(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Uz sve mere epidemiološke zaštite, konstituisan je novi saziv Skupštine Republike Srbije. Dve stotine i pedesetoro poslanika pod maskama je položilo zakletvu, a koga nije mrzelo da pokušava da razazna čije se lice nazire ispod koje maske, mogao je da se igra igre pogađanja, da traži veterane i prekaljene asove skupštinskih okršaja, da nastoji da zapamti one koji su u Skupštini prvi put. Obično se to kaže "da zapamti nova lica", ali pošto su ljudska lica u korona distopiji koju živimo nevidljiva, izgleda da će nam trebati neki novi termin za to...
Znali smo već, jasno, i koga sve u ovoj Skupštini neće biti, a među takvima su i oni koje nikakva maska ne može da sakrije: Vojislav Šešelj, Nenad Čanak, Čedomir Jovanović... S druge strane, bilo je i onih koji su iskoristili priliku da javno prošetaju svoje ekskluzivne "tematske" maske, na primer onu s državnim grbom Srbije (verovatno Dragan Šormaz) ili kluba Crvena Zvezda (po svoj prilici Vladimir Đukanović). Moguće je, ako je suditi po ovoj sednici, da ćemo u narednom periodu gledati svojevrsnu modnu reviju maski s kojekakvim motivima, ideološkim, heraldičkim, sportskim i ko zna još kakvim, što će valjda biti zanimljivo gledaocima televizijskih prenosa skupštinskih zasedanja. Ako ćemo pravo, televizija bi mogla da bude sponzor "kreativnih" maski kao kakvog-takvog mamca za gledaoce, pošto je nemoguće zamisliti bilo koji drugi razlog zbog kojeg bi neko pratio događanja i debate (hm, nije li to malo preteška reč za ono što možemo očekivati u ovom izvlačenju?) u Skupštini Srbije?
Može se mirno reći da ovih dve stotine i pedesetoro ljudi ne predstavljaju nikoga i ništa, ne zato što niko nije glasao za njih, nego zato što su izabrani u jednom procesu koji je intencionalno obesmislio sve ono što je srž i smisao svakog parlamentarizma.
I u ovom je, naravno, pravi problem. Naizgled žovijalna i "tabloidna" tema oslikanih maski zapravo je samo pokazatelj jednog velikog odsustva, suštinske ispražnjenosti parlamenta jedne formalno gledano i dalje parlamentarne demokratije: osam godina nakon uspostave tzv. Vučićevog režima, Srbija je dobila nešto što je već uveliko nazivano jednopartijskom skupštinom i skupštinom bez opozicije, ali biće da stvar stoji još gore: ovo je skupština bez vlasti i bez opozicije. Može se mirno reći da ovih dve stotine i pedesetoro ljudi ne predstavljaju nikoga i ništa, ne zato što niko nije glasao za njih, nego zato što su izabrani u jednom procesu koji je intencionalno obesmislio sve ono što je srž i smisao svakog parlamentarizma.
Da se razumemo, ovo se nije dogodilo preko noći. I prethodni su sazivi Skupštine bili na razne načine "krnji", u njima je bilo sve manje prilike za normalnu raspravu, opozicija je bivala doslovno "prekrivana" hiperinflacijom svesno besmislenih amandmana poslanika vladajuće koalicije, postojala je i "udarna grupa" za ponekad baš zaumno vređanje i klevetanje nepoćudnih itd. Ali ipak, neki je tanušni trag smisla parlamentarnog života opstajao između skupštinskih zidova, baš kao rezidua nekog izumirućeg virusa. E, sada je "virus" definitivno savladan i istrebljen: cela Skupština diše kao jedan. Dakle, diše onako kako joj se naredi da diše, to jest, usklađuje dah s Aleksandrom Vučićem, jedinim preostalim političkim faktorom unutar institucionalnog sistema Srbije.
Konstituisan novi saziv Skupštine Srbije
Zbog toga je, dakle, ovo skupština u kojoj zapravo nema nikoga. Nema opozicije jer je opozicija većim delom bojkotovala izbore, a manjim delom nije prešla čak ni sniženi cenzus. Ali, nema ni vlasti, utoliko što je u ličnom režimu jednog čoveka, ustavno slabog a u praksi "svemoćnog", čak i izvršna vlast svedena na sluškinju i serviserku njegovih želja i potreba – do te mere da ga premijerka javno zove "šefe" – dok je o zakonodavnoj vlasti smešno i govoriti: ona je tu ne da zadaje "domaće zadatke" vladi, nego samo zato da aminuje ono što je zajednički Šef smislio i odlučio, a vlada dobila u zadatak da sprovede. U međuvremenu, može da prekraćuje vreme gošćenjem u skupštinskom restoranu s legendarno susretljivim cenama, kvazimodnim takmičenjem u nošenju što "kreativnijih" maski i smišljanjem što uvrnutijih kleveta i kletvi na račun opozicije. Pardon, ni ovo poslednje više neće biti zanimljivo jer opozicije neće biti. A skupštinska većina neće biti vlast, pošto vlast stanuje drugde. Uostalom, da biste imali većinu morate imati i manjinu, dakle opoziciju, a nje u toj zgradi nema i neće je biti, čak i ako jedna od dve satelitske grupacije (SPS sa okolinom ili Šapićev SPAS) dobije zadatak da ostane izvan vlasti u ovoj turi.
Sada je ključno pitanje ovo: hoće li Aleksandar Vučić ikome moći da "proda" ovo što se konstituisalo trećeg avgusta kao stvarnu Skupštinu Srbije, kao parlament koji treba da odražava pluralistički politički spektar kakav postoji u jednoj demokratiji? Hoće li iko u zemlji, ko nije plaćen da baš to radi, moći da ovu maskiranu, a opet prozirnu družinu tretira na taj način, i hoće li to moći da učini, u ime bilo kojeg pragmatičnog razloga i "višeg interesa" bilo ko iz spoljnog sveta? Ili će se pokazati da i ovde važi stara istina da režimu u kojem većina de facto ne vlada, a manjina nije legitimna i institucionalno predstavljena, preostaje samo da sedi na bajonetima, a oni su najneudobnija i najopasnija mesta za sedenje na svetu.