Dostupni linkovi

Pančić: Vatrene reči i vatrene moći


Milorad Dodik i Aleksandar Vučić

Piše: Teofil Pančić

(Komentar: Mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Radija Slobodna Evropa)

Jedna od starih, ciničnih mudrosti iz žanra tehnike vođenja politike kaže: „Ako ne želiš da rešiš neki problem, osnuj komisiju“. Komisija za ovo ili ono ne nedostaje ni u savremenoj srpskoj politici, ali izreka bi možda ipak mogla da pretrpi izvesnu modifikaciju, recimo ove vrste: „Ako ne želiš da rešiš neki problem, objavi Deklaraciju o njemu“.

A i ovo bi se moglo varirati i nadopunjavati u raznim pravcima. Najpre, Deklaracije su jako dobre za „hendlovanje“ problema koji su po svojoj prirodi nerešivi, iz bilo kojeg razloga. Recimo, zato što su veštački, zato što su izmišljeni, zato što su – barem u obliku u kojem se javno pojavljuju – više stvar svesne manipulacije nego autentične potrebe.

O čemu govori, na šta ukazuje, i šta barem intencionalno treba da oposli i da reši nešto što će se navodno formalno zvati Aneks sporazuma o paralelnim vezama, ali je već postalo mogo poznatije kao Deklaracija o opstanku Srba, a što bi, kažu, „do Sretenja“ (pa vi sad tražite po običnom, civilnom, sekularnom kalendaru kad je to) trebalo da usvoje Skupština Republike Srbije i skupština bosanskohercegovačkog entiteta Republika Srpska?

Ono što kola javnošću kao nacrt teksta buduće Deklaracije skup je opštih mesta iz tzv. identitetske problematike. Za pripadnike srpskog naroda, shvaćenog u etničkom smislu, traži se pravo na informisanje, upotrebu jezika i pisma proučavanje sopstvene istorije i tome slično. Gledano pomalo aistorijski i sasvim naivno, cela stvar deluje, što bi rekao Aleksandar Vučić, uistinu „benigno“.

Aleksandar Vučić govori na ceremoniji otvaranja deonice autoputa Doboj – Banjaluka - "9. januar" (septembar 2016.)
Aleksandar Vučić govori na ceremoniji otvaranja deonice autoputa Doboj – Banjaluka - "9. januar" (septembar 2016.)

S druge strane, iskustvo iz devedesetih nas opominje da kada sa zvaničnih političkih adresa i od ljudi koji imaju konkretnu i izvršnu političku (da ne kažemo „vatrenu“) moć dolaze vapaji i proklamacije u kojima se operiše kategorijom ugroženosti kolektivnih etničkih prava – a ona se uvek bar formalno „vrte“ oko kompleksa identitetskih pitanja – da treba biti krajnje oprezan: odatle, od „benignih“ zahteva i opštih mesta pa do vrlo ozbiljnih nevolja samo je jedan polukorak.

Šta onda, tako gledano, uopšte predstavlja ova Deklaracija, ako je bude, što je gotovo izvesno? Kritičari beogradskog režima s ovdašnje desnice reći će da je Deklaracija isprazan, besadržajan politički gest kojim se „izlazi u susret“ Miloradu Dodiku a da mu se zapravo ništa opipljivo ne daje, i da se njome samo prikriva „kooperativna“ Vučićeva politika, ona kojom se suštinski odrekao svojih ranijih shvatanja o tzv. nacionalnom pitanju, i kojom je na Zapadu kupio naklonost na osnovu koje kod kuće može da radi šta god hoće, a da zato ne trpi stvarne posledice.

Naizgled paradoksalno, Vučiću ovaj tip kritike sasvim odgovara: on utvrđuje poverenje u njega na onim političkim adresama koje su mu trenutno najbitnije, iz pragmatičnih razloga. Tamo uvek može da kaže: „evo s čime moram da se borim, desnica će me 'pojesti' ako joj ne dajem bar deklarativne ustupke“.

Na ovo se, međutim, može gledati i sa druge strane, reklo bi se, mnogo bliže realnom stanju stvari. Da, gestovi poput famozne Deklaracije po sebi su isprazni, a njen navodni tekst može zvučati relativno benigno (mada bi i to došlo u pitanje ako bismo krenuli u „dekonstrukciju“ mnogih formulacija u njoj, a naročito konteksta u kojem se one poslednjih decenija upotrebljavaju), ali s druge strane, i Deklaracija (pardon, „Aneks“) je samo još jedno svesno, pa otuda i neodgovorno i cinično paradiranje onim večitim – večitim poput svake loše beskonačnosti – podizanjem moralne panike oko etničkih prava i etničkih sukoba na Balkanu.

Drugim rečima, Deklaracija naposletku može da posluži, ako ičemu, jedino održavanju u središtu (rastresene) pažnje javnosti onog kompleksa „spornih pitanja“ koji je mnogo više deo problema nego deo rešenja za njih.

Nikada kolektivna, etnička, identitetska prava bilo koje zajednice (ne zaboravimo da Benedikt Anderson naciju definiše kao „zemišljenu zajednicu“, što je definicija koja i dalje nije iole valjano osporena), pa tako ni „srpskog naroda“ iz ove Deklaracije nisu stajala gore nego otkad se o njima brinu profesionalni dušebrižnici, a u tom dušebrižništvu svi ključni akteri ove priče, od Dodika i Vučića naniže, imaju pozamašan staž.

Od silnih „kolektivnih prava“ kojima je pretovaren, običan čovek i građanin na „zapadnom Balkanu“ nikako da stigne do elementarnog prava na slobodan, dostojanstven i prosperitetan život u svakom smislu, političkom, ekonomskom, kulturnom. Sveden na statistu u vlastitom životu, statistu koji ima da služi kao pojedinačno nevažna, nepersonalizovana statistička jedinka, svaki inokosni pripadnik „zamišljene zajednice“ koju ova Deklaracija tobože brani – ili bilo koje druge, uostalom – na kraju ostaje bez ičega osim gole glave na ramenu, a čak ni za nju nema tvrdih garancija, kao što smo videli ratnih devedesetih.

Koje su, uostalom, omogućene i začete takođe kojekakvim i koječijim Deklaracijama o kolektivnim identitetskim pravima ovih i onih. I za koje su nam i tada govorili kako su „benigne“. Ali, ako smo u stanju da išta učimo iz istorijskog iskustva, onda bismo jednom baš i mogli da naučimo ne preterano komplikovano pravilo da određena vrsta etokolektivističkog praznoslovlja nikada nije dovoljno benigna.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG