Dostupni linkovi

Srbija ne mora biti talac prošlosti


Dubravka Stojanović, Foto: blic.rs
Istorija se nikada ne ponavlja, ali postoje neki strukturni problemi, problemi sistema, koji dovode do toga da stvari neprekidno liče jedna na druge. One, naravno, nisu nikakva sudbina, nego se suštinski problemi društva, ekonomije, siromaštva u Srbiji nikako ne rešavaju, kaže doktorka Dubravka Stojanović, profesorka istorije na beogradskom Univerzitetu.

RSE: Izašla je Vaša nova knjiga, koja nije prva jer stalno pišete, što knjige, što u raznim medijima. Njen naslov je Ulje na vodi, a podnaslov je Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije. Šta to znači?

Stojanović:
Ulje na vodi se odnosi na pitanje koje me opseda već dugi niz godina, a to je pitanje – da li je Srbija imala demokratske tradicije ili nije, da li ona danas ima demokratski potencijal ili nema? Kod nas u tome postoje veoma podeljene škole, kao i po mnogim drugim pitanjima, od kojih jedni, oni skloniji nacionalnoj romantici, tvrde da je Srbija oduvek bila demokratska zemlja, da je bila gotovo jednaka Francuskoj ili Belgiji i da je ona imala svoje zlatno doba demokratije, da su nekim čudnim načinima Jugoslavija i komunizam upropastili njene demokratske tradicije, pa da ćemo, prema tome, oslobodivši se Jugoslavije i komunizma, mi vrlo lako da se vratimo na te svoje temelje.

Postoji druga škola koja opet, suprotno tome, tvrdi da ona nikada nije imala nikakve demokratske institucije, tradicije, pokušaje i ideje.

Tim pitanjem sam se dosta dugo bavila i stalno sam pokušavala da rešim taj problem, da rešim ono što su mi istorijski izvori govorili. Na kraju mi se učinilo da rešenje leži u metafori - Ulje na vodi. Proučavanjem XIX i ranog XX veka mi se pokazivalo da je stalno bilo nekih demokratskih pokušaja. Bilo je demokratskih ustava, zakona, institucija, bilo je prevođenih knjiga i to vrlo brzo, pošto su objavljivane na Zapadu u svojim originalima, ključnih knjiga za pitanje demokratije i liberalizma. Bilo je intelektualaca školovanih na Zapadu, kasnije školovanih i ovde, koji su istinski demokratski. Ali to nikako nikada nije postao sistem. Stalno sam pokušavala da to definišem.

Htela sam da kažem da su svi ti demokratski pokušaji – pojedinci, grupe, udruženja, pa i institucije - ostali kao te fleke ulja kojih je uvek bilo, koji se ne mogu ni uništiti, voda ih ne može razgraditi, ali se oni nikada nisu povezali. Tu postoji problem nekog preokreta - kada će se već jednom te fleke ulja po vodi, koje tako razbacane stoje dva veka, pretvoriti u neki sistem? Mi još uvek nismo u tom sistemu. To je metafora koja mi je pomogla da u tom pravcu mislim.

Govoreći o tome, Vesna Pešić je jednom prilikom rekla nešto što meni nije palo na pamet, a to je da ona to shvata kao optimizam jer ono nedemokratsko, nikada nije ubilo ono demokratsko u Srbiji. Zahvalna sam joj na tom obrnutom viđenju i ko želi da vidi optimistički, može i tako. Mislim da je to suština problema.

RSE: Ogledi iz istorije sadašnjosti.

Stojanović: To zaista može da zvuči paradoksalno jer kako sadašnjost može da ima istoriju? Ali ona to može da ima na mnoge načine. To sam pokušala da objasnim.

Odgovornost je potpuno na nama danas, ali imamo neke istorijske pretpostavke. To je jedan deo istorije sadašnjosti. To su ti procesi koji su do nas stigli danas, da mi vidimo šta na tom istorijskom stolu, od tih mrvica, mi danas imamo.
Pre vremena, u kojem sada živimo, postojali su određeni istorijski procesi koji su pripremili tu sadašnjost. U proteklom vremenu, koje može biti vrlo dugo, može se meriti vekovima, postojali su određeni istorijski procesi koje istoričari zovu procesima dugog trajanja, koji su pripremali neke temelje na osnovu kojih mi sada pravimo sadašnjost.

Ovo sada vrlo komplikovano objašnjavam jer postoje oni koji hoće da kažu da je sadašnjost determinisana, da mi nemamo izbora, da nas prošlost u potpunosti određuje i da je ovo što mi danas živimo potpuno određeno svim onim što nam se prethodno desilo. U to nikako ne verujem, ali mislim, da i kao svaki pojedinačni život, mi imamo određene predispozicije na osnovu istorije, šta ćemo danas napraviti. Odgovornost je potpuno na nama danas, ali imamo neke istorijske pretpostavke. To je jedan deo istorije sadašnjosti. To su ti procesi koji su do nas stigli danas, da mi vidimo šta na tom istorijskom stolu, od tih mrvica, mi danas imamo, kakve su te naše predispozicije, gde su naša opterećenja, gde su naše prednosti i da vidimo kako to možemo da iskoristimo.

Obično kažemo – sagradili smo kuću na sred puta i svi hoće da pređu preko nas. Ali hajde da vidimo čime mi raspolažemo, da pokušamo da napravimo jedan racionalan i kritički bilans, da kažemo šta je valjalo, šta nije valjalo, da ovo može drugačije, na ovome treba mnogo raditi. To je jedna vrsta suočavanja sa sobom i sa prošlošću. Suočavanje s prošlošću nije samo suočavanje sa zločinima, ili sa prethodnom decenijom, to znači suočavanje i sa svojim privrednim problemima. Kako to da u ovoj zemlji konstantno imamo nestašicu mleka? Kako to da sve generacije koje poznajem imaju problem sa mlekom i zejtinom? Kako to da se takve stvari stalno ponavljaju?

One se ne ponavljaju zbog toga što se istorija ponavlja, ona se nikada ne ponavlja, ali postoje neki strukturni problemi, problemi sistema, koji dovode do toga da stvari neprekidno liče jedna na druge. One, naravno, nisu nikakva sudbina, nego se suštinski problemi ovoga društva, ekonomije, siromaštva nikako ne rešavaju. Ne rešavaju se ni drugi problemi, ali jedna od mojih teza je da mi proizvodimo nove probleme da bismo zataškali stare.

Stranputice modernizacije

RSE: Latinka Perović je pisala o vašoj knjizi vrlo afirmativno. Konstatovala je da je glavna tema vaše knjige naša elita. Postoji dilema – da li je nerazvijeno društvo, kakvo je naše, kočilo elitu da krene u modernizaciju i evropeizaciju Srbije, ili je elita, u odbrani svog monopola, zauzdavala razvoj društva?

Stojanović:
Latinka Perović objavila je mnogo knjiga na tu temu, kao i Olga Popović Obradović, naša pokojna koleginica sa Pravnog fakulteta, te i mnogi drugi koji se bave društvenom istorijom Srbije. Pokušavamo da odmerimo i izmerimo odgovornost na tom putu modernizacije, ili tačnije, tim stranputicama naše modernizacije mi stalno bežimo od modernizacije i Evrope.
Jako je mnogo primera koji pokazuju da je elita, bila ona intelektualna ili politička, ali kod nas je to uglavnom uvek samo jedna elita, jer su intelektualci uvek u politici i obratno, svaku situaciju iskoristila da razvoj zakoči.

Dugo je izgledalo da je ta elita pokušavala da izvuče društvo koje je bilo suviše siromašno, suviše nerazvijeno, suviše nepismeno, suviše agrarno da bi moglo da krene dalje. Izgledalo je da je ta elita, koja se vratila sa školovanja na zapadnim univerzitetima, prevodeći te knjige, donoseći te institucije, pokušavala tu Srbiju da izvuče iz teške situacije u kojoj se nalazila. Ali, svaka generacija bi doživela poraz, nije mogla da povuče to društvo, da bi na kraju dizala ruke i predavala to nekome sledećem da pokuša.

Najnovije analize, i Latinke Perović, nalaze se u ovoj mojoj knjizi. Pokazuju da elita nije ni imala nameru da izvuče to društvo. Sada mi to sve više istražujemo. Što više istražujemo situacije, u kojima je elita to mogla i morala da uradi, zaključujemo da je svaki put to na neki način izbegla, bilo da se tu radilo o nekim društvenim zakonima, kao što su Zakoni o poljoprivredi, o tome koliko ko može da ima hektara u XIX veku, ili je to Zakon o osnivanju Medicinskog fakulteta, kome se Narodna skupština oduprela i fakultet nije osnovan u Beogradu, ili je to Zakon o vakcinisanju. Jako je mnogo tih primera koji pokazuju da je elita, bila ona intelektualna ili politička, ali kod nas je to uglavnom uvek samo jedna elita jer su intelektualci uvek u politici, i obratno, svaku situaciju iskoristila da taj razvoj zakoči.

Grafit u Beogradu koji je osvanuo nakon objavljivanja mišljenja Međunarodnog suda pravde o legalnosti proglašene nezavisnosti Kosova, 23. jul 2010.
Zato se postavlja to pitanje koje je aktualno baš danas, kada se mi opet odričemo ili nećkamo oko evropske orijentacije ne bi li smo nastavili to što se zove borba za Kosovo. To je danas, čini mi se, goruće pitanje, gde se ponovo od tog puta odustaje zbog nečega što ni ne postoji. Nekada se odricalo od Evrope zaradi ideala seljačke zadruge, koja nije postojala, a danas se to radi radi nečega drugog. Uvek ima neki drugi razlog, ali nekako uvek, kada se dođe do ivice da se taj korak napravi, on se ne napravi.

RSE: Rekli ste u knjizi da je naša javnost ipak zrelija od svoje elite?

Stojanović: To sada pokazuju nova istraživanja društvene istorije. Društvena istorija u Evropi postoji od 30-tih godina XX veka, a kod nas tek od 90-tih godina. Odjednom smo mi uzeli neke druge istorijske izvore i postavili neka druga pitanja. Odjednom se sada pokazuje nešto potpuno drugačije. Kada tako postavimo pitanje, vidimo da je to društvo imalo potrebu da se menja, da se razvija, da živi bolje, a da ga je ta elita neprekidno udarala po glavi i vraćala dole.

To se pokazalo na mnogim primerima moje prethodne knjige o Beogradu – Kaldrma i asfalt - gde se pokazalo na nizu primera kako ta elita tera to društvo u nekom pravcu u koje ono neće jer ono ima neku potrebu da živi, da se razvija, da to krene na bolje. Čak se to društvo neprestano dovija da mu bude bolje i da prevari nekako tu elitu, da dođe do nekog boljeg i racionalnijeg života. To se sada pokazuje, bar za mene, kao ključno pitanje - ta borba između društva i elite - koja mi je ranije izgledala kao borba u kojoj elita vuče, a društvo ne može da se pomeri. Sada mi sve više to izgleda kao borba društva protiv elite, koja koči taj razvoj u velikoj meri svesno, braneći svoju apsolutnu poziciju monopola u nerazvijenom društvu.

Zatvoreni krug

RSE: Mi sada govorimo o društvu, ali postoji jedan zatvoreni krug vlasti i opozicije, koje su se našle na istom političkom i nacionalnom programu.

Stojanović: Moje porazno iskustvo je rad na tim tekstovima. Tekstovi su rađeni za Nebojšu Popova, za Republiku i kasnije za knjigu Srpska strana rata. Pre rada na tim tekstovima sam verovala da je ovde postojala neka demokratska opozicija komunizmu, da se tu stalno radilo na razvoju nekih liberalnih koncepata, ali kada sam zbog toga projekta počela da čitam šta se 80-tih godina pojavilo kao alternativni program komunizmu, pokazalo se da je zapravo zabrinjavajući veliki procenat vodećih intelektualaca 80-tih godina, okupljenih u Akademiji nauka, SCP, Udruženju književnika, Univerziteta, stvorio nacionalni program koji je podrazumevao da mi opet nećemo krenuti u razvoj, da mi opet nećemo krenuti u Evropu kada komunizam padne, već da ćemo mi krenuti u rat za teritorije i za razbijanje Jugoslavije.
Srbija nije mogla da izađe iz programa koji je vodio Slobodan Milošević jer ona nije imala stvarnu alternativu, izuzev nekih manjih stranaka poput ili nevladinog sektora, gde su vladale drugačije ideje, koje su ostale ulje na vodi, koje nisu mogle da prevladaju.

Te analize pokazuju da je taj program u javnost iznet već 1985. godine, dve godine pre nego je Slobodan Milošević došao na vlast. I da je, kada je on došao na vlast, posle VIII sednice, 1987. godine, taj program bio u potpunosti pripremljen od strane tadašnje srpske intelektualne elite. To bi značilo da je Slobodan Milošević bio samo izvršilac poslova koji su programirani i osmišljeni u intelektualnim krugovima. Dalje, u tim tekstovima sam zaključila da Srbija nije mogla da izađe iz programa koji je vodio Slobodan Milošević jer ona nije imala stvarnu alternativu, izuzev nekih manjih stranaka poput Građanskog saveza ili nevladinog sektora, gde su vladale drugačije ideje, koje su ostale ulje na vodi, koje nisu mogle da prevladaju.

U tome se radi u zatvorenom krugu. Vlast i opozicija su suštinski imali iste programske osnove, s tim što je opozicija tvrdila da će ona taj rat bolje da vodi. U tome je bila razlika, ali nije bilo drugačijeg programa i drugačijeg suštinskog koncepta.

Ako je to tačno za 90-te, da Srbija zato nije mogla da izađe iz Miloševićevog režima, a mislim da jeste, to je onda tačno i za 2000. godine jer su to i dalje ti isti ljudi. Zaključujem da Srbija nikada suštinski taj program nije napustila, što opet vidimo danas, ili juče, u razgovorima o Kosovu.

Incidenti u Sandžaku početkom septembra 2010. Foto: Samir Delić
To su posljednji trzaji, kao i ovo što se događa u Sandžaku. To su na malom prostoru trzaji tog velikog državnog projekta, koji je tako ambiciozno počeo u Kninu. Mi nismo ni izašli iz tog programa i načina razumevanja nacionalne države, iz tog načina postavljanja prioriteta. Nama je prioritet i dalje teritorija i granica, a razvoj će, po viđenju tih ljudi, doći kada se ta pitanja reše. Ta pitanja se neće nikada rešiti ako su postavljena na ovaj način. Mi se možemo za Kosovo boriti još 200 godina, ali bez ikakvog rezultata, a jedini pravi način bio bi razvoj same Srbije, ali to ne vidim danas kao prioritet ove elite.

RSE: Kažete – jedino što je tradicionalno u rusko-srpskim odnosima, jeste nesporazum.

Stojanović:
Mnoge kolege, koje bolje poznaju srpsko - ruske odnose, su mi zamerili. Prihvatam da su oni tu potpuno u pravu, ali meni to zaista tako izgleda. Taj nesporazum vidim kao jedno duboko nerazumevanje, pre svega u samoj Srbiji, šta Rusija znači i šta je ruski interes sa Srbijom i Balkanom. Hoću da pokažem da je Rusija velika sila, koja je na Balkanu uvek imala svoj prostor za dokazivanje svoje moći pred Evropom.

Svaka velika sila mora da ima svoj prostor, da pokaže svoje mišiće svojim konkurentima. To je za Rusiju bio Balkan, kada je Evropa u pitanju. To je jedan prostor preko kojeg ona razgovara sa svojim konkurentima u Evropi ili SAD. Srbiju vidim kao nesrećno zaljubljenu u nešto, a pri tome ne razume o čemu se radi. Mislim da ponašanje i današnje elite, kao i brojih elita u našoj istoriji, pokazuju da mi nikada nismo razumeli šta su velike sile, ili da smo valjda i mi mislili da smo velika sila.

Mislim da taj nesporazum proizlazi, po ko zna koji put, iz našeg nerazumevanja realnosti i nemogućnosti da vidimo svoje mesto preciznije.

Pogledajte komentare (12)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG