Zoran Janjušević, savetnik u "Kargo logističkom centru Brodogradilište Beograd", i Pavle Miljković, direktor tog preduzeća, uhapšeni su zbog sumnje da su zloupotrebili službeni položaj. Biznismen Zoran Janjušević, nekadašnji savetnik u vladi Zorana Đinđića, tako je posle nekoliko godina ponovo dospeo u žižu javnosti nakon što je svojevremeno protiv njega obustavljen postupak u kom je bio osumnjičen za isto krivično delo.
Zoran Janjušević osumnjičen je da je od 2006. do 2010. podstrekavao Pavla Miljkovića da “KLC Brodogradilište Beograd” plaća radove na njegovoj kući u beogradskoj Tolstojevoj ulici na Dedinju.
Ivica Dačić, ministar policije, rekao je da je tom preduzeću na taj način napravljena šteta od 800.000 evra.
“Osumnjičeni Janjušević je sa licima firme koju je angažovao za izgradnju i opremanje te kuće imao dogovor da se sve što se na toj lokaciji bude radilo fakturiše preduzeću ‘Kargo logistički centar Brodogradilište Beograd’.”, kaže Ivica Dačić.
Zoran Janjušević široj javnosti postao je poznat 2004. kroz slučaj „Janjušević-Kolesar“, u vezi sa privatizacijom paraćinske cementare „Novi Popovac“ od pre 11 godina, i to je bila prva afera u kojoj su bili optuženi visoki funkcioneri vlade formirane posle 5. oktobra 2000. Z
ajedno sa Nemanjom Kolesarom bio je osumnjičen da je uticao da tu firmu kupi kompanija koja je na njegov račun uplatila dva miliona dolara, ali je beogradski Viši sud u decembru 2010. obustavio istragu. Zbog utaje poreza osudjen je 2007. na uslovnu zatvorsku kaznu od 20 meseci i 800.000 dinara i tada je izjavio da je protiv njega doneta "politička presuda u političkom procesu".
Zlatko Nikolić, iz beogradskog Instituta za Kriminološka istraživanja, kaže za RSE da je hapšenje Janjuševića na neki način bilo očekivano jer se njegovo ime već niz godina godina pominje u vezi sa sumnjivim poslovima.
“Ovo je, po meni, sasvim ozbiljan pristup protiv korupcije i organizovanog kriminala. Naročito zbog toga što se sadašnja vlast oslanja i na zahteve koje je dobila od Evropske unije da se istraže 24 sumnjive privatizacije u Srbiji. Medju njima je sigurno i ovaj slučaj ‘Brodogradilište’. Za hapšenje Janjuševića ne vidim političke motive, prostu osvetu ili nešto slično, jer su on i slični sumnjičeni i donekle procesuirani i dok je njihova partija bila na vlasti. Isti ljudi se pominju i za zloupotrebu u privatizaciji cementare, i oko luke u Beogradu, a sada i za brodogradilište”, kaže Zlatko Nikolić.
Nije bio operativac
Zoran Janjušević, koji je pre nego što je postao savetnik u vladi Zorana Đinđića prethodno bio imenovan i za specijalnog savetnika za privredu i postavljen za stečajnog upravnika beogradskog brodogradilišta, ranije je u medijima pokušao da objasni početke svoje poslovne priče pa je tako jednom prilikom izjavio:
“Nemam problem da kažem da imam novca jer sam ga zaradio pošteno i od svog rada pristojno živim. Čim sam došao u Beograd posvetio sam se biznisu. Osnovao sam kompaniju koja je ugašena 2004. Nisam mogao da opstanem od kojekakvih pritisaka. Imao sam firmu koja se bavila remontom brodova za ratnu mornaricu i po šest meseci godišnje boravio sam u Tivtu.”
Zoran Mijatović, bivši zamenik načelnika Državne bezbednosti Srbije, smatra da, uprkos brojnim sumnjama, sa rezervom treba sačekati epilog procesa protiv Zorana Janjuševića.
“Ranije optužbe protiv njega bile su vrlo ozbiljne. Koliko se sećam, još dok sam ja radio u Službi on je imao nekoliko krivičnih prijava upravo vezanih za bivše brodogradilište “Tito”. Samo se bojim da bi ovaj poslednji postupak protiv njega mogao da se završi kao predjašnji. Plašim se da bi istraga mogla da traje jako dugo i da će u momentu kada bi trebalo da dodje do sudjenja opet u tom postupku da se pokaže da nema dovoljno elemenata ili dokaza za sudski proces i presudu", ocenjuje Zoran Mijatović.
Nedugo nakon savetničkog angažmana za resor privrede, koji je dobio početkom 2001, Zoran Janjušević postavljen je na funkciju savetnika za bezbednost tadašnjeg premijera Zorana Đinđića, dok je posle oružane pobune Jedinice za specijalne operacije imenovan za člana Saveta za nacionalnu bezbednost i postao zadužen za vezu između Državne bezbednosti i Vlade Srbije.
Kako je pisala štampa, Janjušević je sebe preporučio za tu funkciju tako što je po dolasku u Srbiju tvrdio da ima bezbednosno iskustvo jer je do 1993, kada se preselio u Beograd, u Bosni i Hercegovini bio operativni radnik Službe bezbednosti Republike Srpske. Sa druge strane, njegovi oponenti tvrdili su da je bio vozač u tamošnjem MUP-u.
Zoran Mijatović, koji je nekoliko decenija radio u vrhu DB-a, sadašnje Bezbednosno informativne agencije Srbije, kaže da je tajna služba i tada znala da Janjušević nije imao karijeru operativca:
“Vrlo je mistično kako je Zoran Janjušević stigao na mesto savetnika za bezbednost, jer on je nama apsolutno bio nepoznat kao osoba koja je eventualno radila u nekoj službi. O tome se zaista teško nešto može reći ali pretpostavljam da je on bio jedan od onih ljudi, kojih u našoj zemlji ima na hiljade, koji kada se približe političarima ili krenu sa poslovima stvaraju imidž osobe iz Službe ili poznavaoca bezbednosnih informacija. Da se tako predstavljaju i da šire takvu sliku o sebi mogli su samo kod onih koji o tajnim službama ništa ne znaju.”
Zoran Janjušević povukao se iz javnog života nakon što se dogodilo ubistvo premijera Zorana Đinđića. Na sudjenju optuženima za taj atentat svedočio je 2005. godine kada je rekao da Savet za nacionalnu bezbednost nije imao podatke o tome da “Crvene beretke” pripremaju atentat na predsednika Vlade Srbije.
Zoran Janjušević osumnjičen je da je od 2006. do 2010. podstrekavao Pavla Miljkovića da “KLC Brodogradilište Beograd” plaća radove na njegovoj kući u beogradskoj Tolstojevoj ulici na Dedinju.
Ivica Dačić, ministar policije, rekao je da je tom preduzeću na taj način napravljena šteta od 800.000 evra.
“Osumnjičeni Janjušević je sa licima firme koju je angažovao za izgradnju i opremanje te kuće imao dogovor da se sve što se na toj lokaciji bude radilo fakturiše preduzeću ‘Kargo logistički centar Brodogradilište Beograd’.”, kaže Ivica Dačić.
Zoran Janjušević široj javnosti postao je poznat 2004. kroz slučaj „Janjušević-Kolesar“, u vezi sa privatizacijom paraćinske cementare „Novi Popovac“ od pre 11 godina, i to je bila prva afera u kojoj su bili optuženi visoki funkcioneri vlade formirane posle 5. oktobra 2000. Z
ajedno sa Nemanjom Kolesarom bio je osumnjičen da je uticao da tu firmu kupi kompanija koja je na njegov račun uplatila dva miliona dolara, ali je beogradski Viši sud u decembru 2010. obustavio istragu. Zbog utaje poreza osudjen je 2007. na uslovnu zatvorsku kaznu od 20 meseci i 800.000 dinara i tada je izjavio da je protiv njega doneta "politička presuda u političkom procesu".
Zlatko Nikolić, iz beogradskog Instituta za Kriminološka istraživanja, kaže za RSE da je hapšenje Janjuševića na neki način bilo očekivano jer se njegovo ime već niz godina godina pominje u vezi sa sumnjivim poslovima.
“Ovo je, po meni, sasvim ozbiljan pristup protiv korupcije i organizovanog kriminala. Naročito zbog toga što se sadašnja vlast oslanja i na zahteve koje je dobila od Evropske unije da se istraže 24 sumnjive privatizacije u Srbiji. Medju njima je sigurno i ovaj slučaj ‘Brodogradilište’. Za hapšenje Janjuševića ne vidim političke motive, prostu osvetu ili nešto slično, jer su on i slični sumnjičeni i donekle procesuirani i dok je njihova partija bila na vlasti. Isti ljudi se pominju i za zloupotrebu u privatizaciji cementare, i oko luke u Beogradu, a sada i za brodogradilište”, kaže Zlatko Nikolić.
Nije bio operativac
Zoran Janjušević, koji je pre nego što je postao savetnik u vladi Zorana Đinđića prethodno bio imenovan i za specijalnog savetnika za privredu i postavljen za stečajnog upravnika beogradskog brodogradilišta, ranije je u medijima pokušao da objasni početke svoje poslovne priče pa je tako jednom prilikom izjavio:
“Nemam problem da kažem da imam novca jer sam ga zaradio pošteno i od svog rada pristojno živim. Čim sam došao u Beograd posvetio sam se biznisu. Osnovao sam kompaniju koja je ugašena 2004. Nisam mogao da opstanem od kojekakvih pritisaka. Imao sam firmu koja se bavila remontom brodova za ratnu mornaricu i po šest meseci godišnje boravio sam u Tivtu.”
Zoran Mijatović, bivši zamenik načelnika Državne bezbednosti Srbije, smatra da, uprkos brojnim sumnjama, sa rezervom treba sačekati epilog procesa protiv Zorana Janjuševića.
“Ranije optužbe protiv njega bile su vrlo ozbiljne. Koliko se sećam, još dok sam ja radio u Službi on je imao nekoliko krivičnih prijava upravo vezanih za bivše brodogradilište “Tito”. Samo se bojim da bi ovaj poslednji postupak protiv njega mogao da se završi kao predjašnji. Plašim se da bi istraga mogla da traje jako dugo i da će u momentu kada bi trebalo da dodje do sudjenja opet u tom postupku da se pokaže da nema dovoljno elemenata ili dokaza za sudski proces i presudu", ocenjuje Zoran Mijatović.
Nedugo nakon savetničkog angažmana za resor privrede, koji je dobio početkom 2001, Zoran Janjušević postavljen je na funkciju savetnika za bezbednost tadašnjeg premijera Zorana Đinđića, dok je posle oružane pobune Jedinice za specijalne operacije imenovan za člana Saveta za nacionalnu bezbednost i postao zadužen za vezu između Državne bezbednosti i Vlade Srbije.
Kako je pisala štampa, Janjušević je sebe preporučio za tu funkciju tako što je po dolasku u Srbiju tvrdio da ima bezbednosno iskustvo jer je do 1993, kada se preselio u Beograd, u Bosni i Hercegovini bio operativni radnik Službe bezbednosti Republike Srpske. Sa druge strane, njegovi oponenti tvrdili su da je bio vozač u tamošnjem MUP-u.
Zoran Mijatović, koji je nekoliko decenija radio u vrhu DB-a, sadašnje Bezbednosno informativne agencije Srbije, kaže da je tajna služba i tada znala da Janjušević nije imao karijeru operativca:
“Vrlo je mistično kako je Zoran Janjušević stigao na mesto savetnika za bezbednost, jer on je nama apsolutno bio nepoznat kao osoba koja je eventualno radila u nekoj službi. O tome se zaista teško nešto može reći ali pretpostavljam da je on bio jedan od onih ljudi, kojih u našoj zemlji ima na hiljade, koji kada se približe političarima ili krenu sa poslovima stvaraju imidž osobe iz Službe ili poznavaoca bezbednosnih informacija. Da se tako predstavljaju i da šire takvu sliku o sebi mogli su samo kod onih koji o tajnim službama ništa ne znaju.”
Zoran Janjušević povukao se iz javnog života nakon što se dogodilo ubistvo premijera Zorana Đinđića. Na sudjenju optuženima za taj atentat svedočio je 2005. godine kada je rekao da Savet za nacionalnu bezbednost nije imao podatke o tome da “Crvene beretke” pripremaju atentat na predsednika Vlade Srbije.
