Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Američka priča 'najmlađeg sovjetskog dezertera'


Vladimir Polovčak kao dvanaestogodišnjak (1980. godine)

Tekst: Olena Removska i Tony Wesolowsky

Priredio: Dragan Štavljanin

Vladmir Polovčak je kao 12-ogodišnjak odbio 1980. da se iz SAD vrati u Sovjetski Savez (SSSR) uprkos želji roditelja od kojih je čak i pobegao. Ubrzo je došlo do hladnoratovskog spora između SAD i Sovjetskog Saveza koji je tvrdio da su američke vlasti kidnapovale dečaka. On je sa sestrom na kraju ostao u SAD-u dok su se roditelji vratili u tadašnju sovjetsku Ukrajinu. Nakon raspada SSSR-a Vladimir je posetio svoju bivšu domovinu i sreo roditelje koji su priznali da su pogrešili što su se vratili.

Supruga, dvoje dece, kuća u predgrađu Čikaga, posao menadžera u poslednjih 20 godina. Život Vladimira, ili Valtera, Polovčaka liči na uobičajenu egzistenciju većine ljudi na američkom srednjem Zapadu.

Međutim, pre skoro 40 godina Polovčak je bio u centru hladnoratovskog spora jer je kao tada 12-ogodišnjak odbio da se vrati kući u sovjetsku Ukrajinu nakon što je uvideo vrednosti slobode i mogućnosti koje mu se pružaju tokom puta u SAD.

Za Vašington je bio "najmlađi sovjetski dezerter". Kremlj ga je prikazao kao "taoca" zajedno sa starijom sestrom Natalijom, koja takođe nije želela da se vrati. Polovčak je uskoro postao glavna ličnost u prepucavanju sovjetskih i zapadnih medija i slučajni pion u nadgornjavanju Vašingtona i Moskve.

"Da, tada je bio Hladni rat. Međutim, ja to nisam shvatao ili me nije interesovalo. Hteo sam da ostanem jer sam uvideo kakav je život ovde i koje se mogućnosti pružaju nakon 12 godina provedenih u Sovjetskom Savezu", kazao je Polovčak za ukrajinski servis Radija Slobodna Evropa (RSE).

"Ovde sam video da možete da idete u crkvu i da vas niko zbog toga ne progoni, kao što je to bio slučaj u Ukrajini. Nije potrebna dozvola države ako putujete iz jednog u drugo mesto", priseća se Polovčak.

Kao i drugi koji su uspeli da uteknu ispod tadašnje Gvozdene zavese i on je bio fasciniran mnoštvom robe koja se mogla kupiti na Zapadu.

"Odete u prodavnicu i možete da kupite mnogo toga. Nikada nisam video nešto slično u mom životu. U Ukrajini su ljudi čekali po dva sata u redu da kupe hleb! Nije bilo ničega", kaže Polovčak.

On se uselio u SAD 1980. sa roditeljima, starijom sestrom i mlađim bratom. Poreklom iz Sambora u blizini Ljvova, nastanili su se u Čikagu gde su živeli njihovi rođaci.

Bekstvo od roditelja

Međutim, njegovom ocu nije prijao život u SAD i uskoro je odlučio da se vrati u Sovjetski Savez. No, vlasti u Moskvi nisu to prihvatale.

"Oni su rekli: ‘Otišao si sa porodicom, sa njom ćeš se i vratiti'."

Dok je majka prihvatila očevu ideju da se vrati, Vladimir i njegova sestra, koja je tada imala 17 godina, nisu želeli.

Stara porodična fotografija: Vladimir sa sestrom Natalijom i roditeljima
Stara porodična fotografija: Vladimir sa sestrom Natalijom i roditeljima

"Pokušavao sam da razgovaram sa ocem: 'Dajmo priliku životu u novoj državi i sačekajmo da vidimo kako će sve izgledati. Već znamo šta nas čeka u Ukrajini, u Sovjetskom Savezu'", priča Vladimir.

Međutim, bilo je uzaludno jer nije mogao ubediti oca da promeni stav.

"Nikada nismo mogli da shvatimo zašto je želeo da se vrati. Bio je običan čovek - vozač autobusa - i nije mogao da se navikne na život ovde. Bilo mu je teško jer nije govorio engleski i morao da je krene od samog početka", objašnjava Vladimir.

Stoga su se jedne noći on i sestra iskrali iz kuće i smestili kod rođaka koji je živeo u blizini.

Policija ih je ubrzo pronašla i privela. U policijskoj stanici su pokušavali da dođu do prevodioca kako bi otklonili barijeru u komunikaciji. Na kraju su pronašli prevodioca za poljski.

"Ja sam pokušavao da objasnim prevodiocu da ako me vrate roditeljima oni će me odvesti iz SAD", priseća se Polovčak.

On dodaje da su policajci pokušavali nekoliko sati da ga ubede da potpiše neka dokumenta, ali je odbio, plašeći se da bi to vodilo njegovoj deportaciji.

Lokalne TV stanice su saznale da policija drži potencijalnog dezertera i poslale su novinare na lice mesta, nakon čega je krenula medijska lavina ne samo u SAD već i Sovjetskom Savezu.

"U Sovjetskom Savezu se već govorilo da sam kidnapovan te da sam namamljen sa 'biciklom i Jell-O' (slatkiš od želatina)", objašnjava Vladimir.

Čitav slučaj je uskoro stigao do suda kome je Vladimir u osnovi tužio roditelje. Njegovi advokati su tvrdili da će mu život biti ugrožen ukoliko se vrati u Sovjetski Savez. Roditelji su pak isticali da su Vladimir i Natalija kidnapovani, što je verzija događaja koju su potencirali sovjetski mediji.

Na kraju je sud u SAD dozvolio Vladimiru privremeni boravak kao maloletniku. Kada je napunio 18 godina ,1985, dobio je američko državljanstvo, kao i njegova sestra Natalija nešto ranije.

Vladimir na naslovnici autobiografske knjige “Dete slobode” (Freedom's Child)
Vladimir na naslovnici autobiografske knjige “Dete slobode” (Freedom's Child)

Tri godine kasnije, ispričao je svoju životnu priču u autobiografskoj knjizi "Dete slobode” (Freedom's Child) - Kevinu Klouzu, nekadašnjem šefu dopisništva Vošington posta iz Moskve i predsedniku Radija Slobodna Evropa. Vladimir je godinama bio odsečen od bilo kakve komunikacije sa roditeljima i svojom bivšom domovinom sve do raspada Sovjestkog Saveza kada je Ukrajina stekla nezavisnost.

Roditelji priznali grešku

"Došao sam u Ukrajinu po prvi put 1993. i od tada je posećujem skoro svake druge godine. Počeo sam da razgovaram sa roditeljima", kaže Vladimir.

"Znao sam da je majka uvek žalila zbog povratka u Ukrajinu. Otac je pred smrt takođe priznao da je pogrešio", kaže.

Polovčak i dalje preko medija pomno prati zbivanja u Ukrajini.

"Želim da Ukrajina bude nezavisna tako da njeni građani imaju slobodu i mogućnosti kao što mi imamo u Americi."

Vladimir Polovčak danas, u svom domu u Čikagu
Vladimir Polovčak danas, u svom domu u Čikagu

Za Ukrajinice koji su frustrirani zbog sporih promena i poboljšanja situacije, Polovčak ima poruku nade.

"Nakon što sam počeo da putujem u Ukrajinu od 1993. vidim velike promene. Život je bolji. Ljudi koji tamo žive možda se ne slažu sa ovim što kažem i, naravno, žele mnogo više. Međutim, za bolji život potrebno je mnogo vremena. No, verujem da Ukrajina ide pravim putem", zaključuje Vladimir Polovčak.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG