Dostupni linkovi

Pančić: Pokret slobodnih građana – prema izlaznim vratima


(Komentar*)

Raskoli u našim političkim strankama najčešće su tako predvidljivi i banalni: najednom neki „progledali“ pojedinac (ili grupa pojedinaca) otkrije da je stranački vrh, sve s čelnim čovekom (a nije zgorega ni ako mu supružnica tercira iz pozadine, kao „prokleta Jerina“ i srce mračne zavere) ili korumpiran ili nesposoban ili sklon uzurpaciji odlučivanja ili zapleten u mutne lične interese, ili – sve to zajedno.

Tako su „pucale“ silne ljubavi prema manje-više svim relevantnim liderima u novijem političkom životu Srbije, a oni koji bi koliko do juče izginuli na prkosima za njih, sada bi ih obasipali najgorim uvredama; baš kao i one koji bi, ne daj bože, rekli neku reč u odbranu tih „palih idola“, na koje do tada nisu dozvoljavali da padne ni trunka prašine.

S te strane gledano, nema nijednog razloga da baš Saša Janković bude pošteđen te tradicije. Njegov „Đilas“ (Milovan, ne Dragan) zove se Srđan Škoro, i do pre neki dan je bio jedan od čelnih, i svakako javno najaktivnijih rukovodilaca Pokreta slobodnh građana. A onda je izašao odande treskom zalupivši vratima i pobrinuvši se da se ovaj tresak čuje što dalje.

Pa dobro: živopisno i zanimljivo jeste, ali samo po sebi ne bi bilo predmetom ovog teksta da je sve ovo samo deo uobičajene „dinamike“ jedne nekonsolidovane i zapravo po mnogo čemu još nezrele i nekonsolidovane (post)demokratije. To jest, ovo jeste i to, ali je po svoj prilici i nešto drugo. Šta? Recimo: ko zna koja po redu varijacija jedne „zle kobi“; još jedan akt samozaplitanja i samosaplitanja onih koji bi trebalo da su najkredibilnija alternativa onome što bi sami nazvali „režim Aleksandra Vučića“. I otuda, moguće, znamen tihog gašenja još jedne nade, te daljeg prolongiranja kraja jedne agonije.

Hajde da budemo jasniji. Gledali smo sličan „paranormalan“ fenomen za dugogodišnje, prilično jalove borbe tadašnje opozicije protiv Slobodana Miloševića, i sada ga, evo, gledamo opet. Kao da stojimo u mestu, i to u nekom aistorijskom stanju, u kojem se ništa ne uči iz vlastitih, kamoli iz tuđih grešaka. Povremeno zabljesne neka nada (oličena u nekom pojedincu, grupi, događaju ili procesu), ali se posle nekog vremena – češće pre nego kasnije – sve to pretvori u dosta banalan i loš teatar sitnih sujeta i još sitnijih dometa.

Saša Janković je, nakon okončanja karijere ombudsmana, koja ga je lansirala visoko, imao sjajan „ulet“ u politiku, krunisan kandidaturom na predsedničkim izborima, gde je jedini od Vučićevih izazivača u nemogućim uslovima izbora na donjoj granici nelegitimnosti ostvario koliko-toliko solidan rezultat, i nekako se prirodno nametnuo kao stožer budućeg okupljanja i jačanja demokratske opozicije Vučićevoj samovolji i neodgovornom eklekticizmu. Tim pre što se znalo da ubrzo slede beogradski izbori, a Beograd se pokazao kao moguća najranjivija tačka režima.

Iako vidno politički neiskusan, Janković nije pravio krupne greške, i sve je izneo barem vrlo dobro. Međutim, kao da je sat ili dan nakon zatvaranja birališta nastupio antiklimaks, i kao da taj i dalje traje, mada je Janković u međuvremenu osnovao i stranku (pardon, pokret), u kojem se obrelo mnogo vrlo uglednih pojedinaca – mada će posle ispasti da je izvestan broj njih odatle pre izašao nego što je ušao (što je u fizici nemoguće, ali srpska politika ne pati od takvih ograničenja).

Saša Janković je, nakon okončanja karijere ombudsmana, imao sjajan „ulet“ u politiku
Saša Janković je, nakon okončanja karijere ombudsmana, imao sjajan „ulet“ u politiku

Paralelno s poslom na osnivanju i širenju svog PSG, Janković je javno delovao kao centralna simbolička figura političkog otpora u užem, institucionalnom smislu. Atmosfera je bila možda ne baš pobednička, ali prvi put nakon 2012. puna manje ili više utemeljene nade da će ciklus nezaustavljivih promena krenuti s beogradskim izborima, na kojima će se okupiti sva demokratska opozicija (jasno je da demokratska opozicija nisu i nikada ne mogu da budu slavitelji Ratka Mladića i slični), a Janković će biti neka vrsta ujediniteljske figure – ne iz bilo kakvih mističnih razloga, nego zato što je njegov rejting to omogućio, pa i nametnuo, a takav je rejting delom izborio i zato što su ga birači percipirali kao nekompromitovanog i nepotrošenog, kao „novo lice u poliici“, ali čiji se kvaliteti i vrline nipošto ne isrpljuju u toj „novosti“ kao takvoj.

Onda je, usred pripreme za pripreme za izbore, Janković jednog jutra obznanio raskid koalicione saradnje sa Demokratskom strankom, pod izgovorom za koji ovaj autor ni dan danas ne može da poveruje da bilo ko može da ga shvati ozbiljno – ili da ga shvati uopšte. Možda je neko vešto prevario Jankovića da je to pragmatičan ptez koji će mu se politički isplatiti, ali puku, suvoparnu pragmatičnost u politici često precenjuju, jer je ona dobar sluga, ali gadan gospodar: lako se s njom pretera, što rezultira spektakularnim kontraefektom.

U ovom slučaju, jedan je kontraefekat nastupio trenutno, a potrajao „zauvek“, to jest, još uveliko traje: prekinut je jedan simbolički važan lanac solidarnosti i saradnje, i to doslovno nizašta, a atmosferu poleta i nade u redovima opozicije i antirežimski opredeljenih građana zamenili su rezignacija i premor unapred, parališuća strepnja pred još jednim sve verovatnijim razočaranjem, pred jeftino prokockanom šansom. Da, sjajno urađen posao – ali ne Jankovićev.

Usledili su još neki neprozirni potezi u javnosti inače uljudnog i artikulisanog, ali baš u ključnim pitanjima ponekad deprimirajuće nemuštog Jankovića, te sve brojniji izlasci ljudi zvučnih imena iz PSG, a razume se, i sve brojnije pogršne i kontraproduktivne reči i akcije drugih važnijih opozicionih faktora.

Rezultat: onaj proletnji polet netragom je nestao, a opozicija ide na megdan groteskno i (be)sramno povlašćenom Vučiću tako da se čini kao da se i sama moli višim silama da ne doživi brodolom. A pre mogućeg brodoloma, zna se: evakuišu se oni koji predosete opasnost.

* Mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Radija Slobodna Evropa
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG