Dostupni linkovi

Pančić: Demokratska bitka za skoro pa ništa


Sedište Demokratske stranke u Beogradu

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Osam godina je trajalo to urušavanje, i sada se stiglo valjda do najniže tačke, dalje se nema kuda. Ili možda ima? Jer, svaki put do sada kada je izgledalo da je Demokratska stranka dosegla dno svog propadanja, gubljenja veličine, ugleda, članstva, rejtinga, pa i samog smisla postojanja, protagonisti njene devastacije nekako bi uspeli da je spuste još niže. Čudna je to politička speleologija, i neobično je to umeće, ne baš dično na bilo koji način.

Sada se, dakle, došlo do toga da postoje dve Demokratske stranke, dva „izabrana predsednika“, dva stranačka pečata; nadležno državno ministarstvo treba naposletku da presudi koja je ona „prava“ Demokratska stranka. Precizirajmo šta to znači: „režim“ protiv kojeg se „obe“ Demokratske stranke bore i za koji – sa toliko dobrih razloga – tvrde da je nedemokratski i uzurpatorski, na kraju treba da „izabere svoju Demokratsku stranku“. Ne zna se hoće li, u tom svetlu, biti teže onima koje pomazi, ili onima koje odbaci.

Kako se došlo do ove tačke? Duga je i mučna ta istorija, zapletena kao „španska serija“, a jednako tako i patetična, puna loše glume i neuverljivih dramaturških rešenja.

Kako se došlo do ove tačke? Duga je i mučna ta istorija, zapletena kao „španska serija“, a jednako tako i patetična, puna loše glume i neuverljivih dramaturških rešenja. Dok je DS bio na vlasti sve je tobože bilo u redu: ispod površine vrvelo je od sukoba stranačkih „barona“ koje je Boris Tadić jedva držao na okupu, ali ih je sinergija vlasti ipak očuvala unutar jednog kola. No, čim je vlasti i slasti nestalo, izbili su sukobi koji od tada praktično nisu ni prestajali, i svaki put bi „poražena strana“ ili osnivala novu stranku, ili unutar DS-a čekala na svojih pet minuta, principijelno ili ne, milom ili silom, u sadejstvu sa nekim drugim iz opozicije, ili pak iz vlasti. Mada je ovo potonje malo teže dokazati, a vremenom je postalo i neka vrsta dežurne floskule: svakoga ko je nezadovoljan (bilo kojim) aktuelnim rukovodstvom, „tuklo“ se time da je neko ko „hoće da otme Demokratsku stranku i pokloni je Vučiću“.

I tako sve dok nije ostalo gotovo ništa za otimanje, i to gotovo ništa u doslovnom smislu: stranka je ostala bez para, bez prostorija i gotovo bez članstva. Treba li ona takva uopšte nekom „Vučiću“? Naizgled paradoksalno, ali treba mu: trideset godina nakon osnivanja, jedino je Demokratska stranka – svim nedostacima i promašajima uprkos – ona koja poseduje znatan politički simbolički kapital, elementarnu samoodrživost (ovolike turbulencije svaku bi drugu stranku odavno „ubile“) i možda čak i potencijal za regeneraciju, za ponovni uspon. A to znači da ona, u očima predostrožnog Aleksandra Vučića, čak i ovako razorena predstavlja potencijalnu opasnost, i tako će biti sve dok ne bude sasvim razorena ili efikasno i trajno stavljena pod kontrolu, onako kako je to učinjeno s nekad velikim Srpskim pokretom obnove, koji je već dvadesetak godina, a naročito otkad je u „Vučićevoj orbiti“, samo malo porodično preduzeće svog doživotnog predsednika.

Ali, Demokratska stranka je oduvek bila na nekom drugom polu političke kulture od nesrećnog SPO-a, što se vidi i po tome da u njoj nema ni doživotnih predsednika ni nedodirljivih ličnosti. To je ona dobra i zdrava strana prividne anarhičnosti njenih unutrašnjih tokova.

Jedino što bi moglo da pomogne, a što je u javnom interesu upravo zbog istorijskog značaja i nepotrošenog simboličkog kapitala Demokratske stranke, jeste svojevrsno vraćanje na „fabričke postavke“, ali primereno okolnostima Srbije i sveta 2020.

Ima li uopšte suvislog izlaza iz ovog ćorsokaka, iz ovog „razmnožavanja deobom“, koje upravo doživljava apoteozu? Ako neko očekuje da će se zavađene „polovine“ pomiriti – neće. Ako se neko nada da će oni koje država upiše kao legitimnu Demokratsku stranku usrećiti kada konačno ostanu sami – neće. Ako neko računa na to da će oni koje država odbaci silno porasti na krilima toga da nisu „državni ljubimci“ – neće se ni to dogoditi. Možda brutalno rečeno, ali precizno: jedna šaka jada pretvorena u dve šačice jada do daljeg će ostati baš to, u svakom slučaju.

Jedino što bi moglo da pomogne, a što je u javnom interesu upravo zbog istorijskog značaja i nepotrošenog simboličkog kapitala Demokratske stranke, jeste svojevrsno vraćanje na „fabričke postavke“, ali primereno okolnostima Srbije i sveta 2020. Nudi li to iko od učesnika u aktuelnom hvatanju za guše? To, naposletku, ne može da odluči nikakvo i ničije ministarstvo, nego one i oni koji bi mogli da budu nastavljači smisla i misije stranke koja trenutno od svih vremena ima samo prošlo vreme. Koje bi brzo moglo da se pretvori u prošlo svršeno vreme.

XS
SM
MD
LG