Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Pančić: Bojkot je lep samo dok se čeka


Ilustrativna fotografija

Piše: Teofil Pančić

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

U politici, kao i u svemu drugom, mnogo toga zavisi od tajminga: nešto što je u jednom kontekstu ispravan potez, u nekom drugom može biti fatalna greška. Ili, recimo, nešto što ne uradite na vreme, kasnije će izazvati mnogo slabiji efekat, ili će čak biti kontraproduktivno ako pokušate da ga sprovedete u izmenjenim okolnostima.

Može li se ova niska praktičnih "mudrosti" s kojima bi se verovatno svi složili primeniti na priču o najvećoj dilemi srpske opozicije: bojkotovati izbore ili izaći na njih ako se izbore iole značajni ustupci?

Stranačka opozicija u Srbiji na različite je načine, činjenjem i nečinjenjem, doprinela de facto "privatizaciji" države i institucija od Aleksandra Vučića i struktura koje služe podmazivanju mehanizma njegove autokratije. Vučić je takoreći od početka, od 2012. godine, krenuo s implementiranjem sve brojnijih i značajnijih elemenata "vanrednog stanja" i u likvidaciju teško stečenih prava i standarda javne komunikacije i slobodnih izbora. Jedan od mehanizama kojima je to činio bilo je i nekoliko "ničim izazvanih" ciklusa vanrednih izbora, koje je raspisivao samovoljno, nasumično, bez ikakvog razloga i povoda, i koji su imali poslužiti – i poslužili su – samo cementiranju njegove lične vladavine.

Umesto da realnom i ozbiljnom pretnjom bojkotom takvih besmislenih i suštinski protivpravnih i pogotovo protivparlamentarnih izbora Vučića ili spreči u takvom naumu, ili ga uoči s posledicama u vidu ozbiljnog erodiranja legitimiteta tako stečene ili potvrđene vlasti, opozicija je na "privatne" Vučićeve vanredne izbore odlazila kao telad na klanicu, sve se junačeći kako će ga oduvati sa scene. Znamo kako se to završavalo: nigde u Evropi danas opozicija nije marginalnija i u svakom pogledu jadnija nego u Srbiji.

"Nigde u Evropi danas opozicija nije marginalnija i u svakom pogledu jadnija nego u Srbiji" (Sa jedne od tribina Saveza za Srbiju)
"Nigde u Evropi danas opozicija nije marginalnija i u svakom pogledu jadnija nego u Srbiji" (Sa jedne od tribina Saveza za Srbiju)

U međuvremenu, nekako smo, za promenu, uspeli da dotaljigamo do termina za redovne opšte, pokrajinske i lokalne izbore. Ima mišljenja da Vučić ovaj put nije uspeo ni dospeo da raspiše još jedne vanredne izbore jer ga je u tome omela zimušnja ozbiljna pretnja u vidu masovnih građanskih protesta; a na odmet u tome nisu bile ni izvesne sugestije sa strane.

Sasvim moguće, ali kako god: izbora na proleće mora biti jer im je vreme, ali društvo je i dalje u stanju paralize i totalnog disbalansa koje mu je nametnula "unutrašnja okupacija" od Vučićevog režima, a bez pravog i suvislog opozicionog otpora. I sada se opozicioni stratezi pitaju da li je napokon došlo vreme za bojkot kao način na koji se režim mora ili naterati na stvarne i značajne ustupke u pravcu kakve-takve normalizacije društvenog stanja i demonopolizacije najvećeg dela javnog prostora, ili ostaviti da se igra sam sa svojim kvazidemokratskim igračkama, što bi – smatra se – ogolelo njegovu pravu prirodu i praktično ga ostavilo bez legitimiteta.

Pretnja bojkotom bez ikakve je sumnje opravdana jer je po svoj prilici jedino delatno sredstvo koje opozicija ima na raspolaganju da pokuša da u iole značajnoj meri promeni potpuno "nenormalno" i slobodnim izborima nenaklonjeno društveno stanje. S druge strane, pretnja je jedno, a sam bojkot nešto drugo: on zapravo ne bi trebalo da odgovara ni jednoj strani.

Vlasti nije toliko svejedno (koliko se pravi) hoće li najvažniji deo opozicije izaći na izbore jer je svesna da joj ta vrsta ozbiljnog društvenog rascepa i krnjenja legitimiteta, a sve to u vreme kad postaje sve izvesnije da cure rokovi za ozbiljne i dalekosežne poteze u vezi sa statusom Kosova, nikako ne može ići u prilog, a opozicija je (da li je?) svesna da je bojkot vodi u neku vrstu samoizolacije, što bi lako podnela kad bi imala mnogo masovniju podršku – recimo, sličnu onoj iz dana pred 5. oktobar 2000. – ali ona je sada vrlo daleko od tog luksuza.

Osim toga, treba imati u vidu i pouke nedavnog (mora se naglasiti: uspelog) opozicionog bojkota izbora u Albaniji: ne bi se reklo da vlast u Tirani pati od nekog za nju naročito bolnog deficita unutrašnjeg i međunarodnog legitimiteta, iako je izabrana glasovima svega petine registrovanih glasača. Analogije nikada nisu savršene, ali bi ipak trebalo da budu upozoravajuće i poučne.

Izbora će svakako biti, i oni će svakako polučiti određene posledice, bez obzira na bilo čije učestvovanje ili neučestvovanje.
Teofil Pančić

Do konačne odluke Saveza za Srbiju i okolnih relevantnih demokratskih stranaka proći će još neko vreme, videćemo šta će u međuvremenu doneti pregovori vlasti i opozicije za koje smo svi zamoljeni da ih ne smatramo pregovorima i da ih uopšte ignorišemo koliko god je to moguće, sačekaćemo da vidimo i šta će doneti i odneti razni formalni i neformalni diplomatski potezi i poruke sa strane, ali u dogledno vreme sve će morati da bude razjašnjeno. Jer, ne treba nikako smetnuti s uma: izbora će svakako biti, i oni će svakako polučiti određene posledice, bez obzira na bilo čije učestvovanje ili neučestvovanje.

Kada je prethodni put jedan deo glasača bio rešio da organizovano "sabotira" izbore, dobili smo "bele listiće", a sa njima i Nikolića i Vučića. Bojkot je nešto drugo, daleko politički zrelije, ali opet, tek treba ozbiljno proceniti da li i dovoljno različito da bi u ovom konkretnom kontekstu donelo više koristi nego štete. Da se ne bi sve opet svelo, ako se okasneli bojkot pokaže kao strateški promašaj, na – u najboljem slučaju - po neko individualno kajanje post festum, od kojeg ovo devastirano društvo realno nema nikakve vajde.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG