Pčelari iz Srbije i BiH kažu da se od proizvodnje meda može pristojno živeti, ali je potrebno dosta truda, znanja i novca da bi se ovaj posao isplatio. Pčelarstvo u BiH predstavlja nešto više od jedan posto od ukupne poljoprivredne proizvodnje. Prirodni uslovi i bogatstvo biljnog sveta, pružaju odlične uslove za gajenje pčela i u Srbiji i u BiH. RSE istražuje koliko pčelari ove dve susedne države sarađuju i da li su kvalitet meda i prirodne lepote dobra osnova za bavljenje pčelarskim turizmom.
Godišnja proizvodnja meda u Srbiji kreće se oko 6.000 tona i ona se velikim delom plasira na domaćem tržištu. Srbija trenutno ima rastući trend u broju košnica, a jedan od razloga je nezaposlenost i kriza, gde veliki broj ljudi pokušava da nađe način da zaradi i preživi.
Pčelarstvo u Bosni i Hercegovini predstavlja nešto više od jedan posto od ukupne poljoprivredne proizvodnje, ali je i ovde pčelarstvo u usponu. Broj pčelara je svakim danom sve veći jer je, kao i u Srbiji, ekonomski faktor odlučujući za povećan broj košnica. Ali, to je za veći izvoz nedovoljno, jer se teško podmiruje i domaće tržište.
Pčelari iz Srbije i Bosne i Hercegovine kažu da se od proizvodnje meda može pristojno živeti, ali je potrebno dosta truda, znanja i novca da bi se ovaj posao isplatio. Profesionalni pčelari koji od prodaje meda izdržavaju porodice moraju imati minimum stotinu košnica.
Bogdan Novaković iz Rudog, BiH, preko trideset godina bavi se pčelarstvom. Dobitnik je najvećeg pčelarskog priznanja pčelara Srbije i ima preko 120 košnica. Kaže da ima odličnu saradnju sa pčelarima susedne države.
„Imamo super saradnju, iako ja živim s ove strane. Naše pčele nemaju granice. Za mene to priznanje znači puno. Kad je to od drugova i prijatelja, kolega, onda mi to znači stvarno puno. Ja sam dobitnik i više priznanja, ali ovo, 'Jovan Živanović', to je najveće priznanje u pčelarstvu“, kaže Novaković.
Bogdan objašnjava i da li se od pčelarstva može živeti i da li se može na ovim prostorima može raditi na razvoju pčelarskog turizma.
„Školovao sam troje djece, a u pčelarstvu treba živjeti u svijetu pčela – i nije problem. Već sam imao nekolike posjete tu, na svom pčelinjaku. Mi imamo ovde jako fino jezero, rijeku Lim, imamo vodenog Ćiru, pa onda ti ljudi obiđu Drvengrad, Andrićgrad, na Drini ćupriju. Tu se malo vozamo, tim čamcem, pa onda dođemo kod mene, ručak, pjesma, druženja, posjeta pčelarima. Jedan je objekat napravljen da može primiti 50-60 ljudi. Mi smo prošle godine ugostili udruženje iz Raške, dolazilo je udruženje iz Arilja, iz Lučana, ko god se najavi od turista. Ljudi obiđu sve to i onda dođu da se opuste na pčelinjaku“, priča Novaković.
Božo Kakuća iz Višegrada godišnje proizvede preko tone meda, i kako kaže, redovan je posetilac sajma meda u Priboju, gde smo i razgovarali. On podseća na nedovoljnu iskorišćenost koju pružaju prekogranična saradnja i odlični uslovi za pčelarski turizam.
„Nedovoljno su iskorištene razvojne šanse koje nam pruža upravo ta blizina i prekogranična saradnja. Mi ovdje imamo izvanredne uslove pčelarskog turizma, gdje možemo pčelinje proizvode u zdravoj prirodnoj sredini da ponudimo turistima koji dolaze. Samo treba dosta rada – urediti parkove, naše pčelinjake dovesti u neki red da mogu da prime određene grupe turista koji konzumiraju te proizvode. Blizina Andrićgrada, Zlatibora, Mokre Gore, dolina Lima – sve to pruža ogromne razvojne šanse koje treba iskoristiti u narednom periodu“, kaže Kakuća.
Nažalost, ovoj vrsti turizma koja bi mogla ekonomski ojačati mnoge opštine malo se pažnje posvećuje, pojašnjava Savo Mrdak, predsjednik Udruženja pčelara Priboja iz Srbije.
„To još nije dovoljno razvijeno, nešto imamo na našim okolnim selima gde su etno sela. Kod njih obavezno ima i meda. Svi turisti koji dolaze daju sve pohvale u vezi našega meda“, ističe Mrdak.
Pčelari kažu da se oni, bez obzira što država nedovoljno stimuliše razvoj pčelarstva, snalaze kako znaju i umeju, a prošla godina je bila jedna od boljih za pčelarenje.
„Imamo subvenciju od naše opštine Rudo, pet maraka po košnici, s tim da pčelar ima 30 do 50 košnica. Ovi koji imaju više ili manje, ne ostvaruju to pravo. U Rudom ima oko 3.000 košnica, registrovanih pčelara ima oko trideset. Znam da opština Priboj ima preko 150 članova koji plaćaju članarinu, a Višegrad ima isto preko sto. Mi imamo jako dobru saradnju, i sa Probojem i sa Višegradom, Pljevljima. Oni nas redovno pozivaju, čujemo se, razmjenjujemo iskustva, posjećujemo predavanja“, objašnjava Bogdan Novaković.
O tome koliko bi projekti prekogranične saradnje doprineli razvoju pčelarskog turizma, Bogdan kaže: „Mnoge su opštine to već uradile. Znam primjer opština Goražde i Prijepolje. I mi smo u nekim pregovorima ovdje sa opštinom Priboj. Mi smo već imali neke projekte, na Tari, prekogranična saradnja je bila baš super. To je bilo počelo, pa malo stalo. Rado bismo napravili projekat. Ovdje u Rudom već dvije godine imamo sajam domaćih proizvoda. Većina pčelara je tu izlagala. Što se tiče sajmova, ja sam posjetilac Sajma Priboj, Pljevlja, Goražde, Višegrad, a redovno sam posjetilac Tašmajdana i ovih većih sajmova, jer mene samo pčele interesuju.“
Med se prodaje od osam do deset evra po kilogramu, ali je potrebno dosta truda, znanja i novca da bi se ovaj posao isplatio. Pčelari kažu da bi se, ako bi narod imao para, dobro od ovog posla živelo. Da bi dobit bila veća, potrebna je i veća pomoć države i pojačana prekogranična saradnja, jer potencijali za proizvodnju meda u obe države, gledajući prirodne preduslove, klimu, biljni sortiment i ekološki status – postoje.
Facebook Forum