Dostupni linkovi

Titov povratak u Sloveniju


Photo: rtvslo.si
Jedna ulica u Ljubljani ponovo je dobilo ime Josipa Broza Tita. Istina, to nije nikakva centralna ulica, već jedna mala okretnica na ulazu u taj grad.

I dok se u ostalim bivšim jugoslovenskim republikama, Titovo ime, kao obeležje javnih ustanova može pronaći, u Srbiji je to nemoguće. Možda najlošiji odnos prema tom delu svoje istorije imaju upravo njeni građani. Tu nijedna ulica sa Titovim imenom nije uspela da preživi izazov vremena, a mali broj Titovih spomenika već početkom devedesetih sklonjen je sa trgova i parkova.

Celjski biskup Anton Stres nazvao je "grotesknim" nedavno imenovanje jedne ulice u Ljubljani po bivšem jugoslovenskom predsedniku Josipu Brozu Titu, istakavši da on i jugoslovenski partijski vrh nose odgovornost za posleratna masovna ubistva, uključujući i ona otkrivena u napuštenom rudniku blizu sela Huda jama, kod Celja.

Ali, biskupi govore jedno, a antropolozi drugo.

Antropološkinja Svetlana Slapšak govori, za Radio Slobodna Evropa (RSE), kako se dogodilo da se “Tito, ponovo vrati u Ljubljanu” i šta taj “povratak” simbolizuje:

"Dakle, zašto bi uopšte bilo ko u Sloveniji bio za Tita? Pa, stvar je dosta jednostavna: prvo, Slovenija je u ratu prošla relativno bez velikih katastrofa. Druga stvar je da se sa tranzicijom i sa situacijom koja je sa njom došla, i sa kapitalizmom, jako mnogo ljudi, posebno siromašnih i radnika, seća socijalizma kao boljeg vremena. Treća stvar, kult Tita, ili ako hoćete i zarađivanje zabavom na Titovu temu, je nešto što u Sloveniji jako dugo postoji."


Slučajeva kao što je ovaj iz Ljubljane u Srbiji nema. Tu ulice dobijaju imena ljudi iz još dalje prošlosti, čija istorijska uloga uopšte nije ispitivana, kao ni Titova.

Istoričarka Branka Prpa kaže za RSE da je teško očekivati da ljudi naprave ozbiljne naučne uvide ako rezultati recentne istorije ne postoje:

"Način na koji se tretira takozvana recentna istorija, koja to više nije, a to je druga polovina ili prva polovina dvadesetog veka, jeste još uvek u svesti kao deo političke prakse, a ne kao istorija. Ali nije to problem građana, to je problem države, njenih organa, Ministarstva kulture, institucija kulture i intelektualnih elita koje se za tu vrstu kulture sećanja moraju izboriti."

Najlošije prošao tamo gde su ga voleli


Pored toga, Radonja Leposavić, istoričar umetnosti i bivši kustos u Memorijalnom centru Josip Broz Tito, kaže za RSE da odnos prema nedavnoj prošlosti, pa samim tim i prema Titovom periodu, zavisi od stepena razvoja civilnog društva, ali da taj razvoj u Srbiji nije preterano izražen:

Užice
"Ali, s druge strane, rekao bih da je problem i u takozvanoj kulturi sećanja. Ako pogledate, na individualnom nivou, veoma često kada se raskinu neke ljubavne veze ili prijateljske veze, posle toga obično se govori najgore moguće o onoj osobi sa kojom ste do skoro bili veoma prisni. Mislim da se otprilike tako nešto, ali na kolektivnom nivou, desilo i sa Josipom Brozom Titom. Šta je problem, inače, ovde kod nas? Problem je to što još uvek ne postoji, evo već 30 godina – sledeće godine biće 30 godina od smrti Josipa Broza –otvoren kritički prostor za naučno preispitivanje njegove uloge, već se sve nekako prepustilo politici."

Mnoge glavne ulice i trgovi u Srbiji nosili su Titovo ime, a sam Tito, najlošije je prošao upravo tamo gde su ga najviše voleli. Takav slučaj je bio sa Užicem.

U avgustu 1991. godine odlukom lokalnih vlasti u Užicu skinut je spomenik Titu i tako je nekadašnje Titovo Užice ostalo samo Užice.

Spomenik je bio visok 5 metara, a u centru grada postavljen je još 1961. godine. Čak je i ime ulice sa njegovim imenom zamenjeno u ime Dimitrija Tucovića.

Kako građani Užica danas gledaju na Tita i period od pre 20 i više godina i da li bi, u nekom slučaju, pristali da se nekadašnja obeležja vrate na svoja mesta:

"Verujem da ima, možda 15-20 odsto, onih koji bi želeli da se to vrati - ja ne bih."
"Treba da se vrati. Tito je bio dobar čovek, imao je i on, ali imali smo i mi. Bilo je svega, i za njega i za nas."
"Bio bih zadovoljan da se vrate obeležja, i spomenik. Ja sam lično bio prisutan kad su rušili, to je strašno."
"I može i ne mora. Njegovo je prošlo."
"Biće, biće, doći će vreme. Ne treba se stideti istorije."
"Ja mislim da je došlo vreme da se vrati spomenik i sva obeležja koja su i ranije bila."

Ono što ga je činilo tako velikim na kraju ga je i ubilo, moglo bi se reći da je to bila harizma ili ego okićen ordenjem.

Radonja Leposavić, upravo tu Titovu potrebu za harizmatskom legitimacijom posebno podvlači:

"Ja ne znam zašto je on sam pristajao na nju, zašto je on sam uživao u tome da se oblači u nekakve svetloplave uniforme, da se kiti ordenjem, i tako dalje. Dakle, mislim da je sam učestvovao, veoma zdušno, u izgradnji sopstvene harizmatske legitimacije, što nije dobro i što se pokazalo jako lošim, naročito posle Titove smrti kada se taj harizmatski prostor morao popuniti nekom novom ličnošću, novim spasiocem – znamo ko je to bio."

Pogledajte komentare (8)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG