Doktor Žarko Korać, narodni poslanik, predsednik opozicione Socijaldemokratske unije i profesor psihologije, prepoznaje dva procesa u Srbiji. Jedan je da ni vlast, a ni njena alternativa u opoziciji, nema ozbiljan program koji bi izvukao Srbiju iz krize.
Drugi proces je pozitivan - vraćanje politike sa krupnih nacionalnih tema na onu ravan na kojoj je i svuda u Evropi , na pitanja koja se tiču kvaliteta života - plate, zaposlenje, gluposti vlasti - što je jedan od velikih koraka ka političkoj normalizaciji.
Korać: Optimizam u sledećoj godini ljudi mogu da nađu samo u ličnom životu, u tome što će neko uraditi nešto dobro i pozitivno, učiniti sretnim svoga prijatelja ili komšiju. U sledećoj godini, ljudi u društvu u kojem žive, u onome što se zbiva, neće naći mnogo izvora za optimizam i sreću, ali još uvek nam ostaje ono što uvek ostaje svakom čoveku na kugli zemaljskoj, a to je sreća u privatnom životu, među prijateljima i u porodici. Sreća će biti samo ono što je moj intimni, unutrašnji svet, a ovo spolja neće biti ni malo srećno.
Korać: To oni pričaju jer ne znaju šta da kažu. Njihova je politika da ne rade ništa i da ne kažu ništa, a da im vlast padne u krilo kao zrela kruška. Oni smatraju da ova koalicija na vlasti i njihovi pomagači rade u korist svoje štete.
Posebno sam zapamtio 1993. godinu, kada je bila druga ili treća najveća inflacija u modernoj istoriji Evrope. Ako u petak nisam uzeo platu, nisam imao šta da uzmem ni u ponedeljak. Cena novina je bila jedna pre podne, a druga popodne. Ljudi su glasali za Miloševića. Jeste da je tada bio rat i malo drugačiji uslovi. Tada sam video da ekonomska kriza ne proizvodi nužno socijalne nemire, ali ona proizvodi nužno ono što vidimo sada u Srbiji, a to je apatija i depresija, ljudi su sumorni i neprijatni.
Korać: To jeste spisak lepih želja. To je pokušaj da se optimizam vrati u Srbiju. Nisam tako agresivan prema tome. Naravno, tu nedostaju načini kako da se to ostvari. Sve je to jedan dosta nespretan pokušaj da se vrati optimizam u neki naš politički život. To je na nož dočekano, naročito od ekonomista. Primetio sam da su naši ekonomisti užasno destruktivni. Oni prave samo negativne projekcije. Nikada nisam video da su napravili neku pozitivnu. I ta primanja tog programa pokazuju kako je negativna atmosfera u zemlji. To je ismejano na jedan tako brutalan način, da mislim da će o tom programu uskoro i prestati da se govori.
Vidimo velike naslove da je Borko Stefanović, politički direktor Ministarstva spoljnih poslova i šef kabineta Vuka Jeremića, uspeo trijumfalno da smanji ratu koju moramo da platimo za satelit koji nikada nije upotrebljen na 30 miliona evra. Skinuo je ratu sa 40 na 30 miliona evra.
Studenti su nekoliko dana spavali na minus pet ispred Vlade Srbije, tražeći da im država plati školarine. To bi Srbiju koštalo oko pet miliona evra. Od 30 miliona za satelit, mi smo mogli to da platimo i da nam ostane još 25.
Umesto toga niko ne priča šta je sa suđenjem za aferu satelit? Da li je tačno da je o tome odlučivao gospodin Marović, koji je inače čuven po finansijskim konstrukcijama, da u tome neku odgovornost ima i Boris Tadić, koji je tada bio ministar odbrane. O čemu se tu radi? Nikakvog odgovora nemamo, nego je trijumf u tome da država treba da baci 30 miliona evra, umesto 40. Mediji trijumfalno saopštavaju jednu katastrofalnu svinjariju koja se dogodila.
U Srbiji je vlast plen
Korać: Ne. To je bilo doskora. Čini mi se da su oni u panici. Vlada sada već deluje kao raštimovani orkestar. Dinkić izjavljuje, što je potpuno neprimereno po bilo kom kriteriju, da je lagao da je svaki građanin dobio po 1.000 evra da bi Tadić pobedio na izborima. Poruka je Tadiću da ne bi pobedio da nije bilo njega. To je uvredljivo i nije tačno. Počinju ozbiljniji sukobi unutar koalicije, pokazuje se da ta koalicija više ne može da funkcioniše.
Problem je Srbije što nema nikakvu alternativu jer mi nismo videli da Srpska napredna stranka ima jasan ekonomski program. Imam dilemu ko uopšte stoji iza te stranke, ko hoće da učestvuje u vlasti. Nikoga ne vidimo. Pomalo mislim da oni ni sami ne žele da im neko priđe. Valjda ljubomorno čuvaju svoje političke funkcije. Stranka nema nikakav ekonomski i društveni program.
Vi govorite o vladajućoj koaliciji koja je potpuno iscrpela svoj politički i dalji put, a istovremeno alternativa ne nudi nikakav drugi politički put. To je jedan fenomen koji je jedinstven danas za Evropu. U Evropi, glavna stranka u opoziciji, ima alternativni politički i ekonomski program. Mi ne znamo šta je alternativni program Srpske napredne stranke. U Srbiji postoji fenomen da oni koji su na vlasti ne vide kako dalje da vode Srbiju, a ovi koji su njihova realna alternativa uopšte taj program nisu ni pokazali.
Korać: Moramo se vratiti na ono što smo imali proteklih godina. Vlada Zorana Đinđića je imala dva dela. Prvi deo se zvao politički deo Vlade a to su bili potpredsednici i lideri stranaka. On je tu donosio političke odluke. On je doveo grupu mladih ljudi, koji su danas dobro poznati u Srbiji. Doveo je te ljude, očekujući od njih da oni budu po obrazovanju i sposobnosti onaj deo koji će da vodi Vladu. Ko je u današnjoj Vladi takav profesionalac koji nije politički angažovan?
Korać: Kod nas samo slučajno neko ko je kompetentan i profesionalan može da dođe na vlast. To nije često. To je tradicija u Srbiji da je vlast plen, da se treba grabiti za vlast.
Nije Nušićeva Gospođa ministarka baš tako smešna. Ujak Laza govori koga sve treba zaposliti od rodbine. Ona na to kaže – Ali, on nije završio školu. Mi smo se tome smejali. Čini mi se da Nušić nije komediograf, nego suva realistična proza. Smestio bih ga uz bok sa Milovanom Glišićom i Lazom Lazarevićem. Naravno da takva neprofesionalizacija, onih mesta od kojih zavisi Srbija, veoma košta.
Politika nam je pojela živote
Korać: To je apsolutno tačno, samo što ta kontrola vrlo perfidna, ona se ne provodi nasiljem. Možda je najbolji primer Kurir, list koji je o meni pisao najstrašnije stvari. Ne sarađujem sa njima, nikada im ne dajem izjave. Njihov vlasnik je sada iz zatvora prebačen u apartman na VMA i sada Kurir radi za vladajuću koaliciju. Svakog dana čujemo nešto pohvalno o Tadiću – bilo da ga voli Severina, bilo da je na prijem kod Josipovića u Zagrebu došla cela krema Hrvatske. Nikada nije objašnjeno zašto je Tadić vodio sa sobom javne ličnosti – pevačice i pevače, sportiste. Kakav je smisao toga?
Mediji služe tako, ili što su ucenjeni, ili finansijski zavise od tajkuna koji sarađuju sa vlastima. U Srbiji postoji potpuna kontrola medija i sem ovakvih medija, kao što je vaš i dva elektronska, vrlo specifična medija, kao što su Peščanik i E-novine, slobodnu kritiku više nigde ne možete da vidite.
Korać: Tadić je pred kraj ove godine povukao nekoliko dobrih poteza, preuzeo odgovornost. Govorim o Rezoluciju o Kosovu. U našu spoljnu politiku se vratila neka mera razuma u odnosu prema Evropi i Zapadu i u odnosu na region. Josipović i Tadić su iskoristili priliku da pređu jednu tešku stepenicu, a to je poseta Vukovaru.
Priču o porodici Nahić prati mržnja prema Americi. Čitam povremeno komentare ljudi. Ogromna je mržnja ljudi prema američkoj kulturi. Pišu da su oni genocidni narod. To su zastrašujuće stvari koje pokazuju da mržnja kod nas nije nestala, nego je samo spuštena na nivo manifestne mržnje. Potreban je samo jedan mali okidač i ona se pojavljuje.
Mi ćemo još dugo da se nosimo sa tom mržnjom. Mržnja i netolerancija u unutrašnjim odnosima je realna. Ona pokazuje jednu tešku frustraciju kod većine građana Srbije zbog izgubljenih ratova, promašenih politika i ekonomske krize. Vrlo će teško biti, bilo kome ko je na vlasti u Srbiji, da to promeni.
Nema sumnje da su se dogodile neke dobre stvari, kao što je ukidanje viza, da ljudi konačno mogu da putuju. Tu je i opuštanje u regionu i neki koraci koji su napravljeni u zakonodavnoj i drugoj aktivnosti radi harmonizacije odnosa sa Evropskom unijom. To je svakako dobro.
Čini mi se da su u Srbiji ljudi izgubili svako interesovanje za politiku. Prisustvujemo jednom grandioznom procesu demistifikacije politike. Politika nam je pojela živote. Sada vidim da ljudi, ako već sa užasnim gnevom ne govore o vlasti, više i nisu spremni da pričaju o politici, o velikim nacionalnim i drugim temama. Tako se politika spustila na nivo plata, zaposlenja i gluposti vlasti. Politika se vratila u onu ravan u kojoj bi i trebala da bude. To se dogodilo neprimetno zbog gneva ljudi. Politika više nema velike nacionalne teme. Upravo to je jedan od velikih koraka ka političkoj normalizaciji.
Drugi proces je pozitivan - vraćanje politike sa krupnih nacionalnih tema na onu ravan na kojoj je i svuda u Evropi , na pitanja koja se tiču kvaliteta života - plate, zaposlenje, gluposti vlasti - što je jedan od velikih koraka ka političkoj normalizaciji.
RSE: Kako bi ste definisali vaša očekivanja (strahovanja) u 2011. godini? Šta preovladava na početku godine?
Korać: Optimizam u sledećoj godini ljudi mogu da nađu samo u ličnom životu, u tome što će neko uraditi nešto dobro i pozitivno, učiniti sretnim svoga prijatelja ili komšiju. U sledećoj godini, ljudi u društvu u kojem žive, u onome što se zbiva, neće naći mnogo izvora za optimizam i sreću, ali još uvek nam ostaje ono što uvek ostaje svakom čoveku na kugli zemaljskoj, a to je sreća u privatnom životu, među prijateljima i u porodici. Sreća će biti samo ono što je moj intimni, unutrašnji svet, a ovo spolja neće biti ni malo srećno.
RSE: Šta kažete na prognoze Naprednjaka da će 2011. biti godina teških socijalnih nemira, koji mogu uzdrmati vlast?
Korać: To oni pričaju jer ne znaju šta da kažu. Njihova je politika da ne rade ništa i da ne kažu ništa, a da im vlast padne u krilo kao zrela kruška. Oni smatraju da ova koalicija na vlasti i njihovi pomagači rade u korist svoje štete.
Ekonomska kriza ne proizvodi nužno socijalne nemire, ali ona proizvodi nužno ono što vidimo sada u Srbiji, a to je apatija i depresija, ljudi su sumorni i neprijatni.
Posebno sam zapamtio 1993. godinu, kada je bila druga ili treća najveća inflacija u modernoj istoriji Evrope. Ako u petak nisam uzeo platu, nisam imao šta da uzmem ni u ponedeljak. Cena novina je bila jedna pre podne, a druga popodne. Ljudi su glasali za Miloševića. Jeste da je tada bio rat i malo drugačiji uslovi. Tada sam video da ekonomska kriza ne proizvodi nužno socijalne nemire, ali ona proizvodi nužno ono što vidimo sada u Srbiji, a to je apatija i depresija, ljudi su sumorni i neprijatni.
RSE: Projekcija DS do 2020. godine prokomentarisana je kao spisak lepih želja, kao dokaz da je vladajuća proevropska stranka „odlepila od stvarnosti“. Prognoza da će za 10 godina bruto dohodak u Srbiji biti 8.000 evra, smatra se krajnje nerealnim. Istovremeno je Srbija po kriterijuma Svetskog ekonomskog foruma na rang listi zemalja po konkurentnosti pala čak na 96. mesto. Ispred nje su i Makedonija i Albanija. Ukupno je na tom spisku bilo 139 zemalja.
Korać: To jeste spisak lepih želja. To je pokušaj da se optimizam vrati u Srbiju. Nisam tako agresivan prema tome. Naravno, tu nedostaju načini kako da se to ostvari. Sve je to jedan dosta nespretan pokušaj da se vrati optimizam u neki naš politički život. To je na nož dočekano, naročito od ekonomista. Primetio sam da su naši ekonomisti užasno destruktivni. Oni prave samo negativne projekcije. Nikada nisam video da su napravili neku pozitivnu. I ta primanja tog programa pokazuju kako je negativna atmosfera u zemlji. To je ismejano na jedan tako brutalan način, da mislim da će o tom programu uskoro i prestati da se govori.
Vidimo velike naslove da je Borko Stefanović, politički direktor Ministarstva spoljnih poslova i šef kabineta Vuka Jeremića, uspeo trijumfalno da smanji ratu koju moramo da platimo za satelit koji nikada nije upotrebljen na 30 miliona evra. Skinuo je ratu sa 40 na 30 miliona evra.
Studenti su nekoliko dana spavali na minus pet ispred Vlade Srbije, tražeći da im država plati školarine. To bi Srbiju koštalo oko pet miliona evra. Od 30 miliona za satelit, mi smo mogli to da platimo i da nam ostane još 25.
Umesto toga niko ne priča šta je sa suđenjem za aferu satelit? Da li je tačno da je o tome odlučivao gospodin Marović, koji je inače čuven po finansijskim konstrukcijama, da u tome neku odgovornost ima i Boris Tadić, koji je tada bio ministar odbrane. O čemu se tu radi? Nikakvog odgovora nemamo, nego je trijumf u tome da država treba da baci 30 miliona evra, umesto 40. Mediji trijumfalno saopštavaju jednu katastrofalnu svinjariju koja se dogodila.
U Srbiji je vlast plen
RSE: Da li i vama, kao psihologu, liče istupi visokih funkcionera, pa i na ovom primeru koji ste naveli, na dobru uvežbane marketinške poruke?
Korać: Ne. To je bilo doskora. Čini mi se da su oni u panici. Vlada sada već deluje kao raštimovani orkestar. Dinkić izjavljuje, što je potpuno neprimereno po bilo kom kriteriju, da je lagao da je svaki građanin dobio po 1.000 evra da bi Tadić pobedio na izborima. Poruka je Tadiću da ne bi pobedio da nije bilo njega. To je uvredljivo i nije tačno. Počinju ozbiljniji sukobi unutar koalicije, pokazuje se da ta koalicija više ne može da funkcioniše.
Problem je Srbije što nema nikakvu alternativu jer mi nismo videli da Srpska napredna stranka ima jasan ekonomski program. Imam dilemu ko uopšte stoji iza te stranke, ko hoće da učestvuje u vlasti. Nikoga ne vidimo. Pomalo mislim da oni ni sami ne žele da im neko priđe. Valjda ljubomorno čuvaju svoje političke funkcije. Stranka nema nikakav ekonomski i društveni program.
U Srbiji postoji fenomen da oni koji su na vlasti ne vide kako dalje da vode Srbiju, a ovi koji su njihova realna alternativa uopšte taj program nisu ni pokazali.
Vi govorite o vladajućoj koaliciji koja je potpuno iscrpela svoj politički i dalji put, a istovremeno alternativa ne nudi nikakav drugi politički put. To je jedan fenomen koji je jedinstven danas za Evropu. U Evropi, glavna stranka u opoziciji, ima alternativni politički i ekonomski program. Mi ne znamo šta je alternativni program Srpske napredne stranke. U Srbiji postoji fenomen da oni koji su na vlasti ne vide kako dalje da vode Srbiju, a ovi koji su njihova realna alternativa uopšte taj program nisu ni pokazali.
RSE: Vladajuća koalicija je svojim pipcima prekrila celo društvo. „Umesto stručnjaka, svuda se namiruju partijski kadrovi. Nije li to skoro isto kao nekada, samo što su crveno-crne zamenili žuti“.
Korać: Moramo se vratiti na ono što smo imali proteklih godina. Vlada Zorana Đinđića je imala dva dela. Prvi deo se zvao politički deo Vlade a to su bili potpredsednici i lideri stranaka. On je tu donosio političke odluke. On je doveo grupu mladih ljudi, koji su danas dobro poznati u Srbiji. Doveo je te ljude, očekujući od njih da oni budu po obrazovanju i sposobnosti onaj deo koji će da vodi Vladu. Ko je u današnjoj Vladi takav profesionalac koji nije politički angažovan?
RSE: Ne govorim samo o Vladi, govorim o celom društvu, o mreži institucija koje nisu Vlada, a na čije čelo dolaze partijski kadrovi?
Korać: Kod nas samo slučajno neko ko je kompetentan i profesionalan može da dođe na vlast. To nije često. To je tradicija u Srbiji da je vlast plen, da se treba grabiti za vlast.
Nije Nušićeva Gospođa ministarka baš tako smešna. Ujak Laza govori koga sve treba zaposliti od rodbine. Ona na to kaže – Ali, on nije završio školu. Mi smo se tome smejali. Čini mi se da Nušić nije komediograf, nego suva realistična proza. Smestio bih ga uz bok sa Milovanom Glišićom i Lazom Lazarevićem. Naravno da takva neprofesionalizacija, onih mesta od kojih zavisi Srbija, veoma košta.
Politika nam je pojela živote
RSE: Među njima su mediji. Ima mišljenja da su mediji danas pod većom kontrolom vlasti nego u 90-tim.
Korać: To je apsolutno tačno, samo što ta kontrola vrlo perfidna, ona se ne provodi nasiljem. Možda je najbolji primer Kurir, list koji je o meni pisao najstrašnije stvari. Ne sarađujem sa njima, nikada im ne dajem izjave. Njihov vlasnik je sada iz zatvora prebačen u apartman na VMA i sada Kurir radi za vladajuću koaliciju. Svakog dana čujemo nešto pohvalno o Tadiću – bilo da ga voli Severina, bilo da je na prijem kod Josipovića u Zagrebu došla cela krema Hrvatske. Nikada nije objašnjeno zašto je Tadić vodio sa sobom javne ličnosti – pevačice i pevače, sportiste. Kakav je smisao toga?
Mediji služe tako, ili što su ucenjeni, ili finansijski zavise od tajkuna koji sarađuju sa vlastima. U Srbiji postoji potpuna kontrola medija i sem ovakvih medija, kao što je vaš i dva elektronska, vrlo specifična medija, kao što su Peščanik i E-novine, slobodnu kritiku više nigde ne možete da vidite.
RSE: Verovatno najpozitivniju ocenu zaslužuju koraci ka relaksiranju odnosa u regionu. Da li slabi mržnja prema susedima i kako onda objasniti agresivnost koja ne slabi na unutrašnjom planu?
Korać: Tadić je pred kraj ove godine povukao nekoliko dobrih poteza, preuzeo odgovornost. Govorim o Rezoluciju o Kosovu. U našu spoljnu politiku se vratila neka mera razuma u odnosu prema Evropi i Zapadu i u odnosu na region. Josipović i Tadić su iskoristili priliku da pređu jednu tešku stepenicu, a to je poseta Vukovaru.
Mržnja i netolerancija u unutrašnjim odnosima je realna. Ona pokazuje jednu tešku frustraciju kod većine građana Srbije zbog izgubljenih ratova, promašenih politika i ekonomske krize.
Mi ćemo još dugo da se nosimo sa tom mržnjom. Mržnja i netolerancija u unutrašnjim odnosima je realna. Ona pokazuje jednu tešku frustraciju kod većine građana Srbije zbog izgubljenih ratova, promašenih politika i ekonomske krize. Vrlo će teško biti, bilo kome ko je na vlasti u Srbiji, da to promeni.
Nema sumnje da su se dogodile neke dobre stvari, kao što je ukidanje viza, da ljudi konačno mogu da putuju. Tu je i opuštanje u regionu i neki koraci koji su napravljeni u zakonodavnoj i drugoj aktivnosti radi harmonizacije odnosa sa Evropskom unijom. To je svakako dobro.
Čini mi se da su u Srbiji ljudi izgubili svako interesovanje za politiku. Prisustvujemo jednom grandioznom procesu demistifikacije politike. Politika nam je pojela živote. Sada vidim da ljudi, ako već sa užasnim gnevom ne govore o vlasti, više i nisu spremni da pričaju o politici, o velikim nacionalnim i drugim temama. Tako se politika spustila na nivo plata, zaposlenja i gluposti vlasti. Politika se vratila u onu ravan u kojoj bi i trebala da bude. To se dogodilo neprimetno zbog gneva ljudi. Politika više nema velike nacionalne teme. Upravo to je jedan od velikih koraka ka političkoj normalizaciji.
