Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Deklaracija o Srebrenici: Dan posle


Poslanici u Skupštini Srbije za vreme sednice 30. marta. 2010. godine

Skupština Srbije usvojila je Deklaraciju kojom najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, izražavajući saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija.

To je suština dokumenta oko koga se vodila višečasovna rasprava. Kakvi su dometi Deklaracije, da li je Srbija ispunila svoje međunarodne obaveze i da li je ispunila svoje moralne obaveze prema žrtvama?

Raspravu u Parlamentu Srbije strani mediji ali i domaći posmatrači vide kao znak da je srpsko društvo 15 godina nakon rata duboko podeljeno. Iako nije pomenuta reč genocid, za Deklaraciju je glasala, neko će reći tek tanka većina, drugi će reći ipak većina: 127 od 250 poslanika.

Osnovni utisak je, nakon mučne celodnevne rasprave, da je podela bila na liniji onih koji su ostali u '90-im i onih koji su iz njih uspeli da iskorače, čak iako su imali uprljane ruke.

Protiv rečnika devedesetih

Marina Raguš iz Šešeljeve radikalne stranke:

„Zašto je vrlo važno bilo da se istakne Srebrenica? Zato što je Srebrenica isto što i Markale, isto što i Račak... I nekima opravdanje za najgnusnije zločine počinjene u 20. i 21. veku. Ono što treba da se pamti jeste ono što mi ovoga dana ostavljamo kao svoju zaostavštinu.“

Da pojasnimo. Poslanica govori o masakru na pijaci u Sarajevu, o zločinu nad Albancima u selu Račak i o genocidu nad hiljadama Bošnjaka u Srebrenici kao o fingiranim zločinima, zločinima koji su, kako je to tvrdila Miloševićeva vlast tada, a radikali i sada – srpski neprijatelji učinili sami sebi. Da bi opravdali najstrašnije zločine – a to su u njihovoj interpretaciji zločini učinjeni samo nad Srbima.

Ni radikalski otpadnici, Nikolićevi naprednjaci nisu uspeli da pokažu da su obukli sasvim novo evropsko odelo - izašli su iz sale zajedno sa svojim bivšim partijskim kolegama.

Prekaljeni demokrata, profesor Dragoljub Mićunović i nekadašnji Đinđićev bliski saradnik Žarko Korać ostaće zapamćeni kao oni koji su uspeli da

Žarko Korać

iskorače iz dnevno političkih čakšira i progovore o žrtvama i suprotstave se rečniku '90-ih o tome da Deklaracija gura Srbe u istorijsko blatište.

Mićunović: „Niko vam nije dao pravo, ni mandat da vi tumačite buduću istoriju i da držite moralne lekcije da li će se neko moralno srozati ili podići. Naslušali smo se toga 20 godina. Dvadeset godina ovde govorim da ne treba ratovati, da se treba kloniti.“

Korać: “Ako je to u Srebrenici bio herojski čin, a zbog čega su onda noću buldožerima te leševe prenosili iz primarnih u takozvane sekundarne grobnice, pa u tercijalne... Ako se glavni akter Ratko Mladić ponosi time što je uradio, zašto se krije?“

Lekcija za Republiku Srpsku

Raspravu koju je prenosio javni servis pratila je Srbija. Kako su se osećali naši sagovornici koji su bili ispred malih ekrana? Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo:

„Kada bi mogla ta rasprava u Parlamentu da se sakrije, to bi bilo u najvećem interesu Srbije. Da niko ne vidi tu sramotu, da niko ne vidi te aveti prošlosti, te utvare prošlosti. To je najstrašnija, najužasnuja javna reč koja se čula u Srbiji. To stvarno zahteva hitnu političku odluku o tome šta učiniti kada su nama u institucijama još uvek oni koji su odgovorni za sve ono što se događalo u prošlosti.“

Književnik Filip David:

„I ono što je u svemu tome zastrašujuće, to je što se vidi da se svest najvećeg broja poslanika zapravo nije promenila. Da su oni ostali na onom nivou na kome su bili početkom '90-ih godina. Nekako se dobija utisak da ovih 20-ak godina mi tapkamo u mestu.“

Međutim, kada se spere gorki ukus nedolične skupštinske rasprave, ostaje činjenica da je Deklaraciju o Srebrenici usvojio srpski parlament. Ono što je dobro, kaže Nataša Kandić, je što ova Deklaracija postavlja okvir i za te utvare prošlosti:


„Ova država je priznala taj genocid. Prihvatila svoju odgovornost za to. Pa i pod uslovom da nije upotrebila taj izraz već ga zakamuflirala, ovo je dovoljan korak. Ovo će biti prihvaćemo kao izvršenje obaveze na osnovu presude Međunarodnog suda pravde“, kaže Kandić i dodaje da je veoma važno kakve će ova odluka Skupštine Srbije imati efekte na Republiku Srpsku:

„Ona mora da ima u vidu da je Srbija priznala genocid. To je lekcija i za Republiku Srpsku i to će, po meni, uticati na promenu i javnog raspoloženja, stavova i mišljenja u RS.“

A na pitanje kakav će imati efekat na javnost u Srbiji, Nataša Kandić kaže:

„Mislim da je ovo maksimum koji može da iznese i javnost Srbije. Teško bi ona podnela kada bi cela Skupština bila u znaku jakog kritičkog preispitivanja. Bojim se da Srbija još uvek nije spremna za to.“

Filip David, međutim, ne veruje u neke suštinske pomake:

„Ja sam veliki pesimista da se tu nešto može izmeniti. Verujem da će tek kroz dve generacije, kada mladi ljudi budu mogli objektivno kroz činjenice da sagledaju šta se desilo, doći do promene svesti. Ali, bojim se da možda ni tada toga neće biti.“

*****

Pročitajte i ovo:
U BiH i Srbiji i dalje traju rasprave o usvajanju Rezolucije o Srebrenici
Bez riječi "genocid" Rezolucija nepotrebna

Dogovori o rezoluciji o Srebrenici: termin zločin ili genocid
Tadić: Razdvojićemo rezolucije, ali ćemo obe usvojiti
Srbija treba da izađe iz stalnog poricanja

Predsednik Srbije Boris Tadić o Deklaraciji o Srebrenici

Deklaracijom su Skupština Srbije, građani Srbije i srpski narod jasno pokazali da se distanciraju od tog monstruoznog zločina i da ne stoje iza njega. To je važna istorijska činjenica i zbog toga je jučerašnji dan bio veliki dan za Srbiju i njene građane.

U Deklaraciji ne stoji reč genocid zato što se Skupština nije bavila pravničkom kvalifikacijom, Skupština donosi jedan politički akt koji iznad svega predstavlja vrednosno određenje prema zločinu koji se dogodio.

Smatram da je odluka parlamenta makar i da je bila i sa jednim glasom više od potrebne većine dovoljna da iskaže odnos čitavog srpskog naroda prema zločinu u Srebrenici.

Nije postojao nikakav pritisak niti jedne međunarodne institucije da se usvoji Deklaracija o Srebrenici. Odluka o usvajanju Deklracije je naša, srpska.

Potpuno se slažem sa majkama Srebernice i sa svim ljudima koji žive na našem zajedničkom prostoru koji smatraju da taj zločin mora da ima svoj epilog u suđenju u Haškom tribunalu. I zbog toga je Srbija spremna i učiniće sve da uhapsi preostale optužene za ratne zločine i zločin u Srebrenici, tu pre svega mislim na Ratka Mladića.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG