(Komentar *)
Već nekoliko godina među onima koji upadljivo nastoje da titulu "objektivnih analitičara" opravdaju apotekarski merenim balansom pohvala i pokuda, važi aksiom da je "unutrašnja politika Aleksandra Vučića problematična, ali je zato spoljna za pohvalu".
Ovo mehanicističko i prilično veštačko razdvajanje jedne politike u dve politike koje tobože mogu da deluju svaka za sebe ne sudarajući se, sada je možda na najvećem iskušenju, ako ne zbog drugog, onda zato što je sve jasnije da je vučićevska nesvesna parodija "titoističke" pozicije iscrpla svoje mogućnosti, ostala bez manevarskog prostora i dotakla svoje limite.
Brajan Hojt Ji, zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara, bio je u Beogradu, rekao šta je imao i otišao dalje, a Aleksandar Vučić, njegovi saradnici i mediji Srbiju već danima razvlače na tanko i darivaju na kašičicu kako Hojtovim rečima, tako i odgovorom beogradskih vlasti.
Kako predsednik Vučić najviše voli kad je sam u ulozi ekskluzivnog interpretatora sopstvenih i tuđih reči i postupaka, tako smo se i ovaj put morali ponajviše osloniti na njegov urednički izbor, a on se – po običaju – opredelio za pretežno "dramski" pristup: Srbiji su, reći će predsednik, isporučeni izvesni zahtevi za oktavu višim tonom, pa je isto tako, za oktavu jače, i odgovoreno.
Tako se Vučić iznova našao u ulozi koja mu najviše prija: ulozi onog ko neustrašivo brani Srbiju, kao vitez damu, od spoljnih i unutrašnjih opasnosti i pretnji, znajući, pak, bolje i od nje same šta je za nju najbolje.
Posle će joj prepričati ili možda neće, kako ju je ovaj put spasao, a u međuvremenu joj preostaje da mu veruje na reč i da ne zapitkuje mnogo oko detalja.
Ipak, moguće je dovoljno jasno nazreti šta je toliko zabolelo zvanični Beograd i njegovog neprikosnovenog gospodara. Na jednoj strani, Ji je "za oktavu jače" naglasio da "Srbija ne može sedeti na dve stolice", misleći na trajnu i sve jaču diskrepancu između zvaničnog proevropskog strateškog opredeljenja i odnosa s Putinovom Rusijom koji – i prirodom i intenzitetom – suštinski odudaraju od takvog opredeljenja.
Nije takva poruka ništa posebno novo i neočekivano, ali je izgleda jasnije nego ranije da se s njom ipak misli ozbiljno i da se od nje neće odustati, što Vučiću nikako ne može prijati, jer predstavlja strateški udar na samu osnovu njegove neko vreme toliko hvaljene kunktatorske spoljne politike "deklariši se za jedno, misli drugo, radi treće, i nadaj se da ćeš tako moći zauvek".
Uz to, neopozivo je jasno i to da su silne nade ovdašnjih "strateških mislilaca" iz intelektualno-političkog obdaništa uložene u promenu kursa prema Srbiji nove, Trampove administracije bile uzaludne, pa se razočaranje time ispoljava kroz pojačanu proizvodnju narativa o zloj "dubokoj državi", tj. nasleđenoj američkoj diplomatiji i administraciji koja drži Trampa u izolaciji i neznanju. Nekome ovo možda zvuči dobro za unutrašnju upotrebu, samo što je sasvim beskorisno.
Vučićeva administracija, ne da se nije odmakla od Kremlja, nego mu je sve bliža".
Na drugoj strani, reklo bi se da je Brajan Hojt Ji "povisio za oktavu" i poruke koje su, doduše, i ranije stizale s evropskih i vašingtonskih adresa, ali ne ovako otresito i jasno, kada je u pitanju unutrašnje stanje u Srbiji, naročito u pogledu vladavine prava i slobode medija. Tu su Vučić i saradnici još osetljiviji, pa su se razlozi za podizanje tona i vrlo primetan rast sveopšte nervoze u salonima i hodnicima vlasti začas umnožili.
Predsedniku i njegovom okruženju se ovim polako počinje izmicati tepih ispod nogu, tepih kojim su gazili tako sigurno, samouvereno, raskomoćeno, a koji je od lucidnijih posmatrača dobio ime "stabilokratija".
Šta je aksiom stabilokratije?
U ime stabilnosti i koliko-toliko uređenih odnosa u regionu, Beograd će učiniti razne važne ustupke na Kosovu, oko Bosne i Hercegovine i tako dalje, a zauzvrat ga se neće mnogo "gnjaviti" time kako se Srbijom upravlja i koliko to ima ili, pak, nema veze s elementarnim demokratskim standardima.
Dakle, na evidentno nazadovanje Srbije zažmuriće se na "jedno i po" oko, u ime viših interesa. E, zato je tobože pronicljivo razdvajanje na "dobru" spoljnu i "lošu" unutrašnju politiku Vučićeve administracije bilo tako promašeno: zato što je previđalo da su one deo istog paketa i samo u paketu mogu da funkcionišu.
Dugo se činilo da takav dogovor, makar i prećutan, postoji i funkcioniše, i Vučić je – što je opoziciju toliko frustriralo – imao dovoljno razloga da pomisli da će tako moći i ubuduće, ali stvari su počele da odlaze predaleko, što može da začudi samo one koji, zapravo, ne znaju ništa ozbiljno o naravi ovakvih poredaka i o političkoj istoriji i kulturi ljudi koji ih vode.
Računajući da će "konstruktivnost oko Kosova" biti zauvek dovoljna da prekrije sve drugo, Vučićeva administracija – ne da se nije odmakla od Kremlja – nego mu je sve bliža i naklonjenija: odnos prema pogubnom nasleđu iz ratnih vremena joj je sve prisniji, a zaumni likovi poput Aleksandra Vulina ili raspevanog ministra spoljnih dela, koji retorikom sve više liči na sopstvene rane radove iz devedesetih, prestaju da budu egzotičan začin i postaju okosnica politike Beograda.
Pompezno ustoličenje generala osuđenih za ratne zločine kao predavača na Vojnoj akademiji samo je jedan od primera ovog trenda.
Sve je to pokazalo vrlo jasno limite i opasnosti "stabilokratskog" pristupa: nekada je možda bolje insistirati na vrednostima, nego verovati u svemoć političke trgovine. Aleksandar Vučić ima dobar radar za ovakve promene, i to ga čini nervoznim.
Pravo pitanje za Srbiju, međutim, glasi: vraća li se vreme u kojem neće sve zavisiti samo od nervnih stanja jednog čoveka ili se povratak Srbije u političko detinjstvo nastavlja do daljeg?
Facebook Forum