, Bilja i ja, istim kolima krećemo nazad za Beograd. Kiša nas prati sve vreme. Ovog puta su nam teme za razgovor još raznovrsnije. Deca, vrtići, mentorstva, životni partneri, kuvanje, političke partije i/ili pokreti, odlazak Dijane Hrkalović s mesta državnog sekretara MUP-a... Pitam se šta li vozač misli o nama dok ovako ležerno skačemo s teme na temu, osvrćući se na sve ono što nam kroji živote, birale to ili ne.

Četvrtak, 30. maj

Konačno kući. Konačno je i Igor došao kući. Ivor je bio sam s bakom dva i po dana, izgleda na obostrano uživanje. Razmenjujemo utiske s putovanja, organizujemo dan, igramo se s Ivorom koji, naravno, opet zahteva „da se pričamo“. On odlazi u vrtić, ja se vraćam poslu koji je morao da čeka nekoliko dana... Posle vrtića me čeka neplanirani i neželjeni kardio trening – jurnjava za Ivorovim trotinetom duž uobičajenih kota ispod Vukovog spomenika...

Petak, 31. maj

Konačno ću se videti sa Džo i Alfom koji su u Beogradu već skoro nedelju dana, ali ih zbog obaveza i putovanja nisam mogla sresti ranije. Džo je bila moja šefica i mentorka dok sam boravila godinu dana u Edinburgu radeći na projektu o režimima državljanstva i građanstva u zemljama bivše Jugoslavije. Veliki je stručnjak za EU pravo i evropsko građanstvo – teme koje u njenoj zemlji, nakon Bregzita, postaju sve više neugodne, a koje pak u našoj sredini gube ikakvo značenje. Ona danas drži predavanje na mom Institutu baš o vezama ova dva konteksta – postbregzitovskog i zapadnobalkanskog, koje ujedinjuje zapitanost nad time šta nama/njima pripadnost EU znači, zašto je želimo ili zašto smo rešeni da je napustimo.

Nakon toga čeka me i poslednje predavanje u ovom semestru, skori dolazak Igorovih roditelja u posetu, i moj i Igorov zajednički put koji će biti mešavina posla i uživanja. Pa onda u nove radne pobede.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG