Dostupni linkovi

Pančić: Vučićeva strast za izborima


Na svaki spomen makar i najmanje mogućnosti da to bude neko drugi i drugačiji, Vučić preti Srbiji da bi mogao da je liši sopstvenih usluga

U običnim, konvencionalnim – neki bi prosto rekli: normalnim – demokratijama, parlamentarni izbori održavaju se na svake četiri godine. Stranka ili stranke koje prikupe većinu skupštinskih glasova formiraju vladu i u međuvremenu nastoje da se predstave u što boljem svetlu i učine što više, ne bi li za četiri godine osvojile novi mandat.

Posle četiri puta četiri godišnja doba, kada sledeći izbori dođu, obično bude neizvesno hoće li vlast ostati ista, ili će dojučerašnja opozicija sastaviti novu većinu. Ponekad, doduše, vlada izgubi podršku većine, pa se ide na njeno prekomponovanje, a ako ono ne uspe, raspisuju se vanredni izbori.

Vanredni izbori su, kako im samo ime kaže, izuzetak a ne pravilo, mera kojoj se pristupa samo kada nema bržeg, jednostavnijeg i jeftinijeg načina da se otkloni zastoj u normalnom i ustavnom funkcionisanju izvršne vlasti.

Mandat predsednika ili predsednice ima svoj zaseban kalendar, sasvim nezavisan od onog kojim se meri mandat izvršne vlasti, i obično traje pet godina
Mandat predsednika ili predsednice ima svoj zaseban kalendar, sasvim nezavisan od onog kojim se meri mandat izvršne vlasti, i obično traje pet godina

Postoji, u tim običnim zemljama, obično i predsednik države, najčešće skromnih, uglavnom ceremonijalnih ustavnih ovlašćenja. Neki se predsednici biraju u parlamentu, druge biraju građani na neposrednim izborima.

Mandat predsednika ili predsednice ima svoj zaseban kalendar, sasvim nezavisan od onog kojim se meri mandat izvršne vlasti, i obično traje pet godina. Osoba na tom mestu može, a i ne mora, da pripada istoj političkoj opciji kojoj pripadaju i neki akteri izvršne vlasti. Podjednako je moguće, realno, legitimno i legalno da predsednik države bude iz opozicione stranke, ili da bude stranački nezavisna ličnost.

Zašto nabrajam stvari koje bi trebalo da se podrazumevaju? Zato što, iz nekog razloga, više ništa od ovoga ne važi u Srbiji. Parlamentarni izbori se ne raspisuju na svake četiri godine (i u normalnoj i istinski slobodnoj i pluralističkoj atmosferi), nego kad god to padne na pamet izvršnoj vlasti, zapravo najvećoj vladajućoj stranci, a još zapravije jednom čoveku, premijeru Aleksandru Vučiću.

A on već zna zašto toliko voli izbore: što češće i vanrednije, utoliko bolje. Pod uslovom, naravno, da on i samo on strogo kontroliše uslove u kojima će se izbori održavati. Kad kažemo „uslove“, to znači takoreći sve: ukupnu političku, društvenu i medijsku atmosferu, celokupni okvir javnog delovanja svih aktera.

Dalje, ni predsednik države se ne bira kad i kako mu je vreme i način, nego kako izvršnoj vlasti bude zgodno. Podrazumeva se da predsednik države mora da bude ličnost koja je po volji izvršnoj vlasti, zapravo najvećoj vladajućoj stranci, još zapravije Aleksandru Vučiću.

Na svaki spomen makar i najmanje mogućnosti da to bude neko drugi i drugačiji, Vučić preti Srbiji da bi mogao da je liši sopstvenih usluga, pa neka se ona lepo snalazi sama. Jer njemu, Vučiću, „ne treba predsednik koji će samo da zvoca“.

Parlamentarni izbori se ne raspisuju na svake četiri godine (i u normalnoj i istinski slobodnoj i pluralističkoj atmosferi), nego kad god to padne na pamet izvršnoj vlasti
Parlamentarni izbori se ne raspisuju na svake četiri godine (i u normalnoj i istinski slobodnoj i pluralističkoj atmosferi), nego kad god to padne na pamet izvršnoj vlasti

Ustav Republike Srbije, doduše, ne predviđa situaciju u kojoj država ima zvocajućeg predsednika niti moguće načine borbe protiv takvog zvocanja, ili još bolje, prevencije pojave zvocajućeg predsednika ili predsednice, tako da se Vučić i tu – kao i i u uglavnom svemu ostalom – odvažno oslanja na svoj instinkt, ukus, potrebe, želje, idiosinkrazije i raspoloženja.

Što takođe nije stvar baš uobičajena u onim običnim, konvencionalnim, neko će reći normalnim a premijer bi možda rekao sterilnim i dosadnim demokratijama, u kojima voluntarizmu i samovolji na svakom koraku prete i podmeću nogu tako naporne i sitničave stvari kao što su ustav, zakoni, načela, bolji običaji i oprobana praksa savremenih demokratija.

Sve ovo prethodno moralo je biti izrečno kao kontekst u koji jedino ima smisla smestiti priču – za koju je jasno da je potekla od same vlasti i njenog najbližeg okruženja, a ne od nekakvih zlobnika i smutljivaca iz korpusa unutrašnjih i spoljnih neprijatelja nezadrživog srpskog progresa i neminovno nastupajućeg zlatnog doba – o mogućim vanrednim parlamentarnim izborima, koji bi mogli biti „priheftani“ uz predsedničke izbore.

Koji, pak, ne mogu biti izbegnuti nego moraju da se dogode koliko na proleće, valjda zato što Vučić iz nekog razloga nije stigao da na vreme obezbedi ustavne promene kojima bi ta gnjavaža i dosada od neposrednih predsedničkih izbora bila otklonjena.

Ako ne možeš, dakle, da preskočiš ili prespavaš izbore na kojima ne vidiš ništa za sebe, onda im lepo pridodaj one koje uvek voliš da održavaš
Ako ne možeš, dakle, da preskočiš ili prespavaš izbore na kojima ne vidiš ništa za sebe, onda im lepo pridodaj one koje uvek voliš da održavaš

Tako da sad čak ni on ne može da ih naprosto proglasi suvišnim ili da naloži da Srbija lepo preskoči jedan dan u kalendaru, onaj izborni, i nastavi dalje kao da ništa nije bilo.

Ako ne možeš, dakle, da preskočiš ili prespavaš izbore na kojima ne vidiš ništa za sebe, onda im lepo pridodaj one koje uvek voliš da održavaš, jer ionako znaš da će cela zemlja – uključujući i opoziciju tvojoj vladavini – da ti se radosno i podatno pridruži kad god te uhvati neizdrž od želje za još jednom turom tvoje omiljene igre, tzv. parlamentarnih izbora.

Zato u svakom trenutku u kojem Vučića uhvati izborni svrab sva pravila primenjivana u „štreberskom“ ostatku sveta nestaju: i ono o izborima na četiri godine, i o vanrednim izborima kao izuzetku, a ne pravilu, i to izuzetku kojem se pribegava samo kad dotadašnja vlast realno izgubi većinu, što se Vučiću, da se pomerimo s mesta, još nikada nije dogodilo.

I tako, dakle, dobijamo sliku i priliku postdemokratske Srbije 2016, zemlje izuzetne po svemu, nesamerljive sa onim običnim, konvencionalnim, neki bi rekli prosto normalnim, a Vučić bi verovatno rekao dosadnim demokratijama: ovde se opšti izbori (za posebne potrebe) održavaju češće nego godišnje skupštine društva numizmatičara, a njihova jedina svrha nije da se u fer uslovima i normalnoj društvenoj atmosferi proveri legitimitet vlasti nego da se u beskraj održava tenzija neproglašenog, ali permanentnog vanrednog stanja, u kojem se treba šćućuriti pod jednu šljivu, i prepustiti se možda, eto, malo nervoznom, ali mudrom i pravednom vođstvu najmudrijeg i najhrabrijeg među nama, onog koji se jedini nikoga i ničega ne boji i nikada mu ništa nije teško.

Osim što mu je teško da ikada izađe iz atmosfere opkoljene tvrđave, atmosfere koju je devedesetih godina kao mladi radikal kreirao s jednim retoričko-ideološkim pokrićem, a danas to čini s nekim drugim, naizgled sasvim drugačijim.

Ali kod tog čoveka i kod ovog tipa vladavine nikada se ne radi o retorici i ideologiji, nego se uvek radi samo o tehnici vlasti: ona je suština, ostalo je prazna slama koju u doziranoj dokolici rutinerski mlate premijer i njegovi trbuhozborci.

Srpsko društvo propustilo je već nekoliko „poslednjih“ prilika da se prema svemu tome ozbiljno i odgovorno odredi i izvuče sve potrebne konsekvence; ako propusti i ovu, ko zna kada će imati sledeću.

Ali, zar ne bi ubrzo svejedno bilo još nekih vanrednih izbora? Sasvim moguće, ali to je zato što je previše onih koji ne uviđaju ključnu stvar: izbori su svaki put sve vanredniji, a sve manje izbori. Neka i o tome misli ko god ima čime, dok još sme da makar samom sebi prizna zaključke.

*Mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove RSE

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG