Do skora su nafta i gas, koji čine 60 odsto svetske energije, bili među ključnim uzrocima geopolitičkog nadmetanja i sukoba. Međutim, dramatično smanjenje vodnih potencijala sve učestalije izaziva tenzije, pre svega na Bliskom istoku gde se nalazi 10 od 17 najugroženijih zemalja u svetu. Ova regija se od 1998. suočava sa najvećim sušama u poslednjih 900 godina, jer rast temperatura dovodi do isparavanja i nestanka izvorišta vode.
U poslednje vreme najžešći su sporovi između Turske, sa jedne i Sirije i Iraka, sa druge strane, te Egipta i Etiopije. Istovremeno, bivši iranski ministar poljoprivrede upozorava da će zbog nestašica vode 70 stanovnika, odnosno 57 miliona, biti primorano da napusti ovu zemlju.
Turska kontroliše Tigar i Eufrat
Situaciju u Siriji, u kojoj se od 2011. vodi građanski rat, dodatno pogoršava nestašica vode zbog spora sa susednom Turskom. Reka Eufrat, druga po veličini na Bliskom istoku, obezbeđuje trećinu vode neophodne za snabdevanje Sirije. Međutim, ona izvire u Turskoj i oko 90 odsto vodnog potencijala Eufrata nastaje u ovoj zemlji i nastavlja svoj tok preko Sirije i Iraka, da bi se ulio u Persijski zaliv.
Istovremeno, Ankara kontroliše i 44 odsto vodnog potencijala reke Tigar, koji takođe izvire u Turskoj, teče preko Iraka i spaja sa Eufratom, pre ulivanja u Persijski zaliv kod Šat el Araba.
Međutim, kako ističe australijski ekspert Konor Dilin (Connor Dilleen), bivši službenik nacionalnog Departmana za spoljnu trgovinu i trgovinu, Ankara je u poslednjih 20 godina odbacivala zahteve svojih suseda za potpisivanjem zajedničkog sporazuma o kontroli toka Tigra i Eufrata.
Stav Turske je najeksplicitnije iskazao njen predsednik Sulejman Demirel 1992. godine: “Ni Sirija niti Irak ne mogu da polažu pravo na turske reke u istoj meri kao što Ankara ne može da potražuje njihovu naftu. To je pitanje suvereniteta. Imamo pravo da činimo šta god želimo. Vodni resursi pripadaju Turskoj, kao što naftni resursi pripadaju njima. Mi ne tvrdimo da delimo njihove naftne resurse, a oni ne mogu da kažu da dele naše resurse vode,” naglasio je Demirel, inače po struci hidroinženjer.
Turska smanjila za 40 odsto dotok vode u Siriju
Tako je turska vlada 2014. potpuno zaustavila protok vode sa svoje teritorije u Eufrat u Siriju. To joj tehnički omogućava ogromni rezervoari brane “Ataturk”, a što je ugrožavalo Siriju i Irak. Zbog toga je nivo jezera “Asad”, najvećeg sirijskog rezervoara vode, opao za šest metara, javlja bejrutski list “Al Akhbar”, dodajući da je za nekoliko dana oko sedam miliona Sirijaca moglo da ostane bez vode i struje, da turske vlasti nisu promenile odluku.
Različiti projekti Ankare već su smanjili za 40 odsto dotok vode u Siriju, čime je pre svega ugrožen Damask, ističe Dilin.
Turska smanjila za 80 odsto dotok vode u Irak
Turski “Jugoistočna Anadolija projekat” je jedan od najvećih i najkontroverznijih na svetu. Njime je predviđena gradnja 22 brane duž Tigra i Eufrata u blizini granice sa Sirijom i Irakom.
Konor Dilin navodi da su turske brane na Tigru i Eufratu od 1975. smanjile za 80 odsto dotok vode u Irak, čime je ugrožena poljoprivredna ove zemlje i prirodna staništa. Procenjuje se da Irak zbog toga svake godine gubi oko 25 hiljada hektara obradive zemlje.
Spor Egipta i Etiopije oko Nila
Egipat se uz Iran i Jemen suočava sa najozbiljnijim problemima u vodosnabdevanju, iako kroz njega protiče Nil, jedna od najvećih reka na svetu.
Deca u školi uče da je Egipat dar Nila, ali manje je poznato da skoro 90 vodnog potencijala ove reke, koja protiče kroz 11 zemalja, dolazi iz Etiopije.
Danijel Pajps (Daniel Pipes), predsednik “Bliskoistočnog foruma” (Middle East Forum), podseća da je 1929. britanska vlada, zastupajući Istočnoafričke teritorije, potpisala sporazum sa Vladom u Kairu o garantovanju godišnjeg dotoka 55,5 milijardi kubnih metara vode u Egipat, što je bilo više nego dovoljno za tadašnjih 15 miliona stanovnika te zemlje.
Međutim, Egipat je u međuvremenu narastao na 90 miliona stanovnika, pa mu nedostaje najmanje 30 odsto vode. Dodatni problemi, uz salinizaciju zemljišta, jesu visoke temperature, zbog čega su potrebne veće količine vode za poljoprivrednu proizvodnju.
Iz tih razloga, dramatično raste egipatski uvoz hrane: 60 odsto žutog kukuruza za stočnu ishranu, 70 procenata pšenice, 97 odsto ulja za ishranu i 100 procenata sočiva. Imajući u vidu procene da će egipatska populacija dostići 135 miliona do 2050. godine, udvostručiće se nestašice vode.
Situaciju dodatno komplikuje stav Etiopije da ogromne količine vode odlaze sa njene teritorije bez ikakvog benefita po nju. Zbog toga je pokrenula projekat gradnje niza brana koje bi mogle da zadrže pomenutu količinu od 55,5 milijardi kubnih metara vode namenjenih Egiptu.
Tako je Nader Nuredin, profesor iz Kaira, istakao da brane u Etiopiji “dovode u opasnost živote 90 miliona Egipćana”.
U osnovi spora je, kako ističe Pajps, različito shvatanje svojine nad vodom. Države u donjem toku, poput Egipta, ukazuju na drevni karakter reka koje teku preko granica. Međutim, države u gornjem toku, kao što je Etiopija, ističu da reke pripadaju njima na isti način kao što arapske zemlje tvrde da nafta pripada isključivo njima.
Rizik da Iran postane nenastanjiv
Iran može postati nenastanjivi ukoliko se uskoro ne reši problem u snabdevanju vodom upozorio je 2013. Isa Kalantani, naučnik i bivši ministar poljoprivrede od 1989. do 1997. godine.
“Naš glavni problem - opasniji nego Izrael, Amerika ili političke surevnjivosti – jeste da Iran može postati nenastanjiv... Ja sam duboko zabrinut zbog budućih generacija. Život u Iranu postoji sedam hiljada godina... Ukoliko se situacija ne promeni u narednih 30 godina, Iran će postati grad duhova”, istakao je Kalantani.
On je dodao da se pustinje šire: “Od 75 miliona stanovnika Irana, 45 miliona će živeti u neizvesnim okolnostima. Čak iako se odmah suočimo sa ovim problemom, biće potrebno 12 do 15 godina da se situacija koliko toliko uravnoteži”.
U poslednjih 20 godina, isušeno je 85 odsto jezera Urumija sa slanom vodom, šestog po veličini u svetu, uprkos naporima u poslednje vreme da se ono spase, jer je prirodno stanište mnogih retkih životinjskih vrsta. Zbog toga se Urumija smatra još jednim “mrtvim morem”, poput onog koje postoji u Izraelu.
U Iranu padne godišnje oko 200 litara vode po kvadratnom metru, što je trećina globalnog proseka. Istovremeno, površine pod vodom nestaju tri puta brže nego u svetu. Dodatni problem je što Iran troši 81 odsto svojih obnovljivih voda, dok Egipat upotrebljava 46 procenata, kao drugi po ugroženosti od suša u svetu. Zbog svega toga samo 11 odsto zemljišta u Iranu je obradivo.
Zato je Davud-Reza Arab sa iranskog univerziteta Šarif upozorio: “Kroz istoriju je voda doprinosila stvaranju, ali i uništenju civilizacija. Zaštita vode za nas znači zaštitu našeg identiteta”.
Poslednji rat za vodu pre 4.500 godina
Iako je u poslednjih 60 godina u 25 slučaja dolazilo do nesuglasica između država zbog vode, poslednji otvoreni rat je vođen pre 4.500 hiljada godina između sumerskih gradova Lagaša i Ume. Kasniji oružani sukobi su izbegnuti zahvaljujući mreži od 3.600 ugovora.
Kako je rekao Aron Volf (Aaron Wolf), profesor Univerziteta Oregon, “voda je previše važna da bi se zbog nje ratovalo”.
Međutim, rast broja stanovnika i klimatske promene mogu da promene ovu istorijsku logiku, jer više od milijardu ljudi u zemljama u razvoju nema pristup pijaćoj vodi.
Facebook Forum