Dostupni linkovi

Srpski svileni put ili svileni gajtan


"Od izvora dva putića vode na dve strane". Prepevani refren ove narodne pesme prepeva, primenjen na spoljnu politiku zvaničnog Beograda, glasio bi: "Srpski putevi vode na sve strane".

Prošlonedeljno imenovanje odlazećeg predsednika šefa države Tomislava Nikolića na čelo Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom – može se tumačiti i kao njegovo uhlebljenje, tačnije namirivanje za odustajanje od utrke za drugi predsednički mandat koji je ubedljivo osvojio Aleksandar Vučić. Međutim, od tih balkanskih političkih kombinatorika čiji je cilj i da "vuk bude sit i ovce ostanu na broju" – mnogo je važnije to što formiranje ovog tela nagoveštava dodatno naginjanje Srbije ka Istoku jer uviđa da će morati podugo da pričeka na ulazak u EU.

U odluci o formiranju Saveta se navodi da će jedan od njegovih zadataka biti "usmeravanje saradnje Srbije i Kine u sprovođenju strategije Kine 'Jedan pojas-jedan put na teritoriji Srbije' ". Reč je o velikom međunarodnom projektu o kome će biti više reči u nastavku teksta.

Ako zvanični Beograd u njemu vidi interes, postavlja se pitanje zašto taj posao ne obavljaju resorna ministarstva i druge postojeće institucije. Iako drugačije namene, ovo telo se, makar na formalnom nivou, uspostavlja kao neka vrsta pandana Kancelariji za evropske integracije. S obzirom da se u Beogradu odranije govori o potrebi bliskije saradnje sa Evroazijskom unijom na čijem je čelu Rusija, intenziviranje poslovnih veza sa Pekingom je kontinuitet politike balansiranja između Istoka i Zapada.

Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić
Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić

Naravno, svaka država nastoji da vodi multilateralnu spoljnu politiku sarađujući sa mnoštvo zemalja u potrazi za novim tržištima i investicijama koje su u padu nakon izbijanja globalne krize 2008. U tom sklopu, možda će se delokrug rada Saveta proširiti i na arapske zemlje sa čijim liderima je Tomislav Nikolić takođe uspostavio bliske odnose.

Međutim, problem je kada se u vođenju te multilateralne politike ne prepoznaje jasan pravac i vrednosni sistem. U više navrata je na ovim stranicama pomenuto da Srbija uglavnom iz praktičnih, ekonomskih razloga teži EU a da su njene vlasti vrednosno mnogo bliže autoritarnim politikama Moskve i Pekinga.

Pitanje je u kojoj meri je to Vučićevo taktiziranje kako bi se pokazalo evropskim liderima da Srbija ima alternativu ukoliko bude izložena političkim pritiscima na šta se žalio prošle sedmice tokom večere u Briselu sa šeficom diplomatije EU Federikom Mogerini i ostalim balkanskim kolegama. Ili, pak, dolazi do izražaja prava radikalska suština Vučićeve politike a samo iz pragmatičnih razloga je navukao proevropsku odoru.

U tom smislu je ilustrativno njegovo stavljanje na stranu Kine povodom primedbi Nemačke na samitu u Pekingu "Jedan pojas-jedan put" sredinom maja na završni dokument u kome se nisu našle jasne garancije za slobodnu trgovinu i fer konkurenciju.

Novi predsednik Srbije je istakao da se u Berlinu pribojavaju kineske konkurencije, iako upravo vlasti u Pekingu narušavaju princip ravnopravnosti svih aktera na tržištu, favorizujući domaće firme u odnosu na strane investitore. I država u Srbiji je najveći poslodavac i interveniše i tamo gde bi ekonomske aktivnosti trebalo prepustiti tržištu.

Stoga, nisu baš najpreciznije ocene da u saradnji Srbije sa Rusijom preovladava politička dimenzija, a da su u slučaju veza sa Pekingom na prvom mestu komercijalni motivi. Srbija se oslanja na Kinu i politički, pre svega, zbog nepriznavanja Kosova.

I na ekonomskom planu dolazi do izražaja podudarnost u političkoj praksi, tačnije odsustvo transparentnosti i korupcija. Takođe, vlastima u Beogradu svakako odgovara što Kina ne postavlja kao uslov za privrednu saradnju stanje ljudskih prava, slobodu medija jer je u najmnogoljudnijoj zemlji sveta to još veći problem.

Klizavi svileni put

Za razliku od drugih zemalja, pre svega evropskih, koje direktno investiraju u Srbiju, kineski model plasmana kapitala počiva uglavnom na omogućavanju kredita koji daje uz uslov da njene firme, u prvom redu građevinske, realizuju finansirane projekte. Stoga je u javnosti netačno prezentirano da su kineske kompanije investirale u gradnji Pupinovog mosta u Beogradu. Zapravo, zvanični Peking je dao kredit, kineske firme su ga gradile, a očevici tvrde da niko od domaćih aktera nije imao pristupa - čak ni inspekcija.

Na taj način je Srbija, kako ističe ekonomista Aleksandar Stevanović, "uvezla" Pupinov most iz Kine, kao što je zvanični Beograd, po rečima analitičara Mijata Lakićevića, "kupio" Kinezima železaru u Smederevu.

Naime, tačno je da su kineski partneri dali za srpskog gubitaša 46 miliona evra, što je duplo više nego što je platio "Ju Es Stil" (US Steel) početkom 2000-ih. Međutim, kineska strana nije kupila Železaru, odnosno radnike sa svim obavezama uključujući i dugove, već samo njenu imovinu, što uključuje i 500 hektara zemlje i luku Smederevo na Dunavu koja se nalazi na koridoru od luke Solun koju je Peking zakupio na 100 godina.

Železara Smederevo, 2011.
Železara Smederevo, 2011.

Dakle, kineski ulagači mogu se nadati višestrukoj dobiti. To znači da oni idu na sigurno bez spremnosti da preuzmu bilo kakav poslovni rizik, dok će srpska država morati da namiri radnike i poverioce smederevske Železare.

I na prvi pogled atraktivni krediti kojima Kina krči put svojim firmama, nisu tako povoljni. Najpre je problem što se vrednost projekata prenaduvava. Tako je za pompezno najavljenu gradnju deonice autoputa Surčin-Obrenovac dužine 17,6 kilometara uzet kredit od kineskih banaka od 208 miliona evra iako bi mogla da se, po proceni stručnjaka, uradi za maksimalnih 150 miliona evra.

Drugo, kineski krediti nisu najpristupačniji na svetu. Tako se za izgradnju Pupinovog mosta plaća kamata od tri odsto, dok je Međunarodna banka za obnovu i razvoj nedavno odobrila kredit za podršku budžetu Srbije sa stopom od samo 0,7 procenta.

Nema sumnje da u ovakvom poslovnom odnosu kineska strana ostvaruje ogromnu i sigurnu zaradu. Postavlja se pitanje šta time Srbija dobija jer će kredite vraćati buduće generacije, a u pomenutim i drugim projektima domaće firme uglavnom nisu angažovane. Osim političkih kalkulacija, po svojoj prilici, narodski rečeno, neko se od tih projekata dobro ovajdio.

Svečano otvaranje Pupinovog mosta
Svečano otvaranje Pupinovog mosta

Ogroman trgovinski deficit sa Kinom je slika tog neravnopravnog odnosa. Srbija izvozi u najmnogoljudniju zemlju sveta samo 20,5 miliona dolara godišnje a uvozi čak 1,5 milijardu. Tačno je da Kina ostvaruje suficit i u razmeni sa najvećim zemljama poput Sjedinjenih Američkih Država. Međutim, razlika veća od 70 puta u slučaju trgovine Kine i Srbije je astronomska. Tim pre što je taj deficit zvaničnog Beograda znatno niži u poslovanju sa zapadnim zemljama.

U trgovini sa Italijom je čak ostvaren čak suficit: izvoz je dostigao 2,2 milijardi evra, a uvoz 1,9 milijardi.

Ove i druge činjenice dovode u pitanje uvreženi stereotip u srpskoj javnosti da "sunce izlazi na istoku", odnosno o prijateljski nastrojenim Rusiji i Kini, sa jedne, i nenaklonjenom Zapadu, sa druge strane.

U međuvremenu, vlasti u Beogradu polažu velike nade u grandiozni kineski projekat "Jedan pojas, jedan put". Deo tih planova je i izgradnja brze pruge Beograd-Budimpešta. Međutim, mađarski premijer Viktor Orban još nije parafirao sporazum, očito zbog kritika EU na račun netransparentnosti kineskog poduhvata.

Takođe, Aleksandar Vučić se nada da će kineski partneri preuzeti i propali RTB Bor i investirati u druge projekte. Međutim, iako je tokom prošlogodišnje posete Beogradu kineski predsednik Si Đinping potpisao 22 različita memoranduma o saradnji i dobrim namerama, za sada se ne nazire njihova realizacija.

Peking očito ima prioritete na drugim stranama sveta, nigde mu se ne žuri a i poznata je tradicionalna kineska strpljivost. Dok se mala Srbija "peče kao na žeravici" jer joj je preko potreban novac za oživljavanje privrede – možda učini i još neki ustupak – što je verovatno deo strategije Pekinga.

Put svile kao Maršalov plan

Kineski projekat "Jedan pojas, jedan put" mnogi smatraju najimpresivnijim razvojnim poduhvatom 21. veka, koji se može porediti sa američkim Maršalovim planom obnove Evrope nakon Drugog svetskog rata i predstavlja novi model globalizacije.

Ovaj projekat obuhvata 68 zemalja sa 4,4 milijarde stanovnika i predviđa velika infrastrukturna ulaganja u izgradnju autoputeva, brzih železnica, luka, energetskih i komunikacionih postrojenja kako bi se povezalo evroazijsko područje na novom putu svile zamišljenom po uzoru na antički "Put svile" od Kine ka Bliskom istoku, Africi i Evropi.

Kina sprema hiljadu milijardi dolara, uglavnom iz državnih finansija, u razne projekte. Šezdeset osam zemalja i međunarodnih organizacija je potpisalo sa Kinom sporazume o saradnji u projektu koji bi trebalo zaokružiti do 2050. godine.

Cilj je da se osiguraju pomorski pravci od Kine do Sredozemlja i, istovremeno, izgrade alternativni kopneni putevi da bi se garantovao neprekinuti pristup stranim tržištima u slučaju pomorske blokade.

Čitav poduhvat se zasniva na inicijativi predsednika Kine Si Đinpinga od pre četiri godine o izgradnji koridora kojim bi se osigurala isporuka roba sa istoka, pre svega u Evropi i, istovremeno, snabdevanje sirovinama.

Kineski predsednik Si Đinping
Kineski predsednik Si Đinping

U tom cilju se gradi šest koridora. Inače, čudno je da je Peking rečju terminom "put" označio pomorske komunikacije, a "pojas" kopnene.

Kina raspolaže viškovima novca zbog velikog suficita u spoljnotrgovinskoj razmeni koji ne može da u potpunosti plasira u domaću ekonomiju, pa su joj potrebna nova međunarodna tržišta, kao i da obezbedi poslove za svoje građevinske kompanije.

Stručnjaci procenjuju da bi ovo mogao da bude stimulans za međunarodnu trgovinu u trenutku kada globalna ekonomija mnogo sporije raste nego pre izbijanja krize 2008.

Kineski globalizam naspram Trampovom izolacionizmu

Ovaj projekat je najočigledniji simbol rastućih ambicija Kine. Nakon što je na početku mandata, Tramp odustao od Transpacifičkog partnerstva (TPP), čime se lišio mogućnosti da diktira pravila globalne trgovine, Kina nastoji da iskoristi tu šansu i dokaže da je u stanju da preuzme ulogu međunarodnog ekonomskog vođstva, odnosno uspostavljanja novog svetskog poretka u kojem svi putevi vode u Peking.

Dok Tramp promoviše spoljnu politiku u kojoj je "Amerika na prvom mestu", Kina nastoji da se pokaže kao globalni igrač. Tako se Si Đinping, autoritarni lider jednopartijske države, na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu početkom ove godine pozicionirao kao nepokolebljivi pobornik slobodne trgovine. Uprkos neoborivim dokazima da njegova vlada štiti kineske kompanije od strane konkurencije, mnogi u svetu su ga pohvalili zbog "snažne odbrane globalizacije".

Ako Donald Tramp ostavi prazninu povlačenjem američkog liderstva iz globalne trgovine, kineski predsednik Si Đinping je odlučan da popuni taj prostor – a, kako ocenjuje "Fajnenšel tajms" (Finansial Times), ostatak sveta će registrovati tu promenu.

Podozrivost Japana i Indije

Reakcije su pomešane. Dok se siromašnije države nadaju preko potrebnom kapitalu, SAD, Indija, Japan, kineski susedi, kao i većina evropskih zemalja upozoravaju na geostrateške implikacije. Drugi su zabrinuti zbog socijalnog i ekološkog uticaja projekta zvaničnog Pekinga.

Naročito su podozrivi Japan i Indija.

Indija, koja je u 20. veku tri puta ratovala sa Kinom, bojkotovala je samit u Pekingu i čitav projekat, ističući da ignoriše "suverenitet i teritorijalni integritet". Naime, zvanični Nju Delhi upozorava da je neprihvatljivo što deo "Puta svile" prolazi kroz njegovu teritoriju Aksajčin koju je Kina okupirala 1962. godine, kao i kroz deo Kašmira, koji kontroliše Pakistan, a Indija ga smatra svojim.

Inače, Indija nije previše zainteresovana za ovaj projekat jer ima pristup svetskim tržištima morskim putem.

Peking: Put svile nije potajni nekolonijalizam

Iako su članice EU poslale predstavnike na samit u Pekingu, one nisu podržale završni kominike o trgovini ukazujući na važnost transparentnosti i zajedničkog vlasništva.

One su sumnjičave prema jačanju ekonomskog uticaja Kine u njihovom "dvorištu": tačnije, kada je zvanični Peking pre pet godina počeo da okuplja zemlje Centralne i Istočne Evrope u formatu "16+1".

Mnogi u namerama Kine vide nastojanje da pod plaštom trgovine osnaži svoju globalnu političku moć.

U Pekingu ističu da nije reč o staroj zapadnoj hegemoniji presvučenoj u kinesku odeždu. Državna agencija Sinhua piše da Kini nisu potrebne marionetske države niti se upušta u promenu režima.

"Novi Put svile nije i nikada neće biti plan potajnog neokolonijalizma", ukazuje kineska agencija.

Si Đinping nastoji da ublaži strahovanja susednih zemalja da će ovaj poduhvat podriti ostale regionalne inicijative. Tako je najavio osnivanje kinesko-ruskog investicionog i razvojnog fonda, u cilju jačanja veza između severa Kine i ruskog Dalekog istoka.

Peking nastoji da time otkloni bojazan Moskve da će "Put svile" dovesti u pitanje Evroazijsku ekonomsku uniju – omiljeni projekat Vladimira Putina – jer obuhvata iste, centralnoazijske zemlje poput Kazahstana.

Predsednik Rusije Vladimir Putin
Predsednik Rusije Vladimir Putin

Naravno, ne zna se da li će pomenuta cifra od skoro hiljadu milijardi dolara biti i realizovana jer se radi o inicijativi koja služi kao "kišobran" za mnoge druge projekte čiji je cilj podsticanje kineskih kompanija da potraže šansu za poslovanje izvan granica, odnosno strategije "Otvaranja prema Zapadu" (Xibu dakaifa).

"Kineske institucije ulažu mnogo napora kao i kapitala u ovaj projekat. Međutim, on neće preobraziti Aziju za samo nekoliko godina. Biće potrebno nekoliko decenija ukoliko, naravno, bude istrajalava na njemu", smatra Majkl Kovrig (Michael), ekspert Međunarodne krizne grupe za severnoistočnu Aziju.

Izvoz kineskih problema

Osim podozrenja prema geopolitičkim namerama Kine, mnogi strahuju i da bi se u slučaju realizacije ovog grandioznog projekta sa njim izvezle najslabije strane kineske ekonomije, te da bi se dodatno pojačao pritisak na njen već opterećen finansijski sistem kome nedostaje transparentnost.

Uprkos ubrzanom rastu kineske ekonomije u poslednjih nekoliko decenija, njena slaba tačka je neefikasni plasman kapitala, što je očekivano za privredu u kojoj dominiraju državna preduzeća. To onda rezultira viškom kapaciteta, odnosno proizvoda koji ne mogu da se prodaju na domaćem tržištu.

Stoga su vlasti u Pekingu zainteresovane da preusmere na svetsko tržište viškove ušteđenog novca i hiperprodukciju, kao i da omoguće poslove svojim građevinskim firmama u inostranstvu. Postavlja se pitanje da li je to najpotrebnije zemljama koje se nalaze na "putu svile". Ukoliko uzmu kineske kredite i ne mogu da ga vrate zbog izostanka očekivanog poslovnog uspeha, to će se negativno odraziti na njihov kreditni rejting. U slučaju da to postane masovna pojava onda će to povratno opteretiti i kineski finansijski sistem.

Pomenuti rizici će biti uvećani u meri u kojoj je cilj projekta "Put svile" produbljivanje političke hegemonije Kine, pre svega u Istočnoj Aziji. Ako su relativno povoljni krediti, zapravo, cena za širenje političkog uticaja Pekinga, onda će oni biti još neproduktivniji.

Ukoliko čitav projekat ne bude racionalan i transparentan, onda će to biti znak da Kina umesto doprinosa oporavku globalne privrede, zapravo nastoji da izveze sopstvene ekonomske probleme, istovremeno kupujući regionalno i globalno liderstvo.

Kineska "meka moć" naspram "čvrstoj infrastrukturi"

Kineske vlasti nastoji da razuveri skeptike. Već nekoliko godina propagandisti iz Komunističke partije vode kampanju o važnonsti "Novog puta svile" naručujući tekstove u svetskim medijima. U promovisanje projekta uključeni su i strani instituti, banke i druge organizacije – što Peking obilato plaća.

Kineske vlasti uviđaju da imaju problem sa imidžom u svetskoj javnosti. Liu Janhua, savetnik u Državnom savetu, kazao je na jednom seminaru da Kina trpi kritike uprkos investiranim milijardama u infrastrukturu pojedinih zemalja zbog zanemarivanja ekoloških pitanja i stavova lokalnih zajednica.

Važnost "meke moći" kao deo državne strategije, prvi put je pomenuo Hu Đintao, tadašnji kineski lider 2007. na kongresu Komunističke partije. Gong Ksju, analitičar na Tehnološkom univerzitetu Nanjang u Singapuru, kaže da su kineske vlasti svesne da je "meka moć" podjednako važna kao investiranje u "čvrstu infrastrukturu" u okviru projekta Put svile.

"Kineska vlada uviđa da se menja međunarodni ambijent za investicije…Zbog toga posvećuje više pažnje detaljima kao što su reakcija civilnog društva, uloga poslovnih aktera, jezičke i kulturne barijere u njenim investicionim planovima", ističe Gong.

Kineski juan
Kineski juan

Međutim, Džošua Kurlantzik (Joshua Kurlantzick), analitičar američkog Saveta za spoljne odnose (The Council on Foreign Relations), izražava sumnju u uspešnost kineske strategije "meke moći", pre svega među susedima u jugoistočnoj Aziji. No, ona može biti prijemčivija u Africi, kao i pojedinim zemljama Istočne Evrope i Centralne Azije gde je "Peking već relativno popularan".

Pozitivan stav u svetu o Kini pre svega počiva na njenim ekonomskim uspesima.

"U najboljem slučaju po Peking, njegovi partneri su neutralni o pitanjima upravljanja i političkog sistema, pa su spremni da posluju sa kineskim firmama ignorišući politiku", ističe Tim Samers (Summers),.ekspert londonskog "Četem hausa" (Chatham House).

Istorijski kineski Put svile nije postojao

Cilj Kine nije samo da potisne SAD sa pozicije globalnog lidera već i da se stvori pozitivan narativ o njenom vrednosnom sistemu i istoriji. Deo tog narativa je prosvetiteljsko, progresivno nasleđe koje se suprostavlja kolonijalističkom pogledu na Kinu kao zaostalu zemlju, ali i maoističkom odbacivanju njene imperijalne prošlosti.

Istovremeno, svet se podseća na tehnološku dominaciju Kine pre industrijske revolucije a njena istorija se prikazuje ne kao relativno propadanje – odnosno kako je Zapad preuzeo primat na svetskoj sceni u poslednji pet vekova – već kao dokaz opstajanja njene čvrstine.

Kako ocenjuje "Blumberg" (Bloomberg), potenciranje zvaničnog Pekinga na istorijskom Putu svile prenebregava ključnu činjenicu – da on u stvarnosti, zapravo, nije ni postojao. To je 19-kovna skraćenica za mrežu pravaca od oaze do oaze u Centralnoj Aziji i, nasuprot, uvreženom verovanju – malo je putnika ili robe njime otišlo daleko.

"Put svile je jedan od ruta kojima se najmanje putovalo u ljudskoj istoriji", ističe Valeri Hansen (Valerie) u knjizi "Put svile: Nova istorija". Ona smatra da je mnogo veća kulturološka vrednost ovog pravca jer su putnici, a pre svega izbeglice, preko njega prenosili svoju veru, kao i tehnološka dostignuća i umetničke motive.

Priča o kineskom Putu svile zanemaruje ključnu ulogu Mongolske imperije u uspostavljanju trgovinskih pravaca kada su osvojili Evroaziju u 12 veku.

"Ekspanzionistički mongolski vladari su hteli da osiguraju puteve za trgovinu gradeći stanice za primopredaju robe, zatim odmorišta, uvođenjem papirnog novca i uklanjanjem veštačkih barijera u razmeni", ističe Debin Ma, ekonomski istoričar na Londonskoj školi za ekonomiju.

Mongoli su proširili i pomorsku trgovinu. Paks Mongolika (Pax Mongolica), a ne kineska uprava, "označava najviši nivo razmene Istok-Zapad koju simbolizuje čuveni putopisac Marko Polo", smatra Ma.

Izdašna ulaganja zvaničnog Pekinga služe za ostvarivanje geostrateških interesa, istovremeno osnažujući nacionalni ponos kod Kineza: Mi smo zemlja koja nije samo snažna i prosperitetna, već i velikodušna i obožavana. Mi smo važni i drugi narodi nas vole.

Potrebno je da i drugi u svetu u to poveruju.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu "informacione mećave" – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga "Hladni mir: Kavkaz i Kosovo" i " 'Balkanizacija' Interneta i smrt novinara".

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG