Dokle god postoji grupa ljudi koja je uticajna i negira da se u Srebrenici dogodio genocid, ili da se dogodio genocid u Ruandi, ili da se dogodio Holokaust, za jedno društvo ostaje jako teško da krene napred“, rekla je u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE) Elis Vairimu Nderitu (Alice Wairimu Nderitu), specijalna savetnica generalnog sekretara Ujedinjenih nacija (UN) i generalna podsekretarka za prevenciju genocida.
Ovo telo UN kao glavni zadatak ima podizanje svesti o važnosti rešavanja i suprotstavljanja govoru mržnje kao načina za izgradnju društava otpornih na rizik od nasilja, uključujući nasilni ekstremizam, genocid i ratne zločine.
Elis Vairimu Nderitu, koja je u trodnevnoj poseti Beogradu, gde se susrela sa zvaničnicima, za RSE je ocenila da Srbija ne uspeva da sa suoči sa prošloću.
Ona je liderima u Srbiji ili regionu koji negiraju genocid poručila da „nije fer da mlađe generacije drže kao taoce straha od onoga što može doći“.
„Oni (mlađe generacije) treba da gledaju u budućnost i da o njoj razmišljaju pozitivno“, rekla je Vairimu Nderitu.
RSE: Da li pratite skorašnji razvoj događaja u Srbiji, sa muralom osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića u centru Beograda i nedostatkom volje da se on ukloni?
Nderitu: Naravno da pratim razvoj događaja. Pratim sve što ima veze, ne samo sa Ratkom Mladićem, već i bilo kojim drugim osuđenim ratnim zločincem. U Bosnu i Hercegovinu sam prvi put došla samo nekoliko dana nakon odluke kojom je potvrđeno da će Ratko Mladić ostati u zatvoru zbog zločina koje je počinio. I u toj zemlji tada se raspravljalo o Ratku Mladiću, ali ovoga puta, imamo mural sa ratnim zločincem u Srbiji i ljudi raspravljaju – da li treba da ostane, ili da bude sklonjen.
Oni koji misle da mural treba da ostane su čvrsti u svom uverenju, isto tako i oni koji misle da mural mora biti uklonjen; znam da bacaju jaja na njega, farbu. Kroz moja iskustva kao pregovarača u konfliktima znam da je potrebno da razgovaramo, ne samo o muralu već i svemu što je iza toga. Zašto ljudi osećaju potrebu da zauzmu pozicije koje zauzimaju. A zatim, kada znamo zašto tako misle, možemo da se bavimo uzrocima koji utiču na zajednicu. Mislim da je taj mural skrenuo pažnju na Srbiju i to i iz pogrešnih razloga.
Zašto biste ste želeli da imate taj mural uopšte? Moramo da idemo dalje, i da se bavimo pitanjem zašto ljudi žele da se identifikuju sa Ratkom Mladićem, i to toliko da su spremni da brane njegov mural.
RSE: Kako neka zemlja, i tu mislim pre svega na Srbiju, treba da se bori protiv poricanja genocida i govora mržnje. Gde ili zašto Srbija to ne uspeva?
Nderitu: Neophodno je baviti se tim narativima iz prošlosti. Tako se bori protiv govora mržnje i poricanja genocida. Moja kancelarija Ujedinih nacija je glavno mesto za prevenciju govora mržnje. Mogu da vam kažem, da takve okolnosti postoje i u nekim drugim zemljama. Osnovi problem se baš sastoji u tome – u negiranju genocida i glorifikovanju ratnih zločinaca.
To je ono što sprečava ljude da krenu dalje. Ljudi u takvom društvu onda osećaju da će biti protiv volje svojih elita, postoji društveni pritisak, onda niko ne želi da bude usamljen u svojem mišljenju. Ali, ono što znamo je, i to je ironija društva, da usamljeni glasovi u jednom društvu, oni koji se drznu da ustanu i kažu prave stvari, kažu negiranje genocida je pogrešno, glorifikacija ratnih zločinaca je pogrešna, to su ljudi koji postanu Nelson Mendela (borac protiv aparthejda i prvim crnim predsednik Južne Afrike), Mahatma Gandi (vođa pokreta za nezavisnost Indije) ili Martin Luter King (jedan od najvećih boraca za ljudska prava SAD). To su ljudi koji su nam sada potrebni.
RSE: Da ste na mestu državnika, kakav biste pristup iskoristili da biste postigli mir i pomirenje u regionu?
Nderitu: Rekla bih da je jedna od najimpresivnijih stvari otkako sam došla u ovaj region u ovom kapacitetu, kao specijalna savetnica (generalnog sekretara Ujedinjenih nacija) za prevenciju genocida, bila poseta predsednika Srbije (Aleksandra Vučića) Srebrenici (2015. godine). I znam da je tokom njegove posete došlo do reakcije, koja je bila potpuno nepotrebna, i da je reakcija usmerena ka njemu uključivala čak bacanje kamenja i slične stvari, ali da sam na njegovoj poziciji, kako ste me pitali, ne bih stala. Otišla bih ponovo u Srebrenicu. Jer, liderstvo nas poziva – “Nemojte odustati”.
Liderstvo nas poziva da nastavimo da radimo prave stvari. On je znao da radi pravu stvar kada je otišao tamo i on mora nastaviti tako. I moramo pozvati lidere iz drugih zemalja u regionu da, ako je predsednik Srbije ispružio ruku, oni treba u znak pozdrava da prihvate tu ruku.
