Dostupni linkovi

Pančić: Ima li politike posle korone?


Premijerka Srbija Ana Brnabić, sa zaštitnom maskom, tokom zasedanja Skupštine 28. aprila 2020.

Piše: Teofil Pančić

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Srbija kao da je, u političkom smislu, provela nedelje pandemije korona virusom u nekoj vrsti hibernacije. To po sebi nije čudo niti naročiti izuzetak od okoline i od sveta, ali uz neke „lokalne začine“ koji ovdašnju situaciju čine mučnijom.

Ono što je nekim čudom preživelo skoro osam godina vladavine Srpske napredne stranke potpuno se urušilo tokom šest nedelja (dosadašnjeg) vanrednog stanja proglašenog zbog epidemije.

Srbija je ostala bez Skupštine upravo u trenutku kada je Skupština trebalo da odluči na koji će se način država i društvo organizovati u cilju samozaštite, a predsednik države i predsednica Vlade sve su ingerencije preuzeli na sebe, u čemu su ozbiljni pravni stručnjaci bez dileme prepoznali elemente grube uzurpacije, pa i „otmice države“; potom je ostala bez opozicije, koja je malo gde mogla da se vidi i čuje, a uglavnom nije ni imala šta da kaže, pošto se oponiranje zatvaranju cele zemlje u kućni pritvor od lidera glavnih opozicionih stranaka dugo svodilo na to da bi i oni činili tako, ali bi vanredno stanje proglasili ranije i sprovodili ga žešće.

A za to i toliko, hvala lepo, stvarno i nisu morali da se trude da se negde oglase.

Ostala je Srbija, reklo bi se, i bez Ustavnog suda, koji nije našao za shodno da se oglasi o bilo čemu, a kamoli o (ne)ustavnosti proglašenja vanrednog stanja i o tzv. policijskom času. A zašto i da ne bude tako, kada svedočimo da su se lideri opozicije tek ovih dana, kada se vanrednom stanju uveliko nazire kraj, dosetili da bi mogli da „pitaju“ Ustavni sud o tome? U nekim okolnim zemljama, ta je ustavna materija već uveliko presuđena stvar.

Zapravo je još jedino šačica nezavisnih medija očuvala kakvu-takvu šansu za demokratiju i pluralizam u srpskom društvu, za šta je i platila cenu, a plaćaće je i ubuduće, u to nema sumnje.

Tretirani od vlasti kao maloletni i maloumni, građanke i građani Srbije još su se samo na ponekom medijskom ostrvcetu mogli snabdeti necenzurisanim informacijama i mišljenjima drugačijim od zapoveđenih, i tako očuvati, naposletku, i vlastito dostojanstvo i elementarnu psihološku stabilnost, i te kako uzdrmane „apokaliptičnošću“ pandemije stostruko pojačane nasilničkim društvenim inženjeringom za koji se opredelila vlast Aleksandra Vučića.

A koliko je ovakav (mal)tretman građanima dozlogrdio, čuje se svake večeri pet minuta posle osam na ulicama naših gradova. I taj je glas, sve jači iz večeri u veče, naposletku i Aleksandar Vučić dobro čuo i razumeo. Ne zato što je sklon da čuje i razume ono što mu se ne dopada, nego zato što ima iskustvo i instinkt političkog preživljavanja, koji mu govore kada je vreme da se popusti, jer bi uže zategnuto do kraja moglo da pukne, i to na onom kraju koji upravo on i njegovi drže.

Lupanje u šerpe i zvižduci sa terasa u Srbiji
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:15 0:00

Sada, dakle, sledi postepeno „popuštanje mera“, ne bez neuvijene pretnjice da bi sve moglo biti vraćeno na početak ako građani ne budu disciplinovani i epidemiološka situacija krene da se iznova pogoršava.

Ipak, realno je da stvari ne mogu nazad i da će vanredno stanje ubrzo biti ukinuto, što će označiti početak stvaranja formalnih uslova za izbore, odložene upravo zbog epidemije. Jasno je da Vučić i njegova struktura žele da iskoriste momentum, zbog čega im odgovara da tih izbora bude što ranije.

Naime, u vanrednim i stresnim situacijma poput ratnih, ili prirodnih nepogoda i sličnog, obično dolazi do rasta popularnosti državnih lidera, ko god i kakvi god oni bili; s druge strane, čim se glave malo ohlade, može doći i do naglog pada, za koji se može ispostaviti da je jednosmeran. Na primer, Slobodan Milošević je sve o tome mogao da sazna između juna 1999. i oktobra 2000., a ne treba zaboraviti da je Aleksandar Vučić gledao taj pad iz neposredne blizine, kao Miloševićev i Šešeljev ministar informisanja.

S druge strane, postpandemijska društvena dinamika pred opoziciju postavlja zadatak da se, za početak, iznova i vrlo promišljeno i bez prethodnih „nepopustljivih stavova“ odredi prema dilemi učešća na izborima, ili njihovog bojkota.

S jedne strane, reklo bi se da su svi stari razlozi koji govore u prilog bojkotu sada još jači nego što su bili.

S druge strane, još je manje jasno kako bi bojkot bilo šta promenio nabolje, a Srbiji se žuri, jer je zapravo ostala sama sa potpuno nekontrolisanom i beskrupuloznom vlašću.

Ako sadašnja mejnstrim opozicija ne ponudi sasvim konkretnu alternativu, učiniće to neko drugi. Jer niko razuman ne bi voleo da sa ovakvim državnim vrhom čeka bilo kakvu novu kriznu situaciju, oko virusa ili bilo čega drugog, jer bi to bilo isto kao da dobrovoljno i unapred pristanete na to da budete taoci razobručene samovolje.

Ono što je dobro i zdravo svakako je to da možda i u Srbiji vreme ponovo počinje da teče, nakon što je na šest nedelja bilo silom – što „objektivnih razloga“, što režimskog nasilništva - zaustavljeno. Dobro je, dakle, što teče, ali ne bi bilo dobro da nastavi da uprazno ističe.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG