S obzirom da je Londonska konferencija podelila Albance na Balkanu, Prvi svetski rat je predstavljao nadu za ovaj narod da će ipak moći da žive u jednoj državi, kaže za naš program kosovski istoričar Jusuf Buxhovi. Ipak, Albanci i posle toga nastavljaju da žive okupacionim životom.
Iako je Londonskom konferencijom priznata autonomnost uže teritorije Albanije, Albanci u Albaniji i na Kosovu nisu bili zadovoljni ovim dogovorom zato što su ostali podeljeni.
Podeljenost nakon Londonske konferencije dovela je do toga da su Albanci na početak Prvog svetskog rata gledali kao na jedno olakšanje, kao na šansu da će ipak moći da žive u jednoj državi, kaže za RSE kosovski istoričar i publicista, Jusuf Buxhovi.
"Za Albance sa Kosova, i iz ostalih delova koji su ostali pod srpskom okupacijom, to je bila jedna šansa da se preispita, da se razmotri situacija, i da se u tom ratu priključi s ciljem da se Albanci u jednom smislu nađu u drugoj istorijskoj situaji gde će biti u jednoj državi", navodi Buxhovi.
On dodaje da je nakon prvog poraza srpske vojske i potom i ulaska austrougarskih trupa Kosovo odjednom dobilo šansu ne samo da se "otarasi" srpske okupacije, već da stvori i svoju "mini autonomiju".
"U to vreme, 1916.-1918. godine imamo lokalnu autonomiju na Kosovu, otvaranje prvih škola na albanskom jeziku i druge pogodnosti koje su Albanci iskoristili da bi na neki način stvorili neke uslove za nacionalno ujedinjenje. Sve je to bilo do 1918. godine. Pre nego što su aleati počeli tu protivofanzivu na Solunskom frontu, u Skadru je stvoren Albanski komitet za nacionalno ujedinjenje. To je bila poslednja karta Austrougarske da Albance čuva kao aleate, i na neki način da pokuša da spreči Solunski front. Ipak, to se na kraju završilo tragično za Albance jer je Francuska vojska, koja se oslobodila u to vreme protiv Austrougarske, dala Srbiji opet tu teritoriju. Znamo da je na Pariskoj konferenciji epilog toga da se priznaju granice 1914. godine, sa Londonske konferencije. To znači da za Albance na Kosovu počinje druga faza njihovog okupacionog života, prvo pod monarhijom Kraljevine Srba, Slovena i Hrvata, pa potom od 1926 godine pod Jugoslavijom", pojašnjava Buxhovi.
U vreme kada je postala autonomna nakon Londonske konferencije, Albanija je, kaže Buxhovi, bila više nego veštačka.
"Bez obzira što je šest velikih sila, po Londonskoj konferenciji, preuzelo na sebe korake da se Albanija kao država konstituiše - to je bio taj poseban ugovor za 10 godina da oni finansiraju, da se stvori žandarmerija pa i institucije albanske vlasti - to je bio prekratak period da se nešto postigne. Izbor nemačkog princa Vilhelma za regenta Albanije, ništa nije pomoglo, naprotiv, znalo se da će izbiti Prvi svetski rat, i nažalost su se šest tih sila koje su bile garent Albaniji, borile posle jedna protiv druge. Prema tome, mi možemo reći taj kratki period nezavisnosti Albanije, šest meseci u vreme princa, ništa nije pomogao", kazao je on.
Govoreći o Atentatu u Sarajevu, Buxhovi ističe da se na to kroz kosovske udžbenike gleda kao jedan vid novog odnosa srpske hegemonije na Balkanu, odnosno, da se Srbija ne bori samo da zadrži što je dobila na Londonskoj konferenciji nego da ide dalje.
"To mora da se menja - na Atentant u Sarajevu ne može da se gleda samo iz tog uskog ugla, već kao na jedan evropski i svetski događaj. Atentant u Sarajevu, uz to što je doprineo ratu izmedu Austrougarske i Srbije, to je bio jedan refleks širih evropskih pa i svetskih događaja koji su se odrazili u Prvom svetskom ratu. Gledanje na te događaje samo iz srpskog i austrougarskog ugla, nije istorijski. To treba da se gleda u svetlu evropskih i svetskih događaja", ocenjuje Buxhovi.
