Zanemarljive količine radioaktivnih čestica u Srbiji

Radioaktivne čestice iz Japana stigle su u Srbiju, međutim, nadležne službe tvrde da njihova količina ne predstavlja bilo kakvu opasnost po zdravlje građana.

Prisustvo čestica joda 131 u vazduhu, detektovanih na tri merna mesta u Srbiji, ne zahteva sprovođenje mera zaštite i ne bi trebalo da izaziva strah kod građana, budući da se radi o zanemarljivim količinama.

Kako tvrdi direktorka Agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja, Mirjana Radenković, ne postoji mogućnost da dođe do kontaminacije vode i zemljišta u meri koja bi bila opasna po zdravlje ljudi.

„Stanovništvo u Srbiji ne mora da bude zabrinuto u ovom trenutku. Sva merenja pokazuju da su svi nivoi radioaktivnosti u granicama uobičajenih vrednosti. Takođe, izveštaji koje smo dobili od ovlašćenih kuća, koje se bave ispitivanjem radioaktivnosti, pokazuju da ti nivoi nisu zabrinjavajući i da se nalaze u granicama prosečnih vrednosti”, tvrdi direktorka Radenković.

Identične tvrdnje stižu i od direktora Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije, Radojice Pešića.

„Zaista su to tragovi i to uopšte ne može uticati, niti na životnu okolinu, a tek ne na stanovništvo u Srbiji”, tvrdi Pešić.

Uočene koncentracije joda u vazduhu su veoma niske i, kako kaže Mirjana Redenković, mnogo su niže od koncentracija prirodnih radionukleida koje postoje u životnoj sredini.

„Bukvalno se javnost nije ni morala obaveštavati o tome, ali mi smo smatrali da je potrebno da ljudi budu upoznati sa time, iako su to niske koncentracije, da znaju da čestice mogu da stignu iz tako udaljenih krajeva. One su nošene vazdušnim masama, kao i sve druge zagađujuće materije”, navodi Mirjana Radenković.

Plutonijum opasniji

Inače, pored cezijuma i joda, čije čestice se šire svetom nakon havarije u japanskoj nuklearnoj elektrani Fukušima, u okolini nuklearke zabeležene su i povišene vrednosti izuzetno opasnog radioaktivnog materijala plutonijuma.

Za razliku od joda 131, čiji je period poluraspada osam dana, plutonijumov je znatno duži - i po nekoliko stotina godina. Prema nekim istraživanjima, kada se udahne, zauvek ostaje u ljudskom organizmu i može da dovede do mutacije ćelija i pojave kancera.

Radojica Pešić naglašava da ne postoji mogućnost da čestice plutonijuma, na bilo koji način, dođu u Srbiju.

„Struktura tog radioaktivnog plutonijuma je takva da je fenomen koji se dešava, prevashodno taloženje ili ispiranje sa padavinama na određenim površinskim slojevima zemljišta u neposrednoj okolini tog objekta. Tako da to šira okolina objekta neće ni osetiti, a naravno, neće ni Srbija”, kaže Pešić.

Dodatnu zebnju kod mnogih građana izazvalo je zaustavljanje rada Nuklearne centrale Krško, zbog ispada spoljnog električnog napajanja. Prvobitni strah od mogućeg širenja radijacije, ubrzo su otklonili pravovremenom reakcijom lokalnih stručnih službi:

„Imali smo odličnu demonstraciju kako sigurnosni sistem na jednom nuklearnom postrojenju radi i, ako ima nečega dobrog u tome što se desilo u Krškom, to je da je javnost mogla da vidi kako dobro funkcionišu sigurnosni sistemi na takvim postrojenjima, uporedo sa situacijom koja se desila u Japanu.”

Osim Krškog, čijim postrojenjem zajedno upravljaju Slovenija i Hrvatska, u neposrednom okruženju Srbije su i nuklearke u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj. Kako kaže Pešić, sve su to elektrane druge generacije koje podležu neophodnom unapređenju sistema sigurnosti.

„Iz tih razloga su u Kozloduju svojevremeno isključena četiri reaktora, ali dva, koja sada rade, su reaktori koji su veoma mladi i koji su potpuno sigurni. Generalno rečeno, možemo dovoljno da se pouzdamo u sigurnost nuklearnih reaktora u našoj okolini”, kaže Pešićeva.

Aktivnosti nadležnih institucija

U kojoj meri i na koji način institucije u Srbiji mogu da reaguju na eventualne opasnosti od nuklearnih incidenata? Kao početni značajan korak Mirjana Radenković navodi postojanje Agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja.

„Sad konačno svi izveštaji stižu ovde i držimo se toga da javnost bude obaveštena o svemu. Ranije je postojala neka vrsta nepover

Hrvati zabrinutiji radi Krškog nego zbog Fukushime

enja, tako da sada, nakon ovih događaja koji nisu bili dramatični, ipak se vidi trend da se stanovništvo obaveštavamo pravovremeno, sa potpuno tačnim informacijama. Ukoliko bi došlo do nečega, to je multiresorna stvar. Tu se uključuju ministarstvo zdravlja, poljoprivrede, unutrašnjih poslova, dakle svi koji imaju ulogu u dešavanjima, ukoliko dođe do nekih vanrednih situacija”, pojašnjava Mirjana Radenković.

Značaj postojanja agencije ističe i Krunoslav Subotić, bivši direktor i viši savetnik u Institutu za nuklearne nauke Vinča, koji, međutim, skreće pažnju na nedostatak ekspertske osnove i adminstrativnog kapaciteta u Srbiji.

„Aktivne mere obrazovanja i širenja nuklearne kulture su stvar nauke, fakulteta, instituta… Nekad smo imali dobru osnovu. Mislim da, pre svega, treba ukinuti taj besmisleni moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana. Ta zabrana je nešto što ne priliči nekoj civilizovanoj državi. Na kraju krajeva, sem nas, niko u svetu to gotovo da i nema. U nuklearnom aspektu vi manipulišete jednim kilogramom uranijuma, a toliko vam daje tri miliona kilograma uglja. Prema tome, srazmera je neuporediva”, navodi Krunoslav Subotić.

S druge strane, u Javnom preduzeću Nuklearni objekti Srbije, kao prioritet postavlja se smanjenje opasnosti od potencijalnih incidenata. U tom kontekstu, nedavno je u Rusiju transportovan nuklearni otpad iz Instituta Vinča što je, kako kaže Radojica Pešić, stvorilo neuporedivo povoljniju situaciju:

„Sada u našoj državi više nema istrošenog nuklearnog goriva, niti osiromašenog, niti obogaćenog uranijuma. To ima više pozitivnih efekata. S jedne strane, smanjuje se pretnja od potencijalnog terorizma, a s druge strane, smanjuje se naša briga za eventualnim pogoršanjem stanja životne sredine, u slučaju da je to gorivo ostalo kod nas. Onda bismo morali da ulažemo znatna finansijska sredstva u nove tehnologije, kako bismo to gorivo držali pod kontrolom. Sada smo u tom smislu bezbrižni”, tvrdi Pešić.

Ono što bi po procenama eksperata bilo neophodno da se uradi je edukacija, a pre svega širenje svesti o tome da je radioaktivnost nešto sa čime se živi.

„Građani trebaju da se upoznaju sa tim šta je prirodna radioaktivnost. Recimo, imate mnogo više doza postojanja radona u vazduhu. Bilo bi jako lepo kada bi mediji postepeno informisali i o tome. To je nešto sa čime živimo i to je nešto što je svakodnevica, a ljudi o tome ništa ne znaju. Nakon toga, čini mi se da bi sve ove informacije u javnosti bile dočekane na drugačiji način”, zaključuje Mirjana Radenković.