Tako da ja vidim veoma snažno ulogu Srbije, kada je reč o liderstvu u ovom regionu, ulogu Srbije u obezbeđivanju toga da region odstupi od narativa iz prošlosti koji su utamničili region.
Nema ničega na ovom svetu što ljudska bića ne mogu da reše. Kada sam bila devojčica, deda je znao da mi kaže – svaki put kada uđeš u neku prostoriju, zapitaj se od čega je napravljena, od čega je napravljen ovaj zid, od čega je napravljen pod ili plafon i onda reci sama sebi da je sve to što si videla dokaz onoga što mogu ljudska bića.
Ljudska bića mogu sesti za sto i reći – hajde da priznamo bol onog drugog. Hajde sada da donesemo odluku o tome kako ćemo nastaviti dalje.
Kada je reč o genocidu, dosta ljudi mi je u Srbiji uputilo pitanje zašto je Srebrenica genocid, zašto ono što se dogodilo nama nije genocid. Odgovor je da naša kancelarija nema mandat da odredi da li je nešto genocid ili ne. Mi delujemo tako da sprečimo buduće monstrouzne zločine, da se uverimo da se oni neće ponoviti.
Genocid određuju kompetentni sudovi i tako je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju utvrdio da se u Srebrenici dogodio genocid.
Međunarodni krivični sud za Ruandu je utvrdio da je u Ruandi bio genocid. Suđenje u Nirnbergu je utvrdilo da je Holokaust bio genocid. Tako da nam je potreban kompetentan međunarodni sud koji to utvrđuje.
Ja u potpunosti razumem i priznajem bol koji ljudi u Srbiji osećaju. Ne mogu da zamislim da neko može da šeta okolo i da ne razume da imate traume zbog onoga što se vašem narodu desilo u prošlosti.
Ali, moramo izgraditi kapacitete da omogućimo ljudima da probleme koje imaju iznesu pred kompetentan sud kako bismo dobili presude.
RSE: Kakav je vaš komentar na odbijanje zvaničnika Srbije da zvanično prizna genocid u Srebrenici? 2010. godine je i srpski parlament nazvao Srebrenicu ratnim zločinom, a ne genocidom?
Nderitu: Mislim da je to dobro, jer su to sudske presude, nisu nacionalni sudovi bili ti koji su utvrdili da se u Srebrenici dogodio genocid, već je to presuda koja je došla od Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, a to je priznati legalni mehanizam u celom svetu.
Priznat je zbog svoje nepristrasnosti, priznat je zbog toga što su u njemu zastupljeni ljudi iz celog sveta.
Pratila sam raspravu u vezi sa genocidom, pratila sam činjenice u vezi sa tim kada se zaista dogodio, kada je utvrđeno da je bio genocid. Ima mnogo ljudi u Srbiji i u Bosni i Hercegovini koji negiraju genocid danas.
Moje kolege i ja smo bili u Žepču, u Bosni i Hercegovini, tamo smo videli da su etničke zajednice donele odluku da naprave zajednički memorijal za sve ljude koji su poginuli u ratu.
Oni su nam se obratili i bilo je bolno slušati te priče sa svih strana. Rekli su ’Borili smo se jedni protiv drugih i sada vidimo da je ono što ostavljamo našoj deci nasleđe podele i mi ne želimo to više da radimo, tako da smo ovaj memorijal sagradili i njime rekli da smo svi patili i da smo pružili ruku jednim drugima’.
Liderima u Srbiji ili regionu koji bi negirali genocid rekla bih – pogledajte šta zajednice rade. Ljudi u Žepču su se okupili i rekli – moramo da priznamo da je na svakoj strani bilo mrtvih i da su svi patili a sada govorimo o budućnosti i o tome na koji način se međusobno možemo povezati. Moramo imati takav razgovor na nacionalnom nivou, na predsedničkom nivou celog regiona. To je urgentno i preko potrebno, jer apsolutno nije fer da držimo mlađe generacije kao taoce straha od onoga što može doći.
Oni treba da gledaju u budućnost i da o njoj razmišljaju pozitivno.
RSE: Šta to UN, ili Vi lično u okviru svog mandata, možete da uradite da rade protiv govora mržnje u Srbiji i protiv negiranja genocida. Da li ste se sastajali sa zvaničnicima Srbije i pokrenuli pitanja u vezi sa poricanjem Srebrenice?
Nderitu: Kroz saradnju sa organizacijama u regionu, ili predstavnicima parlamenta, možemo da pomognemo da napravimo priručnike za borbu protiv govora mržnje, ne samo da bi se prepoznalo šta je govor mržnje, nego i da bismo im pomogli da mogu građanima da objasne koliko je to opasno. Borba protiv govora mržnje jedan je od osnovnih zadataka svake zemlje. Nikada nije bilo rata, oružanog konflikta, ratnih zločina, a da tome nije prethodio govor mržnje.
Mi možemo da pomognemo, ali moramo da se oslonimo na građane u Srbiji da nam pomognu i da nam kažu, to je ono što želimo da nam pomognete. Naša uloga je da sprečimo zločine i da možemo da kažemo – nikad više. U mnogim delovima sveta ljudi su govorili – nikada više, pa smo nastavili da imamo sve te ratove. U ovom regionu, potrebno je da jednom za svagda kažemo – nikada više.
