Ogromna većina partija u Srbiji, deklarativno i formalno socijaldemokratske orijentacije, prikrivala je svoje stvarne nacionalne ciljeve, dok je postizborna statistika nedvosmisleno otkrivala njihov realan, gotovo minoran uticaj.
U kojoj meri je ideja socijaldemokratije utemeljena u programima i praktičnom delovanju političkih stranaka u Srbiji?
Sociolog Vladimir Vuletić smatra da ona ovde svakako postoji, ali i primećuje:
„Ona je prisutna na jedan relativno nekonzistentan način u programima većine, ili ključnih političkih stranaka koje danas deluju u Srbiji.”
Jedan od najdoslednijih savremenih protagonista ove političke ideje - predsednik Socijaldemokratske unije, Žarko Korać, tvrdi da je socijaldemokratija u Srbiji bila uvek slaba, iako je u svojoj istoriji imala značajne predstavnike, kao što su Dimitrije Tucović, Dragiša Lapčević, Svetozar Marković…
„Imala je sreću da ima vrlo značajne ličnosti, ali podrška u biračkom telu je bila uvek veoma mala”, kaže Korać.
Korać smatra da je u Srbiji, u raznim periodima, nacionalizam odrednica skoro svih političkih stranaka, dok se dolazak komunizma u periodu posle Drugog svetskog rata vezuje za posebne istorijske okolnosti. To, kako kaže, najbolje oslikava dolazak na vlast Socijalističke partije Srbije i Slobodana Miloševića, koji nije dobio podršku kao nastavljač socijalističke ideje.
„Nego kao agresivni nacionalista i čovek koji obećava rat i borbu za takozvane srpske teritorije koje, naravno, nikad nisu geografski precizno ni bile definisane. Dakle, ta pobeda nije imala veze sa nazivom te stranke, ili onim što je u njenom programu, koji je u suštini socijaldemokratski, nego sa stvarnom politikom i obećanjima, te percepcijom građana – ko je Milošević i šta je Milošević. Konačno, on je izvikan za nacionalnog lidera”, ocenjuje Milošević.
U pokušaju da se profilišu kao nastavljači ideje komunističke levice, ukrštao se veliki broj partija i pojedinaca - od Miloševićeve supruge, preko Titovih generala do – konačno - njegovog unuka:
„Trenutno nema na teritoriji Srbije ni jedne prave leve snage, osim naše”, kaže Joška Broz, koji ubeđuje javnost da objedinio segmentiranu komunističku scenu u Srbiji, propagirajući iskrenu ideju socijalne pravde, velikog nacionalnog pomirenja, ali i mnogo dalje od toga.
Zbunjivanje naroda
„Četnika i partizana više nema živih. Zašto se mi danas trujemo sa tim, umesto da se udružimo i borimo za bolji život naše dece i njihove dece, i sve dece na teritoriji sveta. Da se borimo protiv svega ovoga što se danas događa, ne samo kod nas, nego i u svetu, kao što su događanja u Libiji, Egiptu… Osnovno je da imamo neko dostojanstvo naroda”, navodi Broz.
Joška BrozI dok se političke partije svesrdno bore za njegovo dostojanstvo, narod je prilično zbunjen porukama koje mu se upućuju. Teško je uopšte razaznati - da li se prvenstveno opredeljuje za obećanja iz socijalnog ili nacionalnog konteksta:
„Za nacionalni, da naša nacija zaživi i opstane. Poslije su sve privatne stvari.“
„Mi moramo da se borimo za prava građana koji u toj državi žive.“
„Ovi reklamiraju sebe, tako da je narod zaveden u mnogim situacijama.“
„U svakoj kući gazda mora da vodi račun, a ne drugi sa strane.“
„Izgubio sam poverenje u sve. Čast izuzecima“
„Kada imamo zdravu naciju, imaćemo sve u životu. Ako nemamo zdravu naciju, nemamo ništa.“
„Socijalno pitanje jer baš me briga ko je koje vere. Ne zanima me ko je kakve vere, nego kakav je čovek.“
Nekonzistentnost ideje socijaldemokratije, o kojoj govori sociolog Vladimir Vuletić, nije uočljiva samo u Srbiji, već i na svetskom nivou, budući da nije na adekvatan način odgovorila izazovima globalizma. Međutim, ono što se u dovoljnoj meri u Srbiji ne može prepoznati, a što jeste bitno za socijaldemokratije u svetu - to je kosmopolitski pristup.
„Nema još uvek dovoljno te kosmopolitske vizije, nego se problemi pokušavaju rešiti tako što će se prebaciti na nekog drugog, bilo da je reč u okviru pojedinih slojeva u samom društvu, bilo da je reč o tome da se krivci za probleme traže među neprijateljima – ovakvim ili onakvim. To je već dvadeset ili trideset godina nešto što je dominantno”, ocenjuje Vuletić.
I dok Vladimir Vuletić veruje da u Srbiji, ipak, postoji potencijal za razvoj ozbiljne socijaldemokratije, Žarko Korać je pesimista.
„Pokušajte u Srbiji, u javnom životu, da branite, kao što ja branim, ideju solidarnosti, npr. sa Albancima ili jednaka prava za srpske i albanske radnike, pa ćete videti koliko ćete podrške dobiti. Nacionalizam, i to često ekstremni, u potpunosti boji naš politički život. Ove sitne grupacije socijaldemokrata, od koji su neke i neozbiljni pokušaj da se pojave na političkoj sceni, nažalost, nisu nešto što se može objediniti jer u praksi i ne postoje. Srbija će još dugo, dugo čekati neku veliku socijaldemokratsku stranku, a moje intimno ubeđenje je da to toga uopšte neće ni doći”, zaključuje Korać.
U kojoj meri je ideja socijaldemokratije utemeljena u programima i praktičnom delovanju političkih stranaka u Srbiji?
Sociolog Vladimir Vuletić smatra da ona ovde svakako postoji, ali i primećuje:
„Ona je prisutna na jedan relativno nekonzistentan način u programima većine, ili ključnih političkih stranaka koje danas deluju u Srbiji.”
Jedan od najdoslednijih savremenih protagonista ove političke ideje - predsednik Socijaldemokratske unije, Žarko Korać, tvrdi da je socijaldemokratija u Srbiji bila uvek slaba, iako je u svojoj istoriji imala značajne predstavnike, kao što su Dimitrije Tucović, Dragiša Lapčević, Svetozar Marković…
„Imala je sreću da ima vrlo značajne ličnosti, ali podrška u biračkom telu je bila uvek veoma mala”, kaže Korać.
Korać smatra da je u Srbiji, u raznim periodima, nacionalizam odrednica skoro svih političkih stranaka, dok se dolazak komunizma u periodu posle Drugog svetskog rata vezuje za posebne istorijske okolnosti. To, kako kaže, najbolje oslikava dolazak na vlast Socijalističke partije Srbije i Slobodana Miloševića, koji nije dobio podršku kao nastavljač socijalističke ideje.
„Nego kao agresivni nacionalista i čovek koji obećava rat i borbu za takozvane srpske teritorije koje, naravno, nikad nisu geografski precizno ni bile definisane. Dakle, ta pobeda nije imala veze sa nazivom te stranke, ili onim što je u njenom programu, koji je u suštini socijaldemokratski, nego sa stvarnom politikom i obećanjima, te percepcijom građana – ko je Milošević i šta je Milošević. Konačno, on je izvikan za nacionalnog lidera”, ocenjuje Milošević.
U pokušaju da se profilišu kao nastavljači ideje komunističke levice, ukrštao se veliki broj partija i pojedinaca - od Miloševićeve supruge, preko Titovih generala do – konačno - njegovog unuka:
„Trenutno nema na teritoriji Srbije ni jedne prave leve snage, osim naše”, kaže Joška Broz, koji ubeđuje javnost da objedinio segmentiranu komunističku scenu u Srbiji, propagirajući iskrenu ideju socijalne pravde, velikog nacionalnog pomirenja, ali i mnogo dalje od toga.
Zbunjivanje naroda
„Četnika i partizana više nema živih. Zašto se mi danas trujemo sa tim, umesto da se udružimo i borimo za bolji život naše dece i njihove dece, i sve dece na teritoriji sveta. Da se borimo protiv svega ovoga što se danas događa, ne samo kod nas, nego i u svetu, kao što su događanja u Libiji, Egiptu… Osnovno je da imamo neko dostojanstvo naroda”, navodi Broz.
„Za nacionalni, da naša nacija zaživi i opstane. Poslije su sve privatne stvari.“
„Mi moramo da se borimo za prava građana koji u toj državi žive.“
„Ovi reklamiraju sebe, tako da je narod zaveden u mnogim situacijama.“
„U svakoj kući gazda mora da vodi račun, a ne drugi sa strane.“
„Izgubio sam poverenje u sve. Čast izuzecima“
„Kada imamo zdravu naciju, imaćemo sve u životu. Ako nemamo zdravu naciju, nemamo ništa.“
„Socijalno pitanje jer baš me briga ko je koje vere. Ne zanima me ko je kakve vere, nego kakav je čovek.“
Nekonzistentnost ideje socijaldemokratije, o kojoj govori sociolog Vladimir Vuletić, nije uočljiva samo u Srbiji, već i na svetskom nivou, budući da nije na adekvatan način odgovorila izazovima globalizma. Međutim, ono što se u dovoljnoj meri u Srbiji ne može prepoznati, a što jeste bitno za socijaldemokratije u svetu - to je kosmopolitski pristup.
„Nema još uvek dovoljno te kosmopolitske vizije, nego se problemi pokušavaju rešiti tako što će se prebaciti na nekog drugog, bilo da je reč u okviru pojedinih slojeva u samom društvu, bilo da je reč o tome da se krivci za probleme traže među neprijateljima – ovakvim ili onakvim. To je već dvadeset ili trideset godina nešto što je dominantno”, ocenjuje Vuletić.
I dok Vladimir Vuletić veruje da u Srbiji, ipak, postoji potencijal za razvoj ozbiljne socijaldemokratije, Žarko Korać je pesimista.
„Pokušajte u Srbiji, u javnom životu, da branite, kao što ja branim, ideju solidarnosti, npr. sa Albancima ili jednaka prava za srpske i albanske radnike, pa ćete videti koliko ćete podrške dobiti. Nacionalizam, i to često ekstremni, u potpunosti boji naš politički život. Ove sitne grupacije socijaldemokrata, od koji su neke i neozbiljni pokušaj da se pojave na političkoj sceni, nažalost, nisu nešto što se može objediniti jer u praksi i ne postoje. Srbija će još dugo, dugo čekati neku veliku socijaldemokratsku stranku, a moje intimno ubeđenje je da to toga uopšte neće ni doći”, zaključuje Korać.