Dostupni linkovi

Pančić: Ratko Mladić i ljute devojke


Grupa mladića čisti mural posvećen osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću u beogradskoj Njegoševoj ulici (15. novembar 2021.)

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Njegoševom ulicom devojke idu,
neka gledaju u sliku mog lika

(VIS Idoli, 1981.)

Četrdeset godina je prošlo od nastanka ovih stihova, a njihovi tvorci, talentovani prvaci „zlatne socijalističke mladeži“, nisu mogli ni da naslute kako će ti stihovi moći da budu čitani jednog nezamislivo dalekog dana, u skoro pa antiutopijskoj budućnosti posleratnog, postjugoslovenskog, postsocijalističkog vremena.

Baš kao što ni Ratko Mladić, tadašnji kapetan ili major u nekom zaturenom garnizonu Jugoslovenske narodne armije (JNA) - a koji za ovu pesmu i njene izvođače verovatno nikada nije ni čuo - nije mogao da zamisli da će „slika“ koju gledaju „devojke“ dok prolaze lepom i skladnom Njegoševom ulicom u jednom od „boljih“ kvartova Beograda biti baš slika njegovog lika, u uniformi i sa kapom kao pozajmljenom iz nekog prašnjavog pozorišnog fundusa.

Čiste mural Ratka Mladića i kriju sopstveni identitet
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:52 0:00

Kako god bilo, izgleda da je njegov „lik“ jako važan, čim uživa danonoćnu državnu zaštitu. Pokušaj javnog prekrečivanja murala posvećenog Mladiću osujećen je policijskom silom, aktivistkinje Aida Ćorović i Jelena Jaćimović brutalno su privedene samo zato što su „svetom“ muralu pokušale da načine makar simboličku štetu, a to mesto, na uglu Njegoševe i Alekse Nenadovića, postalo je poprište jednog latentnog ili tinjajućeg sukoba, za koji nije preterano reći da je sukob dve nepomirljive moralne i civilizacijske paradigme: one koja slavi ratni zločin i njegovog počinioca, i one koja ih se stidi, i želi da pokaže da je na drugoj strani od njih, u svakom čoveku dostupnom smislu.

Građani i aktivisti za ljudska prava Beograda: 'Mural mora pasti'
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:03:12 0:00

I ovaj (polu)zamrznuti sukob traje već desetak dana, a razrešenje mu se ne nazire. „Država“ je, preko svojih institucija i preko vladajućih političkih snaga, navodno stala između sukobljenih strana, brinući se samo za očuvanje javnog reda i mira. Ta bi briga zvučala plemenito kad ne bi bila tako licemerna, pošto se ova „neutralnost“ u praksi svodi na očuvanje statusa quo, a status quo znači ovo: osuđeni ratni zločinac ima „kapelicu“ u kojoj je slavljen i veličan usred glavnog grada zemlje, a policijska sila se brine da niko ni slučajno ne „oskvrne“ to mesto hodočašća njegovih obožavalaca.

Drugim rečima, autori i kreatori ovakvih murala i divljih „spomen-obeležja“ ovoj vlasti nisu ni moralni, ni politički problem, pa čak ni problem javnog reda i mira. Šalje li time i vlast neku poruku svima kojih se to tiče? Biće da je to nesumnjivo, i da je takođe jasno kako se jedino ta poruka može čitati i tumačiti.

Da nije tako, i da se sve zaista svodi na problem „reda i mira“, država bi mogla lako da neutrališe, to jest obesmisli inicijative i napore protivnika slavljenja ratnih zločinaca tako što bi sama prekrečila taj mural, i ne samo taj, ne samo tu: za to ima svako moguće ovlašćenje i svako moguće pravo, od onih komunalne prirode pa do onih mnogo važnijih.

A možda je vlast države Srbije toliko bezobalno i nediskriminativno tolerantna da je tvrdo rešena da čuva sve murale, kome god posvećene, od svakog pokušaja „vandalizovanja“? Ko baš jako želi da isproba tu mogućnost, neka pokuša da napravi mural posvećen, recimo, Zoranu Đinđiću ili čak Đorđu Balaševiću: ako i uspe da ga napravi, malo je verovatno da će dočekati sledeće jutro neoštećen ili neuništen. Svakako ga od takve sudbine neće čuvati policija, sa ili bez uniforme.

Iz čega je, strogo se pridržavajući logike, vrlo teško ne izvući zaključak da ovoj i ovako vođenoj državi Zoran Đinđić i Đorđe Balašević nisu niko i ništa, dok joj je Ratko Mladić veoma blizak i drag, i spremna je da se založi za to da na njegov lik ne padne ni zrnce prašine. A kamoli celo jedno jaje.

Ako nekoga sve ovo iznenađuje, taj mora da je nekako prespavao takoreći celu političku istoriju skoro svih ljudi koji vode državu Srbiju, na čelu s Aleksandrom Vučićem, ne tako davnim distributerom nalepnica „Bulevar Ratka Mladića“. Bulevar će malo pričekati, ali izgleda da je vlastima Srbije sasvim u redu da se svetla uspomena na Mladićeve podvige u međuvremenu održava tobože neoficijelnim sredstvima.

Inače, pesma Idola čiji smo stih u uvodu citirali zove se „Zašto su danas devojke ljute“. Ljutine su se od onog nedužnog vremena do danas prilično promenile, a neke „devojke“, recimo Aida i Jelena, ljute su zato što u njihovoj zemlji, u njihovom gradu, slavljenje osuđenih ratnih zločinaca nije nikakav skandal, ali zato suprotstavljanje tom slavljenju jeste.

A država nije ljuta na slavitelje zločina nego upravo na „ljute devojke“ i time, svakoj jeftinoj demagogiji i svakoj retoričkoj ekvilibristici uprkos, veoma jasno pokazuje na čijoj je strani u tom neizbežnom, neodložnom i nužnom moralnom i civilizacijskom sukobu. Time država, a zapravo trenutna vlast, kazuje sasvim dovoljno o „devojkama“, a još i mnogo više o sebi.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG